Пређи на садржај

Пређи на садржај

„Краљевски дар“ Жоакима Баранда

„Краљевски дар“ Жоакима Баранда

„Краљевски дар“ Жоакима Баранда

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ЧЕШКЕ

„ИВИШЕ од краљевског дара; то је најплеменитије одавање поште чешком народу!“ Овим је речима један новинар описао заоставштину коју је чешки Народни музеј примио од Жоакима Баранда, славног палеонтолога 19. века. Барандов „краљевски дар“ чешком народу састоји се од једне значајне колекције с преко 1 200 сандука пуних фосила које је он деценијама скупљао, проучавао и класификовао. Иако вас можда једна колекција старих фосила не одушевљава превише, Барандов дар је палеонтолозима далеко драгоценији него да су пронашли благо!

Палеонтолог је научник који на темељу фосилних остатака изучава живот у прошлим геолошким добима. Палеонтологија је релативно млада наука. Током средњег века, фосили су одбацивани као „хирови природе“ или су сматрани остацима змајева. Међутим, у 18. веку људи из виших слојева почели су да се занимају за сакупљање фосила. Такође су и научници из многих земаља почели да се занимају за проучавање фосила. Жоаким Баранд је био један од њих. Шта знамо о Баранду и какав је он допринос дао на пољу палеонтологије? Пошто је био савременик Чарлса Дарвина, какви су били Барандови погледи на Дарвинову теорију еволуције?

Баранд мења професију

Жоаким Баранд је рођен 1799. у Согу, градићу на југу Француске. У Паризу се школовао за инжењера специјализујући се за изградњу путева и мостова. У исто време, ишао је на предавања из природних наука. Ускоро је постало очигледно да има дара за ту област. Након дипломирања Баранд је почео да ради као инжењер, али када је својим талентом привукао пажњу француске краљевске породице, био је позван да подучава унука краља Шарла X. Предмет — природне науке. Године 1830, због револуције у Француској, краљевска породица је била изгнана и на крају отишла у Бохемију. Баранд им се тамо придружио. У Прагу, у Бохемији, Баранд се поново латио инжењерства.

Пошто је био стручњак за изградњу путева и мостова, Баранду је било додељено да испита предео око Прага ради планова око железнице с коњском вучом. Док је обављао свој посао, Баранд је запазио да се на том подручју налазило обиље фосила. Док је поближе осматрао, био је запањен открићем да између слојева у Бохемији и слојева у Британији постоји упадљива сличност. Његова пасија према природним наукама се распалила; Баранд је коначно прекинуо са инжењерством и следеће 44 године свог живота посветио изучавању палеонтологије и геологије.

Барандова учионица био је један предео богат фосилима у централној Бохемији. Сваки дан је доносио са собом нова открића изузетне лепоте и разноликости. До 1846. био је спреман да објави прве резултате свог истраживачког рада. У овом делу он је описао и класификовао нове врсте трилобита који су некада живели на дну мора.

Баранд је и даље сакупљао и изучавао фосиле. Затим је 1852. објавио прву монографију, то јест студију, под насловом Силурски састав централне Бохемије. a Прва књига претреса тему о трилобитима. Затим су уследиле књиге посвећене љускарима, хрскавичавим рибама, главоношцима, мекушцима и другим окамењеним организмима. За живота је објавио 22 књиге у којима је детаљно описао више од 3 500 врста. Ово дело је једна од највећих монографија на пољу палеонтологије.

Педантан и дисциплинован

Методе које је Баранд примењивао издвојиле су га од других истраживача. Свој рад као природњака сјединио је с дисциплином једног инжењера. Као пројектант, он није толерисао нетачне прорачуне или приказе. Као палеонтолог, трудио се да постигне велику прецизност у својим цртежима, улажући доста труда да би засигурао да су они до у детаље тачни. Сам је ретуширао многе приказе који су били укључени у његову монографију, мада су оригинале скицирали професионални уметници.

Међутим, Барандова педантност није била ограничена само на његове цртеже. Након што би сваки том монографије био одштампан он би лично проверио текст. Ако није био задовољан, делове који му се нису свиђали послао би поново на штампање. Барандов циљ је био да засигура да је свако дело које објави тачно колико год је то могуће. Невероватно колико је успео у томе. Данас, скоро 150 година касније, истраживачи још увек користе Силурски састав као реферално дело.

Шта је са еволуцијом?

Када је књига Чарлса Дарвина, Порекло врста, изашла 1859, многи научници су се прикључили већини која је била за еволуцију. Баранд, међутим, није. Од самог почетка је одбијао теорију о еволуцији јер у фосилном запису није нашао ништа што би га убедило да је та теорија истинита. Баранд је рекао да је сврха његовог рада да „открије чињенице, а не да саставља привремене теорије“ (курзив наш). Заиста, на страни издавача сваке књиге Силурски састав он је написао епиграф: „C’est ce que j’ai vu“ (Ово је оно што сам видео).

Баранд је запажао да су тела многих животиња била у различитим фазама развитка. Међутим, он је исправно закључио да су она припадала истој врсти, али различитим узрастима. Он није опазио никакав доказ који би ишао у прилог томе да је једна врста животиње еволуирала у другу врсту. Резимирајући Барандову животну филозофију, књига A Petrified World каже: „Барандово целокупно дело је... подупрто чињеницама, и то је његова најдрагоценија одлика. На овом степену основног истраживања, нема места за теоретисања или нагађања, као ни за опште теорије.“

Понизан човек поклања „краљевски дар“

Упркос свом великом успеху Баранд није постао жртва замке поноса или непоштења. Иако се лако уклапао у европску интелигенцију и говорио неколико језика, никада није престао да буде народски човек. Научио је чешки да би био ближи народу. То му је помогло у послу, јер је могао да разговара с радницима у каменолому који су му помагали да прикупи нове узорке за своју колекцију.

Баранд је био религиозан човек, и оно што је открио у природи јачало је његову веру у Бога. Фосиле је назвао „медаљонима првог стварања“. Штавише, у уводу свог дела, он указује на осећања која су га покренула да и даље изучава: „То је осећај дивљења, задовољства и распознавања који прожима и очарава онога који открива или размишља о делима Створитеља.“

Жоаким Баранд је умро 1883. остављајући иза себе научни материјал од непроцењиве вредности. Његову педантност у послу цене научници широм света. Због реалистичног, чињеничног приступа који је имао, пажљиво документована открића Жоакима Баранда још увек служе данашњим истраживачима. С научног аспекта, није било претеривања у опису Барандове заоставштине као нешто више од „краљевског дара“.

[Фуснота]

a „Силур“ је геолошка ознака за оно што се сматра једним од најстаријих периода наше планете.

[Слике на странама 12, 13]

Барандови прикази трилобита из 1852. године

[Извор]

Скице: S laskavým svolením Národní knihovny v Praze

[Извор слике на 12. страни]

Портрет: Z knihy Vývoj české přírodovědy, 1931