Јединствени фестивал Црног назарећанина

Од дописника Пробудите се! с Филипина

НИЈЕ чест случај да можете видети неку гомилу тако велику као што је ова. Али овде у Манили, тај спектакл се може видети сваког 9. јануара. Стотине хиљада побожних католика испуњавају Трг Миранда код кијапске цркве, чекајући да се појави Црни назарећанин.

’Црни назарећанин‘ питате. Да, ова статуа Исуса Христа који носи крст, у природној величини, јесте жижа једне јединствене процесије која је према књизи Filipino Heritage „неоспорно најзамашнија, најспектакуларнија... манифестација популарне религије у Једином хришћанском народу у Азији“, филипинском.

Замашна процесија

Чим се црквена врата отворе, гомила полуди уз клицање усред праска петарди. Два дугачка ужета пуштају се у гомилу да би се вукла кола на којима стоји Црни назарећанин. Приврженици се боре како би се дочепали те ужади. За њих је то велика част. Други укрштају руке у покушају да направе пролаз како би процесија прошла. Сви мушкарци су боси, сваки носи мајицу и има један пешкир на глави или око врата.

С позорнице подигнуте близу цркве, један објављивач управо објашњава нека правила гомили која чека. Једна ствар је нарочито појашњена: У главној процесији, женама је приступ забрањен. Разлог за то постаје очигледан док Црног назарећанина полако довлаче на трг: ствари постају прилично грубе.

Гурајући се и ћушкајући, чак пењући се један преко другога у свом напору који их потпуно заокупља, узбуђена гомила обожавалаца посеже да дотакне Црног назарећанина. Неколицина мушкараца која се вози на колима мора да одгурава доле велики број њих у свом покушају да заштите кип од те узбуђене гомиле. Уколико се дозволи да се превише њих истовремено попне, платформа се може срушити. Упркос таквим мерама предострожности, кола се заиста понекад сруше, и потребно је од 30 минута до једног сата да се поново подигну јер толико много људи покушава да дотакне кип.

Посматрачи се уврставају дуж уских  улица Кијапа како би посматрали Црног назарећанина док се полако пробија кроз ту четврт. Свеће се држе високо како би се изразила оданост кипу. Други од куће доносе мање кипове. Велики барјаци се придружују тој процесији идентификујући различите групе приврженика Црног назарећанина.

Неки из гомиле бацају пешкире и марамице једном од мушкараца који се с Црним назарећанином вози на платформи. Он их затим трља о кип или његов крст и баца их натраг. Узбуђени верник затим свој пешкир трља о лице. После главне процесије следи дугачак низ кипова, од којих су многи мање верзије Црног назарећанина. Ту је безбедно да се и жене прикључе.

У међувремену, унутар цркве, верници, а нарочито жене, моле Црног назарећанина за помоћ на један други начин. Улазећи на врата, они се прикључују дугачком низу других који се на својим коленима полако пробијају низ крило цркве до олтара.

Шта толико узбуђује гомилу?

Каже се да је статуа Црног назарећанина извор безбројних чуда. Дванаестогодишњи Алберто је рекао да је с родитељима својих родитеља ишао на фестивал зато што му је Црни назарећанин увек пружио шта год да је тражио кроз молитву. Маурицио каже да се процесији придружио надајући се опроштењу греха као и олакшању од проблема и напетости свакодневног живота.

Први пут кад се Маурицио прикључио том фестивалу имао је 24 године. Сваке године је био у могућности да држи ужад која вуку кип. Петог пута, имао је јаку жељу да се у ствари попне на кола. Неки од његових пријатеља су му помогли да се успне горе, где је био у могућности да обрише свој пешкир о стопала Црног назарећанина; затим је уронио натраг у гомилу. Ово је крајње искуство, чему се већина само може надати.

Порекло фестивала

Каже се да је Црног назарећанина првобитно изрезао један мексички индијанац (други тврде да је то дело једног филипинског или кинеског резбара) и да га је велика једрењача у 17. веку донела у Манилу. Мајстори су га учинили јединственим или режући га из тамног дрвета или бојећи кип у тамно браон, што се подудара с теном и Мексиканаца и Филипинаца. У 18. веку, Црни назарећанин је био затворен у светилишту у Кијапу на захтев Базиља Санча (Basilio Sancho), архиепископа Маниле, који му је дао свој благослов. Затим је, у почетном делу 19. века, примио благослов од папе Пија VII.

 Међутим, тек 1923. био је први пут изнесен да постане део религиозне процесије која достиже свој врхунац на фијести кијапске четврти. Отада се те процесије настављају.

Може ли се то сматрати идолопоклонством?

Обично, Црни назарећанин се може видети на свом месту у прозору близу улаза у цркву. Овај прозор је баш између две плоче које наводе Sampung Utos, односно Десет заповести. За неке хришћане, то може изгледати иронично, пошто је друга од Десет заповести: „Нећеш градити себи кипа резана нити слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи... Нећеш им се клањати нити им служити“ (Излазак 20:4, 5). Зар није Црни назарећанин резани кип коме побожни католици служе?

Већина католика то не би гледала на тај начин. Нова католичка енциклопедија каже: „Пошто обожавање управљено неком кипу достиже особу која је представљена и окончава у њој, иста врста обожавања коју тој особи дугујемо може се управити кипу који ту особу представља.“ То је оно што многи филипински католици кажу — да они обожавају, не тај кип, већ Исуса Христа, кога та статуа наводно представља. Хајде да испитамо на час ово резоновање.

У ствари, такво релативно обожавање није својствено католицима. Паганске религије већ вековима резонују на исти начин. На пример, према Лактантијусу, црквеном оцу из четвртог века, такви пагани би рекли: „Ми се не бојимо самих кипова, већ оних по чијем су обличју направљени, и чијим су именима они посвећени.“

Да ли то онда значи да се Божје заповести у вези с обожавањем идола не примењују у њиховом случају? Може ли такво резоновање заиста бити исправно кад покушава да Божју Реч учини неважећом? На крају крајева, уколико већина обожавалаца идола резонују на тај начин, онда коме су заповести биле намењене?

Присетите се да су Израелци, док је Бог Мојсију давао Десет заповести, направили једно златно теле и клањали му се. Ти људи можда то што су радили уопште нису сматрали идолопоклонством. У њиховим мислима, теле је представљало Јехову (Излазак 32:4, 5). Али, да ли је Бог био задовољан с тим што су они чинили? Ми читамо да је Јехова сада рекао Мојсију: „Иди, сиђи, јер се народ твој који си извео из земље египатске, поквари. Брзо зађоше с пута који сам им одредио. Начинише себи теле ливено и поклонише му се, принесоше му жртве“ (Излазак 32:7, 8).

Још једно питање које заслужује пажњу јесте да ли је разумно поштовати неки кип. Библија о овој теми увек отворено говори. Она каже: „Не знају, нити разумију, јер су им очи заслијепљене да не виде, и срца, да не разумију... нема знања ни разума да би који рекао: ...еда ли ћу начинити гад, и пању дрвеном хоћу ли се клањати?“ (Исаија 44:18, 19, ДК).

Може ли кип помоћи својим приврженицима?

Један католички свештеник је написао: „Људи који своје поуздање стављају у силу иза Црног назарећанина из Кијапа сигурно имају више разлога за своје уверење него они који се ослањају на потковице или зечје шапице.“

Библија, с друге стране, каже о таквим киповима: „Ако га ко зове, не одзива се нити га избавља из невоље његове.“ Јехова Бог нам јасно каже да „[су] немоћни... да добра чине“. (Исаија 46:7; Јеремија 10:5).

Нема сумње да побожни католици који се пењу један преко другога у надању да ће дотаћи Црног назарећанина „имају ревност за Бога“, али „без правилног спознања“, (Ча) (Римљанима 10:2). Охрабрујемо све такве да стекну тачно спознање тиме што ће испитати Божју Реч, Библију, одајући се ’чистој и неокаљаној побожности пред Богом и Оцем‘ (Јаков 1:27).

[Слике на 26. страни]

Људи наваљују како би дали пешкире и марамице да се протрљају о статуу