Помагање људима да читају
Помагање људима да читају
КО СУ ти милиони што не могу ни да читају ни да пишу? Све у свему, то су одговорни, марљиви грађани. У земљама у развоју, они обезбеђују храну, одећу и заклон за огромну већину популације. У индустријализованим земљама, они се прихватају рада који нико други не жели да обавља — послова који су заморни, који се стално понављају и који су ниски, а ипак за друштво битни.
Недостатак прилике је, више него што то није, разлог због чега људи не овладавају вештинама читања и писања. Неписмени, као група, нису глупи, неуки или неспособни. „Ја немам проблема с размишљањем“, рекао је један типичан ученик. „Мој проблем је само читање.“
Недостатак прилике
За многе, неписменост је везана за сиромаштво. На нивоу породице, сиромаштво подразумева да се људи више брину о прибављању хране за сто него о стицању образовања. Кад деца треба да раде код куће, она не иду у школу. Многа која ипак иду не остају тамо.
Сиромаштво и на националном нивоу такође изнуђује један данак. Земље у развоју, оптерећене страним дугом, присиљене су да шкртаре на образовању. На пример, у Африци
су укупни трошкови за образовање смањени за скоро 30 процената током прве половине 1980-тих. Док богате нације троше више од 6 000 америчких долара годишње за свако своје школско дете, неке сиромашне земље у Африци и Јужној Азији троше само 2 долара. Последица је да има сувише мало школа као и учитеља а превише деце.Рат и грађански раздор такође доприносе неписмености. Међународни фонд Уједињених нација за помоћ деци процењује да седам милиона деце чами у избегличким логорима, где су образовни објекти често неадекватни. Само у једној Афричкој земљи, 1,2 милиона деце испод 15 година нису могла да похађају школу због једног мучног грађанског рата.
Они који у детињству пропусте прилику понекад имају могућност да науче да читају и пишу касније у животу, али не мисле сви да је то вредно труда. С обзиром на неписмене земљораднике, књига Adult Education for Developing Countries наводи: „Није вероватно да одрасла особа која излази на крај и без читања и писања има, осим у посебним околностима, горљиву жељу да чита и пише... Иако би било потпуно погрешно закључити да је он потпуно задовољан својим околностима, можда он није довољно незадовољан да би желео учинити пуно тога како би их променио.“
Па ипак, многи заиста имају јаку жељу за самопобољшавањем. Наравно, мотиви су различити. Неки једноставно желе да побољшају своје образовање и осећај сопствене вредности. Друге мотивишу финансијски разлози. Они који су без посла резонују како ће им писменост омогућити да га нађу; они који имају посао могу тражити неки бољи.
Признајући блиску повезаност између писмености и развоја и на индивидуалном и на националном нивоу, владе и организације су се дале на програме како би одрасле научили читању и писању. То је изазован задатак који захтева саосећање од стране учитеља као и разумевање јединствених карактеристика одраслог ученика.
Профил одраслог ученика
Они који поучавају одрасле треба да разумеју разлике између одраслих ученика и деце ученика. Код одраслих су личност, навике, ставови и интересовања укорењенији него код деце, чинећи одрасле крућим и мање пријемчивим за мењање. С друге стране, одрасли имају богата искуства на којима могу градити и способнији су да схвате смисао чињеница и замисли које младе могу збунити. Они обично немају толико слободног времена као што га деца имају. Још једна веома значајна разлика јесте што одрасли ученици, за разлику од деце, имају ту слободу да своје образовање прекину било кад.
Многе одрасле неписмене особе поседују јединствене таленте и постижу успехе у неким подручјима живота; они једноставно нису развили вештине читања и писања. Учитељ писмености треба да их охрабри да употребе способност прилагођавања, креативност и истрајност коју показују у другим подручјима живота.
Неписменом је потребна храброст да призна своје потребе и да затражи помоћ. Иако се околности и појединци разликују, многи
одрасли приступају обуци описмењавања са зебњом и недостатком поуздања. Неки можда поседују дугу историју школског неуспеха. Други можда мисле да су исувише стари да би научили нове ствари. „Тешко је научити се леворукости под старе дане“, наводи једна нигеријска пословица.Учитељи могу изградити поуздање и подржавати интерес тиме што ће бити брзи да признају и похвале напредак. Лекције треба да буду нарочито састављене како би минимизирале неуспех у учењу и осигурале стално успешно достизање циљева у учењу. Публикација Educating the Adult наводи: „Изнад свега, успех је вероватно највећи појединачан чинилац континуиране мотивације.“
Одрасли обично знају шта желе од образовних
искустава и прижељкују да виде тренутни напредак ка својим циљевима. Један професор образовања за одрасле у Африци навео је: „Они желе да уђу у разред, науче што је брже могуће оно што треба да знају, и затим изађу.“Понекад су циљеви које ученик поставља претерано амбициозни. Учитељ треба од почетка да помогне ученику да постави средње, краткорочне циљеве и затим му помогне да их достигне. На пример, рецимо да се хришћанин упише у неки разред за описмењавање јер жели научити да чита Библију и библијске публикације. То су дугорочни циљеви. Док се пробија ка њима, учитељ може тог ученика охрабрити да постави средње циљеве, као што су савладавање азбуке, проналажење и читање одабраних стихова, и читање из поједностављених библијских публикација. Редовно постизање циљева подржава мотивацију и стимулише ученика да настави с учењем.
Охрабривањем и похваљивањем својих ученика и помагањем да се пробијају ка практичним, достижним циљевима, делотворни учитељи могу пуно тога учинити да стимулишу мотивацију. Ипак, да би напредовали, одрасли не треба да очекују да буду храњени на кашичицу. Треба да буду вољни да преузму одговорност за своје сопствено образовање и да марљиво раде на учењу. Чинећи то, они ће научити да читају и пишу, а те вештине ће променити њихове животе.
[Оквир на 6. страни]
Смернице за поучавање одраслих да читају и пишу
1. Витално је стимулисати мотивацију ученика. Од првог часа, нагласите користи од учења читања и писања, и охрабрите ученика да постави разумне дугорочне и краткорочне циљеве.
2. Да би ученик напредовао треба га поучавати неколико пута недељно. Једанпут недељно није довољно. Између лекција ученик треба да ради домаће задатке.
3. Немојте бити претерано захтевни и не засипајте ученика с превише материјала на једном часу. То може проузроковати да постане обесхрабрен и да престане да присуствује часовима.
4. Будите доследно охрабрујући и позитивни. Вештине читања и писања развијају се малим, узастопним корацима. Ученик треба да нађе задовољство у свом напредовању.
5. Охрабрите ученика да оно што учи примењује што је пре могуће у свом свакодневном животу.
6. Не расипајте време на споредне ствари. Одрасли су заузет народ. Искористите на најбољи начин наставне часове да бисте поучавали битне ствари.
7. Увек будите пуни поштовања према ученику, одајући му достојанство које заслужује. Никада га немојте збуњивати или омаловажавати.
8. Будите будни за појединачне проблеме. Неки ученик може бити неспособан да чита мала слова јер му требају наочаре. Други може бити слабог слуха и тако установити да му је тешко чути исправан изговор.
9. Ученик треба да научи да руком пише (штампану) азбуку пре него што покуша с исписивањем писаног писма (код кога су слова међусобно спојена). Исписивање штампаних слова се лакше научи и лакше изведе, а та слова су сличнија онима из објављеног штампаног материјала.
10. Добар начин да се поучи како писати слова јесте дати да их ученик препише с неког узорка. Могао би да копира једно слово неколико пута пре него што покуша да га препише без копирања.
11. Напредак у читању често је бржи од напретка у писању. Не одлажите читање нових лекција уколико ученик није у могућности да уради домаћи задатак из писања. С друге стране, имајте на уму да се нова слова лакше науче и упамте ако ученик вежба да их пише.
12. Иако одрастао ученик може бити у могућности да својим рукама изведе компликоване задатке, писање пенкалом или оловком може за њега бити тешко и разочаравајуће искуство. Не инсистирајте на савршено обликованим словима.