Пређи на садржај

Пређи на садржај

Лоидин пут из света тишине

Лоидин пут из света тишине

Лоидин пут из света тишине

Испричала Лоидина мајка

К АО и свака трудница, бринула сам се да се моја беба не роди с неким недостацима. И поред тога, нисам била спремна на срцепарајући плач Лоиде, мог трећег детета, када је дошла на свет. Лекар је несмотрено, акушерским клештима сломио њену кључну кост. Неколико недеља после корективне операције, Лоида је послата кући. Међутим, наша радост је кратко трајала.

Током наредних неколико месеци, постало је очигледно да је у питању нешто озбиљно. Лекови које је добијала довели су до нежељених ефеката — грознице, дијареје и грчева — а лечење тих симптома је изгледа само погоршало стање. Убрзо није могла да контролише покрете тела. На крају су нам доктори рекли да Лоида има церебралну парализу. Рекли су да никада неће проходати нити проговорити — па чак да нас неће ни разумети.

Први покушаји комуникације

Упркос суморним предвиђањима, ипак сам имала осећај да би Лоида могла да разуме много тога. Зато сам јој читала једноставне књиге и покушавала да је научим абецеду. Али она није могла да говори, нити да на било који начин покаже да је свесна онога што јој кажем. Никако нисам могла да знам шта је разумела, и да ли је уопште нешто разумела.

Како су године пролазиле, изгледало је да мој труд да поучим Лоиду нема скоро никакав успех. Али још увек сам проводила многе сате читајући јој. Укључили смо је чак и у наш породични студиј с Ноеми, нашом најмлађом ћерком и користили смо књиге Слушати Великог Учитеља и Моја књига библијских прича. a Многа поглавља из ових књига сам више пута читала Лоиди.

Стварно је фрустрирајуће када не можете да комуницирате с неким кога волите. Када бих одвела Лоиду у парк, она би неутешно плакала. Зашто? Чинило ми се да је патила због тога што није могла да трчи и да се игра као и остала деца. Једном приликом је бризнула у плач када ми је њена сестра прочитала нешто из једног школског уџбеника. Било је очигледно да је нешто мучи, али нисам имала појма шта би то могло да буде. Лоида је могла да изговори само неколико неартикулисаних гласова којима је указивала на своје основне потребе за храном, водом, креветом или тоалетом.

У деветој години је почела да похађа једну школу за децу с посебним потребама. Међутим, у наредне три године стање јој се погоршало. Плашила се да учини чак и само неколико корака без нечије помоћи, и скоро да је престала да изговара било какве гласове. Супруг и ја смо одлучили да би било боље да јој пружимо образовање код куће.

У наредних шест година, поучавала сам Лоиду што сам боље могла. Исписивала сам слова на једној школској табли, надајући се да ће их она преписати. Мој труд је био узалудан. Да ли је проблем био у томе што није схватала или што није могла да контролише покрете руку?

Када је напунила 18 година, постало је тако тешко излазити на крај с њом, зато сам се усрдно молила Јехови преклињући га да ми помогне да комуницирам с мојом ћерком. Одговор на молитву је стигао на један необичан начин.

Прекидање тишине

Прекретница је наступила када су ћерке преуређивале нашу спаваћу собу. Пре него што ће скинути старе тапете, Ноеми је исписала нека имена на зиду — имена из Библије и имена пријатеља и чланова породице. Из радозналости, моја ћерка Рут је питала Лоиду да ли зна где пише „Јехова“. На опште изненађење, Лоида је пришла зиду и наслонила главу поред места где се налазило Божје име. Рут се питала да ли би Лоида могла да препозна и друга имена, зато ју је испитала. Била је запрепашћена јер је Лоида могла да препозна сва имена — чак и она која никада раније није видела написана! Рут је позвала читаву породицу да се сами увере. Лоида је знала да чита!

С временом смо пронашли методу која ће помоћи Лоиди да „прича“ с нама. Закачили смо слова абецеде на зид нашег дугачког ходника. Стављање мањих слова на ручно направљену таблу не би ишло, пошто Лоида не може довољно да контролише руке да би показала свако слово. Зато кад хоће да комуницира, она изговара речи тако што оде до жељеног слова које се налази на зиду. Као што можете претпоставити, то је прилично заморно. У ствари, она мора да хода километрима да би саопштила једну једину ствар, и за то су јој потребни сати!

И поред свега тога, Лоида је одушевљена што може да „разговара“ с нама. У ствари, прво нам је рекла: „Тако сам срећна што сад, захваљујући Јехови, могу да комуницирам.“ Потпуно запањени, питали смо је: „Шта си радила по цео дан док си седела?“ Рекла је да је смишљала шта би волела да нам каже кад би могла. Рекла је да је 18 година чезнула да прича с нама. „Када је Рут кренула у школу“, рекла је, „сама сам читала школске уџбенике. Померала сам усне и испуштала неке гласове, али ви ме нисте могли разумети. Зато сам често плакала.“

Кроз плач сам јој се извинила што је нисам боље разумела. Она је узвратила: „Ти си добра мајка и никад ниси одустајала. Увек сам била срећна покрај тебе. Много те волим. Зато немој више да плачеш. У реду?“

Духовни напредак

Лоида је већ имала библијско спознање, и научила је напамет неке библијске стихове. Убрзо нам је рекла да жели да коментарише на скупштинском Студију Куле стражаре, библијској дискусији у виду питања и одговора. Како то ради? Неко од нас јој прочита цео чланак. Онда Лоида изабере питање на које жели да одговори. Ми запишемо њен коментар онако како га је она срочила. Затим на састанку неко од нас прочита Лоидин коментар. „Одушевљена сам што могу да учествујем“, рекла нам је једном, „јер тако осећам да сам део скупштине.“

Када је имала 20 година, Лоида је изразила жељу да се крсти. Када су је питали да ли зна шта значи предати се Јехови, одговорила је да је то урадила још пре седам година — када је имала само 13. „Помолила сам се Јехови“, рекла је, „и казала да желим заувек да му служим.“ Лоида је, 2. августа 1997, симболизовала своје предање Јехови крштењем у води. „Захваљујући Јехови“, рекла нам је, „остварила се моја највећа жеља!“

Лоида воли да разговара с рођацима и комшијама о Божјем Краљевству. Каткад нам се придружи док проповедамо људима на улици. Такође припреми једно писмо које оставимо пред вратима уколико никог не нађемо код куће. Нарочито је заинтересована за старе и болесне особе. На пример, у нашој скупштини имамо сестру којој је ампутирана нога. „Знам шта значи кад неко не може да хода“, рекла нам је и припремила једно охрабрујуће писмо за ту сестру. Затим, ту је и Хаиро, један дечко из друге скупштине, који је практично парализован од главе па наниже. Када је чула за његово тешко стање, Лоида му је написала писмо. У њему је делимично стајало: „Јехова ће нас ускоро исцелити. У рају неће бити патње. Тад ћу те позвати да се тркамо. Смејем се јер ће то бити веома забавно. Зар није дивно размишљати о томе да ћемо бити онакви каквима нас је Јехова створио, без болести?“

Помоћ да истраје

Сада разумем много тога у вези с Лоидиним ранијим понашањем које ме је обично збуњивало. Примера ради, она каже да није волела да је грлимо док је била мала јер је била тако фрустрирана. „Изгледало је тако неправедно што моје сестре могу да говоре и уче, а ја не могу“, рекла је. „Била сам тако љута. Било је тренутака када сам пожелела да ме нема.“

И поред тога што је добила могућност да комуницира, Лоида се суочава с многим изазовима. На пример, скоро сваког месеца има серију грчева кад изгледа као да ће се угушити и када јој се руке и ноге неконтролисано померају. Осим тога, било каква инфекција — чак и обична прехлада — много је исцрпи. Понекад због свог стања падне у депресију. Шта јој помаже да издржи? Па, нека вам она својим речима каже:

„Молитва ми је огромна помоћ. Тако сам срећна када причам с Јеховом, када осећам да сам блиска с њим. Такође сам захвална за љубав и пажњу других у Дворани Краљевства. Веома сам срећна што су ме, упркос мојим физичким проблемима одгајали предивни родитељи који ме много воле. Никад нећу заборавити оно што су моје сестре учиниле за мене. Она дивна слова на зиду су ми спасла живот. Без Јеховине љубави и љубави моје породице мој живот не би имао никаквог смисла.“

[Фуснота]

a Објавили Јеховини сведоци — хришћанска верска заједница. Књига Слушати Великог Учитеља више се не штампа.

[Слика на 24. страни]

Лоида са својом породицом