Кад је детињство ноћна мора

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

У данашњем дану — типичном дану у 1990-тим — 200 хиљада деце бориће се у герилским ратовима, 100 милиона деце школског узраста неће ићи у школу, 150 милиона деце отићи ће гладно у кревет, 30 милиона деце спаваће на улици и 40 хиљада деце ће умрети.

АКО горњи бројеви изгледају застрашујуће, лица иза тих бројева су срцепарајућа. Доле су кратке причице о петоро деце чији нам безнадежан положај помаже да разумемо значење ових суморних статистика.

Дете војник. Мухамед има само 13 година, али је већ опробани војник у југозападној Азији, ветеран седам битки. Пре него што је отишао у рат он је чувао козе — у узрасту од десет година. Сада, Мухамед рукује лаком нападачком пушком АК-47, и не устручава се да је употреби. У једној чарки убио је два непријатељска војника с мале удаљености. Кад је био упитан шта мисли о убијању, одговорио је: „Био сам срећан што сам их убио.“ Деца су бољи војници, објашњава његов официр, „јер их није страх“.

Дете радник. Четворогодишњи Вудкаби живи у кући од блокова од шљаке на једном карипском острву. Устаје у 6.00 како би се побринуо за своје свакодневне кућне послове: кување, доношење воде и чишћење куће његовог господара. Не добија никакву плату и вероватно никада неће ићи у школу. Вудкаби каже да му недостају његови родитељи, али да не зна где су они. Његов дан се завршава у 21.30, и ако има среће, у кревет неће отићи гладан.

Гладно дете. У афричком селу Комосава, 11-годишња девојчица проводи сваки напоран дан ријући за коровом. Луковице француског љуља — практично све што на том сасушеном тлу може расти — служе да њу и њену породицу одрже на животу. Луковице се или кувају или згњече а затим прже. Смртоносна комбинација суше и грађанског рата сељаке доводи на ивицу глади.

Дете улица. Едисон је само једно од хиљада уличне деце у једном великом јужноамеричком граду. Он зарађује нешто новца чистећи ципеле, а спава на тротоару близу аутобуске станице, заједно с другом децом која се шћућурују једни уз друге током хладних ноћи. Понекад се окреће ситном криминалу како би подупро своје приходе као чистача ципела. Два пута га је полиција тукла, и три месеца је провео у затвору. Едисон снажно тврди да је сада „скоро“ престао с дрогом и дувањем лепка. Он сања о томе да буде механичар, да изучи неки занат.

Смрт једног детета. Хладно је и влажно јутро на планини Дуген на Средњем истоку. Једно одојче, умотано у погребну тканину, положено је у узани гроб. Та беба је умрла од дијареје — уобичајеног узрока морталитета одојчади. Мајка је избеглица и њено млеко је пресушило за време њеног исцрпљујућег пробоја до сигурности. У очајању она је своје дете хранила шећером и водом, али вода је била заражена, и  беба је умрла. Као и 25 000 друге деце која су сахрањена тог истог дана, он никада није навршио своју прву годину.

Увишестручени хиљадама пута, ови трагични извештаји илуструју како изгледа живот многе деце света. Детињство, време за учење и дозревање под окриљем породице пуне љубави, за ову децу постало је ноћна мора из које се многа никада неће пробудити.

Питер Адамсон (Peter Adamson), уредник извештаја The State of the World’s Children, објавио је 1990: „Смрт и патња у овој размери једноставно више нису неопходни; због тога више нису прихватљиви. Моралност мора марширати заједно с могућностима.“

[Извор слике на 3. страни]

Фото: Godo-Foto