Заштићен вером у Бога
Заштићен вером у Бога
БИО је мај 1945, и у Европи се управо завршио Други светски рат. Само два дана раније, стигао сам кући у Чојнице, у Пољској. Пут је трајао скоро два месеца, пошто сам морао да пешачим, а и правио сам бројна заустављања дуж пута да бих посетио људе. Моје претходне две године протекле су у концентрационом логору Штутхоф, лоцираном близу Данцига (сада Гдањск).
Седећи у дневној соби, мајка, моје две сестре и ја уживали смо у посети. Неко је куцнуо на улазна врата, и Елејн, моја најстарија сестра, извинила се и отишла да отвори. Нисмо обраћали пуно пажње све док нисмо чули њен врисак. Истог трена сам скочио из столице и отрчао до врата. Тамо су стајали Вилхелм Шајдер и Алфонс Лицнерски, два сухришћанина за које сам мислио да су умрли убрзо након што сам их последњи пут видео.
Након што сам неко време зурио у њих у неверици с отвореним устима, брат Шајдер ме је упитао да ли ћу их позвати унутра. Преостали део дана провели смо до касно у вече упознавајући се наново и присећајући се како нас је Јехова Бог штитио током нашег заточеништва. Пре него што с вама поделим нека од тих искустава, допустите ми да објасним како сам доспео у концентрациони логор.
Вера испитана у младим годинама
Отприлике у време кад сам се ја родио, 1923. године, моји родитељи су постали Истраживачи Библије (како су се Јеховини сведоци онда звали). Те године које су водиле до Другог светског рата нису биле лаке за Сведоке. У школама се научавала католичка религија, а са Сведоцима се сурово поступало. Друга деца су ме стално кињила, а учитељ би непроменљиво пристајао уз ту децу против мене. Проповеднички рад је такође био тежак. Једном док смо проповедали у оближњем граду Камијену, нас отприлике 20 Сведока окружила је најмање стотина грађана. Пољски војници су стигли управо на време да нас заштите од те руље.
Кад је Немачка септембра 1939. упала у Пољску, прогонство се појачало. Коначно ме је, 1943. године, Гестапо ухапсио због одбијања да служим у немачкој армији. Док сам био у притвору, Гестапо ме је испитивао, покушавајући да ме натера да
му пружим имена других Сведока у том подручју. Кад сам то одбио, агент Гестапоа ми је рекао да ћу вероватно умрети у концентрационом логору.Прво су ме послали у Чојнички затвор, где ме је неколико тамничара тукло гуменом палицом, покушавајући да ме присиле да компромитујем своју одлучност да останем лојалан Јехови. Ово батинање наставило се неких 15 или 20 минута, и све то време горљиво сам се молио. Пред крај батинања, један од тамничара се жалио да ће се уморити пре него ја.
Колико год то изгледало чудно, после првих неколико удараца, ја их заиста више нисам осећао. Уместо тога, било је као да сам их могао само чути, налик ударању неког добоша далеко у даљини. Јехова ме је дефинитивно заштитио и одговорио на моје молитве. Вест о том батинању се ускоро проширила по затвору, и неки су почели да ме зову „божји човек“. Убрзо након тога послат сам у главни штаб Гестапоа у Данцигу. Месец дана касније одведен сам у концентрациони логор Штутхоф.
Живот у Штутхофу
Кад смо стигли речено нам је да станемо у врсту испред барака. Један капо (затвореник коме је поверен надзор над другим затвореницима) показао је на три огромна димњака крематоријума и рекао нам да ћемо за три дана бити на небу с нашим Богом. Знао сам да је брат Бруски, из наше скупштине у Чојници, био послат у Штутхоф, па сам покушао да га нађем. Међутим, један сузатвореник ме је обавестио да је он умро пре отприлике месец дана. Био сам толико пренеражен да сам стварно пао на земљу. Мислио сам ако је брат Бруски, један физички и духовно јак хришћанин, умро, онда ћу сигурно и ја.
Други затвореници су ми помогли да се вратим до барака, и тада сам први пут срео брата Шајдера. Касније сам сазнао да је пре рата он био надгледник пољске подружнице. Водио је са мном дуги разговор, објашњавајући да кад бих изгубио веру у Јехову, ја бих умро! Мислио сам да га је Јехова послао да ме ојача. Заиста, како је истинита пословица која каже: ’Постоји брат рођен за то кад постоји невоља‘! (Пословице 17:17, NW).
У то време моја вера је ослабила, и брат Шајдер ми је скренуо пажњу на Јеврејима 12:1. Тамо се хришћанима каже да се чувају греха који за њих лако приања, наиме, недостатка вере. Помогао ми је да се присетим верних појединаца о којима се говори у 11. поглављу посланице Јеврејима и да анализирам своју веру у поређењу с њиховом. Од тада остао сам што је ближе било могуће с братом Шајдером, и иако је био 20 година старији од мене, постали смо веома блиски пријатељи.
Једном ми је један велики човек који је носио зелени троугао (што је значило да је криминалац) рекао да устанем за столом и проповедам затвореницима о Јехови. Чим сам почео то да радим, други затвореници су почели да ме исмејавају. Али тај велики човек је прешао у напад и ућуткао их — њега се свако плашио. Током остатка те недеље, кад смо се окупљали да једемо у подне и увече, овај велики чова ме је подизао за столом да проповедам.
Идуће недеље неки затвореници, укључујући и мене, били су додељени различитим баракама. Један други затвореник са зеленим троуглом приближио ми се и упитао ме зашто ме је мој Бог послао у овај „пакао“. Одговорио сам да је то зато да бих проповедао затвореницима и да то што сам овде служи да испита моју веру. Док сам био с овим затвореницима, било ми је допуштено две недеље да стојим пред њима и сваке ноћи им проповедам.
Једног дана један капо је рекао неком сузатворенику да ме бије. Он је то одбио, ризикујући да сам буде пребијен. Кад сам га упитао зашто ме није претукао, он је рекао да је био планирао да изврши самоубиство, али је чуо једну од мојих проповеди, и то му је помогло да се предомисли.
Рачунао је да сам му ја спасао живот и да не може тући неког ко је то учинио.Вера испитана до границе
У зиму 1944, Руси су се приближили Штутхофу. Службеници немачког логора су одлучили да затворенике преселе пре него што Руси стигну. Немци су почели да у стројевима одводе неких 1 900 нас, затвореника, у Шлупск. Кад смо стигли на пола пута, преостало нас је само око 800. Током тог марша чули смо доста пуцњаве, па су очигледно остали били убијени или су побегли.
На почетку тог тешког путовања, сваком од нас је дато 450 грама хлеба и 220 грама маргарина. Многи су одмах појели све што им је било дато. Међутим, ја сам своју храну рационисао што сам боље могао, знајући да би путовање могло потрајати око две недеље. Међу затвореницима било је само око десет Сведока, а брат Шајдер и ја држали смо се заједно.
Другог дана нашег путовања, брат Шајдер се разболео. Од тада па надаље практично сам морао да га носим, јер уколико бисмо стали, били бисмо убијени. Брат Шајдер ми је рекао да је Јехова одговорио на његове молитве тиме што је мене послао ту да му помогнем. Петог дана био сам толико уморан и гладан да сам мислио да не могу направити више ни корак, а још мање да носим брата Шајдера. Он је такође губио снагу због недостатка хране.
Тог раног поподнева, брат Шајдер ми је рекао да мора да се олакша, па сам га тако однео до једног дрвета. Гледао сам унаоколо да бих се уверио да нас немачки стражари нису приметили. После отприлике једног минута, брат Шајдер се окренуо с векном хлеба у својим рукама. „Где си то нашао?“ питао сам. „Је л’ то висило на дрвету или тако нешто?“
Рекао је да му се приближио неки човек, док сам ја био окренут леђима, и дао му ту векну. То ми је изгледало необично, пошто уопште никог нисам видео. У то време били смо толико гладни да нисмо испитивали како је испоручена. Али морам рећи да је молба којој нас је поучио Исус да сваког дана упућујемо за наш дневни хлеб за мене имала много више значења (Матеј 6:11). Ми не бисмо изгурали још један дан без тог хлеба. Такође сам размишљао о речима псалмисте: „Не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе“ (Псалам 37:25).
Након отприлике једне недеље, кад смо били скоро на пола пута до Шлупска, зауставили смо се у хитлеровом омладинском логору. Тамо је требало да се састанемо са затвореницима из других логора. Брат Лицнерски је добио тифусну грозницу и стављен је у посебне бараке с другим болесним затвореницима. Сваке вечери ја бих се искрадао из барака у којима сам ја био и одлазио бих код брата Лицнерског. Да су ме приметили, убили би ме, али било ми је важно да учиним што сам могао да смирим његову грозницу. Наквасио бих неку крпу, сео поред њега и брисао му чело. Затим бих се одшуњао натраг у моје сопствене бараке. Брат Шајдер се такође разболео од тифусне грознице и стављен је у бараке с братом Лицнерским.
Речено нам је да Немци планирају да нас одведу на Балтичко море, укрцају нас на неки брод, и транспортују у Данску. Међутим, Руси су се све више приближавали. Чим су се Немци уплашили и почели да беже, затвореници су искористили прилику да побегну. Немци су ми наредили да одем, али пошто су брат Шајдер и брат Лицнерски били превише болесни да би путовали а ја нисам могао да их носим, нисам знао шта да радим. Тако сам отишао, молећи се да се Јехова побрине за ове драге компањоне.
Један сат након што сам отишао, Руси су ушли у логор. Један војник је пронашао брата Шајдера и брата Лицнерског и наредио једној Немици која је живела на оближњој фарми да их сваки дан храни пилећом супом док се не опораве. Та жена је рекла војнику да су Немци узели све њене пилиће. Он је затим њој рекао да ће
је ако не нахрани ове људе, убити. Не треба ни рећи да је брзо пронашла неке пилиће, и моја драга браћа су била на свом путу ка оздрављењу!Настављено рафинирање вере
Док смо били у дневној соби моје мајке, разговарали смо о овим и другим искуствима све до раних јутарњих часова. Браћа су остала неколико дана а затим су се преселила у своје сопствене домове. Јехова је брата Шајдера моћно употребио да реорганизује проповедничку активност у Пољској, и он је поново преузео многе од својих првобитних одговорности. Међутим, због тога што су комунисти преузели власт, проповедничка активност је постала врло тешка.
Увек изнова Сведоци су хапшени због проповедања о Божјем Краљевству. Често сам и ја био међу њима и испитивали су ме они исти који су ме ослободили од нациста. Тада смо схватили зашто су власти биле тако упознате с нашим активностима. Комунисти су подметнули шпијуне унутар организације како би нас контролисали. Та инфилтрација била је толико успешна да су у једној ноћи 1950, ухапшене хиљаде Сведока.
С временом моја жена Хелена и наша растућа породица одлучили смо да се преселимо у Сједињене Америчке Државе. Стигли смо 1966. године. Док смо посећивали Бруклин, у Њујорку, био сам у могућности да одговорнима у централи Јеховиних сведока пружим информације које су им помогле да одреде ко су ти што су их комунисти убацили унутар организације. (Упоредите Дела апостола 20:29).
Сада имам 70 година и живим у држави Колорадо, где служим као старешина у локалној скупштини. Због лошег здравља, више нисам у стању да обављам ствари које сам некад могао. Међутим, ја се још увек веома радујем говорењу људима о Јеховином Краљевству. Кад радим с млађима у служби, такође користим прилику да им помогнем да схвате да без обзира каква недаћа дошла на њих, Јехова је увек ту да покаже своју силу у корист оних који имају потпуну веру у њега.
Кад се осврнем на свој живот, ценим што је Јехова избавио мене и моје другове из опасних ситуација. Ти догађаји дефинитивно су ојачали моју веру у његову заштитничку бригу. Нема ни једне сумње у мом размишљању да ће овај систем ствари ускоро доћи крају у „великој невољи“ која се брзо приближава и да ће они који преживе имати величанствен изглед поновног претварања ове планете у један глобалан рај (Откривење 7:14; 21:3, 4; Јован 3:16; 2. Петрова 3:13).
Ишчекујем да имам учешћа у овом величанственом поновном успостављању рајског стања на земљи, а то можете и ви уколико вршите Јеховину вољу најбоље што можете и верујете у његово обећање да штити оне који исказују веру у њега. — Испричао Феликс Борис
[Слика на 20. страни]
Годину дана после изласка из концентрационог логора
[Слика на 23. страни]
С мојом женом, Хеленом