Очеви — зашто нестају

„Не сећам се да су се мама и тата тукли или свађали. Оно чега се сећам јесте да је тата био ту, а затим — бум! — једног дана више га нема. До дан-данас не знам где ми је тата. Знам само да не осећам ништа према њему“ (Брус).

„Била сам једино дете у школи које није имало оба родитеља и које није живело у кући... Увек сам се осећала као да штрчим. Стално сам се осећала пуно другачијом од свих мојих вршњака“ (Патриша).

КРИЗА породице без очева сеже још до времена Индустријске револуције. Како је рад у фабрикама почео да одвлачи мушкарце од својих домова, утицај оца у породици је почео да слаби, а мајке су преузимале водећу улогу у одгајању деце. a Међутим, већина очева је остајала са својом породицом. Али, средином 1960-их, стопа развода у Сједињеним Државама почела је драстично да расте. Рушиле су се религиозне, економске и друштвене баријере које су спречавале развод. Захваљујући саветима самозваних стручњака који су тврдили да развод родитеља не само што није шкодљив по децу већ да је чак и користан, брачни парови су се у рекордном броју одлучивали за развод. У књизи Френка Ф. Фурстенберга мл., и Ендруа Џ. Черлина Divided Families — What Happens to Children When Parents Part, стоји: „У Белгији, Француској и Швајцарској, стопа [развода] се [од 1960-их] удвостручила, док се у Канади, Енглеској и Холандији утростручила.“

Иако деца након развода обично остају код своје мајке, већина очева који одлазе желе да одржавају контакт с децом. Заједничко старатељство је једно од популарних решења. Ипак, већина разведених очева одржава изненађујуће слаб контакт са својом децом. Једна анкета је открила да седмично само свако шесто дете види свог разведеног оца. Скоро половина  деце није видела свог оца целу једну годину!

Неуспех заједничког старатељства

Разведеним паровима су потребни огромна сарадња и поверење да би се заједно старали — а то су особине које често недостају. Истраживачи Фурстенберг и Черлин овако говоре о томе: „Главни разлог због чега очеви престају да посећују своју децу јесте тај што не желе да имају било шта са својим бившим женама. Многе жене усвајају исти став према бившим мужевима.“

Истина, многи разведени очеви редовно виђају своју децу. Али пошто нису више укључени у свакодневни живот своје деце, за неке од њих је тешко да се понашају као очеви када су с децом. Многи се прихватају улоге другара у игри, проводећи практично све заједничко време у рекреацији и куповини. Четрнаестогодишњи Ари овако описује посете свог оца током викенда: „Не постоји неки обавезан распоред времена, нема ни ’буди кући у пола шест‘. Све се може, све је слободно. И отац ми стално купује поклоне“ (How It Feels When Parents Divorce, књига Џила Крементса).

Отац који воли требало би да ’зна својој деци да даје добре дарове‘ (Матеј 7:11). Али дарови не могу заменити неопходно вођство и дисциплину (Пословице 3:12; 13:1). Када неко улогу оца замени за улогу другара у игри или за улогу посетиоца, тада ће се однос између оца и детета сигурно нарушити. Једна студија је дошла до овог закључка: „Развод може заувек да прекине однос између оца и детета“ (Journal of Marriage and the Family, часопис од маја 1994).

Повређени и бесни што више нису део живота своје деце — или су можда деца хладно индиферентна — неки мушкарци напуштају своју породицу, и не пружају потребну финансијску подршку (1. Тимотеју 5:8). „Ништа ми лепо не долази на ум кад размишљам о свом оцу“, каже један огорчени тинејџер. „Он заиста није део нас, не подржава нас нити ради било шта, и мислим да је то заиста одвратно.“

Према истраживачима Сари Макланахан и Гарију Сандефуру, у Сједињеним Државама за „око 40 посто деце која теоретски испуњавају услове за издржавање, није [додељена] алиментација, а четвртина деце којој је то додељено не добија ништа. Пуни износ који им следи прима мање од трећине деце“.

Невенчани родитељи

Рекордни број ванбрачних порођаја највише је допринео порасту броја деце без очева. „До отприлике једне трећине свих порођаја у [Сједињеним Државама] сада долази изван брачне заједнице“, каже књига Fatherless America. Од отприлике 500 000 беба које се сваке године роде младима од 15 до 19 година, 78 посто њих припада родитељима који су невенчани тинејџери. Међутим, тинејџерска трудноћа је глобални проблем. А програми који поучавају о контрацепцији или који говоре о уздржавању од секса, мало су допринели промени сексуалног понашања код тинејџера.

Књига Брајана Е. Робинсона Teenage Fathers, објашњава: „Ванбрачна трудноћа више није срамна или понижавајућа као што је била током 1960-их, захваљујући  либерализованијим друштвеним ставовима према сексу и ванбрачној трудноћи... Поред тога млади су непрестано бомбардовани сексуалношћу путем реклама, музике, филмова и телевизије. Амерички медији говоре адолесцентима да је секс романтична, узбудљива и шкакљива ствар, а при томе никада не приказују стварне последице спонтаног и неодговорног сексуалног понашања.“

Изгледа да су многи млади лакомислени и да нису свесни последица недозвољеног секса. Запазите неке од коментара које је писац Робинсон чуо: „’Није личила на такву особу [која би могла да затрудни]‘; ’Имали смо односе само једном недељно‘; или ’Нисам мислио да можеш одмах да затрудниш‘.“ Наравно, неки младићи сасвим добро знају да секс може довести до трудноће. Књига Young Unwed Fathers запажа: „За многе дечаке [у сиротињској четврти], секс је важан симбол локалног друштвеног статуса, а колико је неко имао сексуалних односа постаје ствар стављања рецки на каиш. Многе девојке нуде секс на дар да би привукле пажњу неког младића.“ У неким сиротињским четвртима дечаке који нису постали очеви подругљиво називају „чеднима“!

Ситуација постаје још црња кад осмотрите резултате једне студије спроведене у Калифорнији 1993, о мајкама које су још увек у школи. Испада да две трећине девојчица није затруднело од својих момака тинејџера, већ од мушкараца изнад 20 година старости! У ствари, неке студије показују да су многе невенчане мајке тинејџерке жртве силовања или чак злостављања. Такво раширено искоришћавање показује колико је ово данашње друштво постало болесно и изопачено (2. Тимотеју 3:13).

Зашто младићи одлазе

Тинејџери који постају очеви ретко прихватају дугорочне одговорности према свом потомству. Један дечак чија је девојка затруднела, рекао је: „Само сам јој рекао, ’ајд, здраво‘.“ Међутим, као што то један чланак у часопису Family Life Educator истиче, „већина младих очева изражава јаку жељу да буду у тесној вези са својом децом“. Према једној студији о младим неожењеним очевима, 70 посто њих је једном седмично посећивало своје дете. „Међутим“, упозорава овај чланак, „како деца одрастају, посете бивају све ређе.“

Један 17-годишњи отац је то овако образложио: „Да сам само знао колико ће то бити тешко, никада не бих дозволио да дође до тога.“ Само мали број младих поседује емоционалну зрелост и искуство да би удовољили одговорностима родитељства. Многи немају ни потребно образовање а ни радне вештине да би зарађивали за живот. Уместо да се боре с понижавајућим неуспехом, многи младићи радије једноставно напусте своју децу. „Мој живот је препун проблема“, признаје један млади отац. Други се жали: „Једва се бринем и о себи; не знам шта бих радио да се морам бринути још и о свом сину.“

Кисело грожђе

У библијска времена Јевреји су имали једну изреку: „Оци једоше кисело грожђе, а синовима зуби трну“ (Језекиљ 18:2). Бог је рекао Јеврејима да не мора бити тако, грешке из прошлости не морају се више понављати у будућности (Језекиљ 18:3). Ипак, изгледа да данас милионима деце трну зуби због ’киселог грожђа‘ које су јели њихови родитељи — то јест, плаћају казну због незрелости, неодговорности и неуспеха у браку својих родитеља. Ово истраживање на поражавајућ начин показује да су деца која су одрасла без оца изложена мноштву физичких и емоционалних опасности. (Видите оквир на 7. страни.) Нарочито забрињава чињеница да се ова појава често преноси с колена на колено — што представља наставак циклуса јада и беде.

Да ли су породице без очева осуђене на неуспех? Не уопште. У ствари, добра вест гласи да се овакав циклус породица без очева може прекинути. Наш следећи чланак ће осмотрити на који начин.

[Фуснота]

 [Оквир⁄Слика на 7. страни]

ОПАСНОСТИ ОДРАСТАЊА БЕЗ ОЦА

Одрастање без оца излаже децу озбиљним опасностима. Иако осматрање следећих информација може да буде болно за неке, бити свестан опасности представља први корак ка спречавању или у најмању руку, смањењу штете. Такође треба разумети и то да се статистичке студије примењују на групу људи, а не на појединце. Многа деца одрастају у породици без оца не доживљавајући ниједан од ових проблема. Као што ће то и наш закључни чланак показати, интервенција родитеља и примена библијских начела може много учинити да се ублаже ове потенцијалне потешкоће. Онда, осмотрите неке од опасности с којима се деца без очева могу суочавати.

◼ Повећана опасност од сексуалног злостављања

Истраживање јасно показује да детету без оца прети већа опасност од сексуалног злостављања. Једна студија је открила да је од 52 000 случајева злостављања деце, „72 посто укључивало децу која су живела у домаћинству без једног или оба природна родитеља“. Књига Fatherless America изјављује: „Растућа опасност од сексуалног злостављања у детињству у нашем друштву потиче првенствено од све већег одсуства очева и све веће присутности очуха, младића, љубавника или других мушкараца који нису у сродству.“

◼ Већа заступљеност ране сексуалне активности

Пошто је у породици с једним родитељем вероватно слабији родитељски надзор, млади често имају више прилика да се упусте у неморално понашање. Недостатак родитељског васпитања такође може бити један од фактора. „Код девојчица без очева је два и по пута већа вероватноћа да ће затруднети“, каже Министарство здравља и социјалне помоћи САД.

◼ Сиромаштво

Помоћу једне студије о црнкињама тинејџеркама из Јужне Африке, дошло се до закључка да је сиромаштво уобичајена последица невенчаног родитељства. „У отприлике 50 посто случајева тинејџерке се неће вратити у школу“, кажу аутори ове студије, а многе невенчане мајке живе од проституције и препродаје дроге. Ситуација није много боља ни у Западним земљама. У Сједињеним Државама је „50 посто деце из породица са самохраном мајком живело у сиромаштву [1995. године] у односу на 10 посто деце из породица са оба родитеља“ (America’s Children: Key National Indicators of Well-Being 1997).

◼ Запуштеност

Препуштени сами себи, неки самохрани родитељи су претрпани својим одговорностима и нису у стању да проводе довољно времена са својом децом. Једна разведена жена се присећа: „Радила сам из дана у дан, а увече одлазила у школу — уништавала сам саму себе. Без сумње сам и децу запустила.“

◼ Емоционална штета

Супротно тврдњама неких стручњака да се деца након развода брзо опораве, истраживачи попут др Џудит Валерштајн, открили су да развод оставља дубоке емоционалне ожиљке. „Више од једне трећине младих мушкараца и жена између деветнаест и двадесет девет година, имају мало или уопште и немају амбиција првих десет година након развода својих родитеља. Они кроз живот тумарају без одређених циљева... и са осећајем да су беспомоћни“ (књига Second Chances од др Џудит Валерштајн и Сандре Блејксли). Ниско самопоштовање, депресија, делинквентно понашање и стални гнев, изражени су код многе деце разведених родитеља.

Књига The Single-Parent Family каже: „Бројне студије показују да дечаци који су одгајани без снажног утицаја мушке особе, у свом животу показују несигурност у вези са својим мушким идентитетом, ниско самопоштовање, а касније у животу имају потешкоће приликом склапања присних односа. Проблеми с којима се девојчице суочавају када живе без неког мушког узора обично не долазе до изражаја све до адолесцентног доба или још касније, када имају тешкоће у постизању успешних мушко-женских односа током зрелих година.“