Шта каже Библија

Да ли Библија одвраћа од слободе мисли?

ПЛАМЕНОВИ скачу ка небу док логорска ватра прождире драгоцене књиге којима је хране немачки службеници. Је л’ то сцена из нацистичке Немачке? Да, али ово такође може бити сцена из 1199. године, кад је римокатолички надбискуп наредио да се спале све Библије на немачком језику.

У ствари, случајеви спаљивања књига — што је универзални симбол гушења слободе мисли и говора — дешавали су се у многим земљама и у многим вековима. Често су то подстицале религиозне вође које су се плашиле утицаја који би слобода мишљења могла имати на обичног човека.

Није никакво чудо што данас многи претпостављају да Библија захтева строга ограничења насупрот отвореном интелектуалном испитивању. Али, да ли она то заиста чини? Да ли Библија подржава ограничења у слободи мишљења?

’Љуби Господа свим умом својим‘

Библија не одвраћа од употребе ума. У ствари, Исус је охрабрио сваког од нас да ’љубимо Господа свим својим умом‘ (Марко 12:30). Његова служба показује да је он имао истински интерес за текуће догађаје (Лука 13:1-5), за биологију (Матеј 6:26, 28; Марко 7:18, 19), пољопривреду (Матеј 13:31, 32), и људску нарав (Матеј 5:28; 6:22-24). Његове илустрације указују да је он јасно разумео начела Божје Речи и порекло и размишљање својих слушалаца и да је брижљиво размишљао о томе како да те две ствари споји.

Павле је молио све хришћане да Богу приносе своју ’разумну службу‘ (Римљанима 12:1, ДС). Он је Солуњане охрабрио да ’не дају да се ум њихов лакомислено колеба‘ (2. Солуњанима 2:2). Он је имао извесно спознање о грчкој и критској поезији (Дела апостолска 17:28; Титу 1:12) и војној опреми и процедурама (Ефесцима 6:14-17; 2. Коринћанима 2:14-16). И био је посматрач локалних обичаја (Дела апостолска 17:22, 23).

Иако су се Исус и Павле толико радовали слободи мишљења, они нису себе сматрали јединим ауторитетом на подручју исправног или неисправног. Уместо да одбаци Библију у корист свог сопственог резоновања, Исус је увек изнова цитирао из Писма. Његов брз и оштар одговор кад га је Петар подстицао да размотри пут другачији од жртвене смрти која је била Божја воља за њега показује да он чак не би ни имао у виду такву линију размишљања (Матеј 16:22, 23). Слично томе, Павле је рекао Коринћанима: „Кад сам дошао  к вама, то није било ни са каквим показивањем ораторства или филозофије, већ једноставно да вам кажем шта је Бог загарантовао“ (1. Коринћанима 2:1, Јерусалимска Библија). Као и Исусово, његово резоновање било је чврсто утемељено на Писму (Дела апостолска 17:2).

Библија подстиче човека да употребљава своје менталне способности у потпуности али не без икаквог ограничења. Међутим, терет одговорности да одржавамо наше размишљање у хармонији с Јеховиним стављен је на појединачног хришћанина, а не на скупштину. Тако, кад су се неки Ефесци јавно одрекли практиковања спиритизма и постали хришћани, Павле није узео на себе да спали њихове књиге, већ ’они који се беху бавили чарањем, скупивши књиге своје спалише их пред свима‘ (Дела апостолска 19:19). Зашто су ови хришћани сматрали неопходним да спале своје сопствене књиге?

Прва линија одбране

Осмотри ову илустрацију. Једна успешна војна одбрана често обухвата неколико линија одбрамбених бедема. Ниједан успешни генерал не би сматрао да је било који од њих неважан и да га треба предати без борбе. У хришћанској борби против греха, исто тако постоји неколико линија одбране.

Јаков 1:14, 15 наводи да „свакога искушава његова жудња, кад га она вуче и мами. Тада, затрудњевши, жудња рађа грех“. Први корак ка греху јесте гајење неисправне жеље у мислима. Дакле, прва линија одбране јесте клонити се гајења жеље — контролисати своје размишљање.

Баш због ове везе између мисли и поступака Библија нас упозорава: „Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Колошанима 3:2). Кад хришћани одбијају да се ментално задржавају на неморалу, спиритизму или отпаду, они ову одлуку доносе, не због тога што се плаше да би се ове замисли могле показати супериорнијима над библијским истинама, већ због тога што желе да избегавају било шта што би их могло навући на пут греха.

’Све је откривено‘

Још један важан разлог због чега треба да контролишемо наше размишљање јесте наша љубав према Јехови и поштовање према његовој способности да зна наше мисли. Замисли да имаш драгог пријатеља или блиског рођака који је нарочито осетљив на прљавштину или прашину. Да ли би престао да позиваш свог пријатеља у свој дом, јер не желиш да обавиш додатно чишћење које би твоја кућа захтевала? Зар те не би љубав покренула да учиниш тај потребни додатни напор како би ствари држао чисто? Јеховина осетљивост на наше најдубље мисли показана је у Псалму 44:22: „Он који тајне срца зна.“ Павле је рекао да смо одговорни за те мисли: „Никакво створење није сакривено пред њим, него је све голо и откривено пред очима онога коме ми треба да одговарамо“ (Јеврејима 4:13; Псалам 10:4; Пословице 6:16, 18).

Јов је признао човекову одговорност према Богу за своје мисли. „Јов... приношаше... жртву паљеницу... Јер говораше Јов: Може бити да су се огрешили синови моји и увредили Бога у срцу своме“ (Јов 1:5) На намерно размишљање о неисправном путу само по себи Јехова би могао гледати као на грех. (Упоредите Излазак 20:17.)

Права слобода мишљења

Библија охрабрује сваког хришћанина да постави себи као циљ ’заробљавање сваке мисли на послушност Христу‘ (2. Коринћанима 10:5). Ово се постиже, не кроз ограничења која постављају религиозне вође, већ кроз појединчево исказивање самоконтроле и кроз његову љубав према Јехови и његовим начелима и разумевање Јехове и његових начела. Уз постизање овог циља долази права слобода мишљења, ограничена само божанским мерилима и унапређена радошћу спознања да, чак и у нашим мислима, удовољавамо Јехови.

[Извор слике на 20. страни]

Из књиге Bildersaal deutscher Geschichte