Од хипика аутостопера до јужноамеричког мисионара

СТОПИРАО сам 1974. за Бермингем, у Енглеској, с мојом девојком Францускињом. Два Јеховина сведока, возећи се кући с посла, прошла су поред нас, и кад се један од њих, Џон Хајат, окренуо за нама, гласно је упитао свог друга, „Како такви људи икада сазнају истину о Богу?“ Наравно, тек сам касније сазнао за то. У сваком случају, нису нам стали; ни ви такође не бисте. Изгледао сам као типичан хипик.

Али дозволите ми да почнем од почетка. Рођен сам 1948. у Ричмонду, у Вирџинији, САД. Прва првцата ствар које се сећам је да имам пет година и да нисам у стању да ходам. Имао сам полиомиелитис. Мајка ме је на носилима купала у кади. На срећу, уз помоћ мојих родитеља и доктора, опоравио сам се после четири или пет недеља. Поново сам могао да ходам.

Наша породица је била типично јужњачка — конзервативни, Јужни баптисти. Наши родитељи су тражили да ми деца — два брата, моја сестра и ја — идемо у цркву док не напунимо 18 година. Са 18 напуштали смо цркву. Био сам крштен кад сам имао седам година, на походу Билија Грејема. Своје крштење сам озбиљно схватио; оно није учињено у некој емоционалној помами. Јасно се сећам да сам свој живот посветио Богу, иако стварно нисам знао ко је он.

Родитељи су нас поучавали добром моралу, поштовању према ауторитету и поштовању према Библији. Те ране замисли утицале су на одлуке које ћу доносити до краја живота. До самог овог дана, захвалан сам за ту родитељску поуку.

У шестом разреду, сећам се осматрања светске ситуације и размишљања: ’Ово се не може тако наставити‘. Чак ни тада, нисам мислио да ће политички системи моћи да потрају.

Као тинејџер, добио сам сколиозу, неприродно искривљење кичменог стуба, коју ми је можда донео претходни полиомиелитис. Постао сам заморче кад су доктори утамничили моје тело од кукова до врата у Рисеров стезник, огртач који је деловао као оклоп.

То није био изглед који бих изабрао. Изгледао сам као покретна статуа. Друга деца у школи била су љубазна, али лекција коју сам научио док сам у првој години средње школе носио ту направу јесте: Прихватимо оно што не можемо променити.

Од мене се очекивало да идем на колеџ, па сам и отишао. Био сам у генерацији из 1970. У ’60-тим хипи покрет је био у пуном замаху, а на дневном реду су били неморал и дроге. Радио сам да бих се ишколовао, а мој посао у канцеларији захтевао је да имам кратку косу и да носим одело. Али  слободњачки дух и нонконформизам мојих пријатеља ме је привукао. Они су били испуњени одвратношћу према систему као и ја. Обукао сам фармерке испод мог апсолвентског свечаног руха.

Образовање се није показало задовољавајућим. Посматрање мог богатог стрица уверило ме је да новац није одговор. Он није био ништа срећнији од сиромашних људи. У чему је била ствар? Тако сам иступио, пустио косу да расте, и отишао у потрагу за правом сврхом живота.

Отпутовао сам у Европу на Eurail карту и уз помоћ палца. Циљ ми је био да стопирањем обиђем свет. Можда ћу негде пронаћи одговоре. У свом ранцу сам носио два пара фармерки, три кошуље и Библију.

Седећи у крчмама, пијуцкајући пиво и читајући Библију, постављао сам питања онима око мене, добијајући свакојаке различите одговоре. Тражио сам, претресао, пипајући трагао — за чим? Нисам био сигуран.

У Лондону су „Деца Божја“ привукла моје занимање. Али као и порука свих младих хипика, цела њихова порука била је детињаста — индискриминисана љубав. Ту није било никаквих одговора за мене.

На једном обиласку веома лепе англиканске цркве, бивше католичке катедрале, био сам обузет страхопоштовањем. Запитао сам викара који је водио обилазак зашто је постао свештеник. Подигао је руку и протрљао палац о прсте као гест онога који опипава новац! Био сам пренеражен. Какво лицемерство! Сит, покупио сам сву своју религиозну литературу и спалио је.

Септембра 1973, био сам поново на друму, с испруженим палцем — напред за Ливерпул да се виде Битлси и чује њихова музика. Повезао ме је Гордон Марлер. Библија је постала тема нашег разговора јер смо је обојица прочитали, и тако смо изменили неке познате стихове.

После тога, Гордон је постао моја веза с „истином“. Остали смо у контакту преко писма, а у пролеће 1974. писао ми је како има библијски студиј с Јеховиним сведоцима. Нисам никако реаговао на име Јеховини сведоци, јер у Ричмонду с њима никад нисам имао контакт. Месецима касније стигло је једно писмо с позивом: „Наврати на библијски студиј“. Казао је да је његов студиј средом увече. Тако је палац у среду ујутро поново био испружен. Присуство моје девојке Францускиње олакшавало је да нас неко покупи.

Отишли смо с Гордоном на његов библијски студиј. Испало је да је домаћин био Џон Хајат, човек који је раније прошао поред нас и питао се ’Како такви људи икада сазнају истину о Богу?‘ Кад сам био представљен, он је узвикнуо: „О, онај пар хипика с пута, Јенкији!“

И тако је мој студиј започео. Имао сам гомилу питања као резултат мог читања Библије. Пошто је требало да сутра рано ујутро почне велики конгрес Сведока није било довољно времена за добијање одговора. Џон ми је дао једну књигу, Истина која води до вечног живота, и рекао ми да изаберем неко поглавље, сакупим сва своја питања, и вратим се следеће среде. Позвао ме је на конгрес у недељу. Ти чисти, учтиви људи импресионирали су ме. Моја девојка није била заинтересована. Кад сам јој рекао да више волим Бога него њу, она је отишла.

У среду, поново сам био у Џоновој кући, изабравши поглавље о Исусу Христу. Имао сам специфична питања у вези са сексуалним понашањем и Данијеловим пророчанством о 70 годишњих недеља. Џон је био пуновремени јеванђелизатор, који је заиста знао Библију. Рекао ми је да је библијско гледиште да је секс ограничен на венчане особе, и објаснио ми је Данијелових 70 недеља. Сви слободни крајеви мог читања Библије лепо су се повезивали. У два ујутро, рекао сам: „Ово је истина“. Намеравао сам да спавам у парку, као што сам то често чинио у прошлости, али Џон је рекао не и наместио ми постељу на поду дневне собе.

Изгледало је као провиђење што је то учинио, јер је те ноћи једна група скинхеда  правила припити урнебес у лифту. Мој изглед би ме сигурно учинио метом дивљег батинања.

Како је проучавање напредовало, сазнао сам да сам као дете био у праву. Овај систем не може овако наставити. Он нагиње према забораву. Сам Бог ће исправити ствари уз помоћ своје владавине, Краљевства за које сам се молио али никад разумео (Данијел 2:44; Матеј 6:9, 10). Моје гађење према лицемерству нашло је потврду. Ни Исус га није волео (Матеј, поглавље 23). Пипајући сам тражио Бога, и он је допустио да га нађем (Дела апостола 17:27, ДК).

О овој истини причао сам свакоме кога сам срео. Желео сам сместа да идем кући и да то спознање поделим с мојом породицом. Кад сам се поново обрео у Ричмонду, учинио сам управо то.

Такође сам позвао Дворану Краљевства. На телефон се јавио брат Херберт Ловасер. Он је радио на новој дворани, припремајући је за посвећење. Рекао сам му да желим библијски студиј. Он ме је обавестио о сутрашњем великом састанку на који је позван цео град да чује библијско предавање. Отишао сам.

Штрчао сам као рог из вреће, а моја појава је обзнањивала да сам странац у посети. Ту ми се представио један млади неожењени пионир по имену Мајк Боулз и позвао ме да седнем поред њега баш у првом реду. Касније је маса зујала питањем „ко је та девојка с дивном дугом косом што седи поред Мајка Боулза?“ То сам био ја!

После свог трећег студија, ошишао сам се и променио стил облачења. Моја спољашност је почела да се усклађује с мојом унутрашњошћу. Укључио сам се у Школу теократске службе у октобру, а у новембру у јавно дело проповедања. Ускоро сам водио библијске студије с другима. У марту 1975, поново сам био крштен, овог пута у знак предања Јехови, Богу којег сам коначно упознао.

Започео сам с пуновременом службом, као и они који су ми толико помогли. Бруклински бетел, светска централа Јеховиних сведока, постао је мој дом у мају 1976. Имао сам два задужења, управљање лифтом и испоручивање поште. Оба су ми пружала предност свакодневног разговарања с духовном браћом.

После две године, вратио сам се кући у Вирџинију и једно време био пуновремени проповедник. Коначно постао сам старешина у скупштини. Тај рад био је задовољство, али у мени је постојао неки нелагодан осећај. Стално сам размишљао: ’Мора да постоји нешто више што бих могао учинити у Божјој служби‘. Можда мисионарска служба? Да ли би то могло бити то? Послао сам молбу за Библијску школу Гилеад Куле стражаре и био позван на обуку за мисионаре у зимски разред 1983.

Пре дипломирања, објављена је моја мисионарска додела: Колумбија, Јужна Америка. Поново сам био на путу али овог пута нисам путовао на палац.

Прва моја станица била је канцеларија подружнице Watch Towera у Санта Фе де Боготи, где сам три месеца интензивно учио шпански. Затим сам додељен мисионарском дому у Меделину, где се шпански учио четири сата дневно, шест дана у недељи.

Започињање проповедања на новом језику има своје моменте. У почетној фази отишао сам да куцам на врата сам самцат док је једна сестра која је говорила шпански  посматрала с удаљености докле допире глас. Понудио сам једној жени наше хришћанске часописе за 30 пезоса. Жена је изгледала љутито и залупила је врата! Вративши се до сестре, добио сам објашњење. „Пази на свој изговор“, рекла је. „Рекао си безос, а не пезос.“ Од те жене ја сам тражио 30 пољубаца!

Колумбија је дивно место. Људи су велика атракција. Они су срдачни, ближи земљи него људи у индустријализованијим друштвима. Зато је и поучавање Библији другачије. Колумбијски народ се одазива на приче, илустрације, искуства из стварног живота без компликованих детаља. Они су навикнутији на стваран живот. Овде људи живе једни близу других. Имају јака осећања и приступачни су. Моја публика је као публика којој је Исус говорио, људи земље; то ме подстиче да настојим да пажљиво опонашам Исуса у поучавању. Ови људи ми дозивају у сећање Ефесцима 3:19, где је Павле говорио о ’љубави Христовој, која иде преко сваког познања‘.

Године 1989, дата ми је нова додела, покрајински надгледник. То подразумева да путујем у различите скупштине Јеховиних сведока сваке недеље и станујем с њима, да идем од врата до врата у потрагу за онима који желе да упознају Бога, држим говоре у Дворани Краљевства и придружујем се локалној браћи и сестрама на библијским студијима.

Јехова наставља да ме дисциплинује и пречишћава на многе начине. Један догађај ми нарочито долази у мисли. Москера, ван Боготе, била је скупштина у којој је требало да служим, и, као и обично, браћа су уредила да станујем код неке породице — једне сестре, њеног мужа неверника и два детета.

Стигао сам да бих нашао, у основи, једнособну кућу с неком врстом тесне канцеларије, што је имала узане кревете, који су од осталог дела куће били одвојени само танком завесом. Био сам упућен у тај простор, и кад ми је речено да изаберем своју постељу, изабрао сам доњи узани кревет. То је био уторак. Док сам лежао читајући Библију негде око 9.30 увече, ушла су два детета, и хоп, хоп, обоје су били у горњем кревету.

Моје мисли су се утркивале. ’О не! Потребно ми је више приватности од овога. Шта ја, човек који је увек имао своју сопствену собу (или у крајњој линији своје сопствено приватно место у парку), радим овде?‘ Одлучио сам да ћу у следећој посети сигурно тражити други смештај и отишао на спавање. Али у четвртак док сам читао, једна мала глава провирила је с горњег кревета. Био је то Андрес, деветогодишњак. „Брате Флит“, питао је „је л’ спаваш?“ Мој одговор је био кратко не. Уследило је још једно питање. „Брате Флит, јеси ли се већ помолио?“ Следило је још једно не.

Онда је Андрес запитао, „Кад се будеш молио, могу ли сићи доле, да се и за мене помолиш?“ Био сам ганут. Мој став се променио. У ствари, мој став према читавој посети се променио. Ту је био један мали „сиротан“ који је желео да се неки човек помоли с њим. Тај човек сам био ја. Молио сам се с њим. И код ове породице сам остао и у каснијој посети. Мали Андрес ми је помогао да се усредсредим мање на своје сопствене потребе а више на личне потребе браће. Почео сам да тражим ’сирочад‘ — оне који пипајући траже Бога, баш као што сам ја то чинио као дете (Псалам 10:14). Андресов отац сада посећује састанке у Дворани Краљевства и придружио нам се у јавном делу проповедања.

Откада сам стигао у Колумбију, број оних који обожавају Јехову порастао је с 22 000 на 55 000. Више се не борим с оним нелагодним осећајем да постоји нешто више што би требало да учиним. Задовољан сам да будем на овом добром месту. Заувек ћу бити захвалан милосрдном Богу који је гледао право кроз мој спољашњи хипи изглед и видео особу која се борила да нађе истинитог Бога, чије је име Јехова. — Испричао Ричард Флит.

[Слика на 14. страни]

Ричард 1973. године

[Слика на 16. страни]

Ричард Флит, јужноамерички мисионар