Од олујних мора до мирних вода

ИСПРИЧАО ХАНС СТУРМ

ВЕЋ више од 200 година, мушкарци из моје породице су морепловци. Имао сам жељу да проведем живот на мору и тако следим свог оца, као што је он следио мог деду.

Године 1914. када је избио Први светски рат, отац је био регрутован у немачку морнарицу и пловио је на једном миноловцу по Балтичком мору. До 1916. био је пребачен на један трговачки брод, и та лађа се све до краја рата користила за увоз челичне руде из Шведске. Умро је 1919. када ми је било само осам година, али га се ипак јако добро сећам.

Да бих испунио своју жељу да напредујем у професији коју сам одабрао, морао сам четири године да служим на мору, а од тога сам 20 месеци морао да проведем на једрењацима. Тек тада сам могао да се упишем на наутички факултет. Зато ме је мајка када сам имао 15 година одвела из мог родног места Штетина (сада Шћећин, Пољска), у Хамбург у Немачкој. Знали смо да компанија Лајс поседује пуно једрењака, па смо се надали да би на неком од њих могли да ме приме као питомца. Из финансијских разлога, то нисмо могли себи да приуштимо, али ме је Лајс због прошлости мога оца бесплатно прихватио.

Године 1927. разапео сам једра на Падуи, a челичном четворојарболном једрењаку. Он је путовао из Хамбурга за Чиле и превозио је нитрат. Није имао моторе — само једра. Та путовања преко Атлантика била су узбудљива искуства за све нас момке.

Често смо пловили олујним морима. Тада бисмо спуштали једра. Како је изгледало попети се на уже да би се спустила једра док је брод био бацан тамо-амо? Морам признати да ме је било страх! Али, када је било издато наређење искључио бих у глави све друго и само бих се попео и радио шта ми се каже.

Силе ван моје контроле

Мајка је била римокатоликиња, али је брзо након очеве смрти почела да се дружи са Ernste Bibelforscher, то јест Искреним истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати у Немачкој. Крстила се 1923. Католичка религија ме никада није нешто много привлачила, а оно што је мајка говорила имало је смисла. Тако сам с млађом сестром Маргот пратио мајку кад је она ишла да проучава Библију.

Године 1929. сам отишао с Падуе и наредне три године провео на различитим паробродима. Они су ме одвели у луке северне Европе и у Средоземље. Једном сам тако препловио цео свет. Уживао сам у таквом животу и једва чекао да се, попут свог оца, упишем на наутички факултет у Штетину. Тамо сам 1933. започео своје 18-месечно школовање за првог официра на броду. Међутим,  моје планове су поквариле силе које су биле ван моје контроле.

Те исте године, на власт је дошао Хитлер и целу Немачку је захватио национализам. Ученици су одушевљено узвикивали „Хајл Хитлер!“ Међутим, због онога што сам научио од своје мајке, знао сам да то никада нећу моћи да урадим. Био сам позван да дам објашњење зашто то одбијам, али оно није било прихваћено. Избацили су ме из школе. Директор је био добар човек и дао ми је једно писмо у коме је навео да сам студирао једну годину. Будући да нисам могао наставити школовање, остао сам без икаквих квалификација. Изгледало је као да се сав мој свет срушио.

Све већи притисак

Због свог неутралног става доспео сам на црну листу. Не само што нисам могао да пловим ниједним бродом већ нисам могао да добијем никакво запослење, тако да сам остао код куће и помагао мајци. Она је састављала крај с крајем тако што је кувала за друге, а ја сам радо прао судове и припремао поврће за њу. Године 1935, четири године пре Другог светског рата, мој живот је поново пошао другим током.

Мој ујак Оскар живео је у Данцигу (сада Гдањску). Када је чуо за моје потешкоће, позвао ме је да радим за њега у његовом ресторану. Он и ујна Розл били су Јеховини сведоци. Радо сам прихватио њихову љубазну понуду. Иако нису могли да ме редовно исплаћују, код њих сам се сигурније осећао.

Након Првог светског рата, Данциг је постао такозвани слободни град, који је управљао територијом која је била под надлежношћу Друштва народа. Сврха је била да се Пољској омогући излаз на море, али овај споразум је заправо одсекао источну Прусију од остатка Немачке. То је за Хитлера било неприхватљиво. У ствари, његовом инвазијом на Пољску и анексијом ове земље започео је Други светски рат.

Неко време након мог доласка, ујак и ујна су прихватили једног младића који је био у концентрационом логору зато што је Јеховин сведок. Причао ми је како су окрутно поступали с њим. Нешто касније, ујак и ујна су били ухапшени зато што су одбијали да кажу „Хајл Хитлер“, али су пуштени. У то време је Гестапо и мене испитивао, иако ме није притварао.

У међувремену, мајка је у Штетину добила позив за мене да идем у немачку војску. Одмах је написала једно опрезно писмо, молећи ме да посетим тетка Наоми која живи у северној Шведској. Схватио сам шта је тиме мислила — да нестанем из земље!

Нацистичко прогонство

Ствари су постајале све теже. Ујак и ујна су поново били ухапшени. Овог пута су их одвели у концентрациони логор у Штутхофу, два сата аутобусом од Данцига. Тамо су били све до краја рата 1945. Нажалост, сазнао сам да је ујак умро на једном броду који је у збегу од надируће руске војске пребацивао затворенике на запад. Међутим, ујна је преживела и  постала пуновремени јеванђелизатор.

Када су ујак и ујна били одведени у Штутхоф, мајку су ухапсили у Штетину и седам месеци је провела у затвору. Моја сестра се удала за младића чији су родитељи Сведоци, те је и она била у затвору у исто време кад и мајка. Њеног мужа и ћерку послали су у концентрационе логоре. Муж јој је тамо умро, а ћерка је провела осам година у неким од најзлогласнијих логора, укључујући и Белзен.

Једном приликом, због тога што су одбиле да шију опасаче за војску, моја сестричина и друге Сведокиње биле су натеране да стоје напољу у танкој одећи од шест ујутро до шест увече — и то у новембру. Дневна порција им је била смањена на комад хлеба и бокал воде, а топла супа им је давана тек сваког трећег дана. Спавале су на бетонском поду без постељине, чак и без сламе. То је тако трајало шест недеља, и управници логора су се чудили како то да су све преживеле.

Побећи — куда?

Након што су ујак и ујна по други пут били ухапшени, знао сам да је најбитније да напустим Данциг пре него што се Гестапо врати по мене. Ујак ми је позајмио нешто новца, те сам на крају добио место на једном пољском броду који је пловио за Хал на источној енглеској обали. Када сам се искрцао, добио сам дозволу да останем три месеца, што је уобичајени период за странце.

Одмах сам отишао у улицу Кравен Терас бр. 34 у Лондону, што је адреса канцеларије подружнице Watch Tower Societyja. Тамо сам упознао Прајса Хјуза, тадашњег надгледника подружнице. Он је средио да останем у Ливерпулу на западној енглеској обали с његовим рођаком Стенлијем Роџерсом. Стенли је био јако љубазан према мени.

У пролеће 1937. крстио сам се у Ливерпулу, симболизујући своје предање Јехови. Међутим, и даље сам желео да живот проводим на мору, тако да сам се уписао на Ливерпулски наутички колеџ и након два месеца постао други официр. Дозвола за боравак у Енглеској ми је брзо истицала, тако да су пријатељи из Ливерпула контактирали са својим заступником у парламенту, и мој боравак је продужен за додатна три месеца — што ми је било потребно да бих дисао пуним плућима.

Због мог искуства на једрењаку Падуа, мој инструктор морепловства с наутичког колеџа посебно се заинтересовао за мене. Када је чуо моју невољу, предложио ми је да одем у компанију Блу фјунел. Тамо сам упознао једног од директора компаније, Лоренса Холта. Када сам се након две године поново срео с њим на једном од компанијиних бродова у Ливерпулу, питао ме је да ли сам постао први официр. Рекао сам му да су ми потребне још само две недеље искуства на командном мосту, тако да ми је омогућио да пловим у Порт Саид у Египту.

Када сам се 7. јула 1939. вратио у Ливерпул, планирао сам да полажем испит за првог официра, али се испоставило да је то немогуће зато што је рат био неминован. Уместо тога, послат сам на један брод у Лондону. Када су представници власти сазнали да сам Немац, моментално су ме скинули са свих бродова и желели су да ме затворе као страног непријатеља. Али интервенисао је г. Холт, те сам запослен као баштован у Ливерпулу. Међутим, у мају 1940. су ме ухапсили и у јуну су ме паробродом Етрик послали за Канаду.

За Канаду

Етрик је превозио око 5 000 Немаца, од којих су половина били избеглице, а половина ратни заробљеници. Међу избеглицама је био и гроф Фон Линген, којег смо ми знали као унука бившег немачког кајзера. Сва наша пошта била је проверавана, тако да када је официр обавештајне службе видео писмо од Фон Лингена адресирано на краљицу Марију, краљицу-мајку Енглеске, с поздравом на почетку писма „Драга ујна Марија“, био је збуњен. Међутим, Фон Линген је био у праву — енглеска и немачка краљевска породица биле су тесно повезане. Мени је ово само још више потврдило сулудост и испразност рата.

 Стенли Роџерс, којег сам раније споменуо, служио је у Канади између два рата као пилгрим (како су се тада звали путујући надгледници Јеховиних сведока). Он је ступио у везу с тамошњим Сведоцима, а они су контактирали са мном и с још једним Сведоком, Тонијем Стефенсом, који је такође био депортован. Њихова писма и пакети пуно су нас храбрили. Две и по године су ме држали затвореног у осам различитих логора, где сам већину времена провео правећи дрвене столове и клупе.

Повратак у Енглеску и слобода!

Пред крај Другог светског рата, вратио сам се у Енглеску у заточенички логор на острву Ман. Тамо ме је из лондонске подружнице Watch Tower Societyja посетио Џон Бар — који је сада члан Водећег тела Јеховиних сведока — водећи са собом и неке локалне Сведоке. Пуштен сам 1944. и поново сам се придружио Стенлију. У међувремену, он се оженио с Нитом Томас и живели су у Беркенхеду, луци на реци Мерзи, наспрам Ливерпула. Тамо сам упознао Олив, Нитину сестру, и следеће године смо се узели.

Чим смо добили дозволу, Олив и ја смо отпутовали у Немачку да бисмо видели моју мајку. Било је јако тужно пролазити кроз разорене градове које сам тако добро познавао. Посебно сам желео да идем у Хамбург да посетим представништво компаније Лајс. Како сам се изненадио када сам тамо видео капетана Пининга, управитеља Падуе с моја два последња путовања 1928. и 1929! Он је током рата био у активној служби, и оба сина су му погинула у борбама. То га је сломило. Било ми је јако жао због онога што сам чуо и видео.

Компанија Блу фјунел није престала да се интересује за мене током мог боравка у Канади, и радо су ме примили када сам се вратио. Најзад сам се 1947. квалификовао за првог официра. Наредне године је Олив постала пуновремени јеванђелизатор.

Проналажење сврхе живота

Поново сам се отиснуо на море, и на својим путовањима по земљама далеког Истока упознао сам многе Сведоке мисионаре. Али, конгрес у Лондону 1947. оставио је трајан траг у мом срцу, јер ми је помогао да се определим за пуновремену службу Јехови. Моји претпостављени су били разочарани. Али, 1952. су ми љубазно дали канцеларијски посао са скраћеним радним временом како би ми омогућили да се придружим Олив у пуновременом проповедању. Моја дубоко укорењена жеља да живот проведем на мору замењена је једном још јачом жељом.

Олив и ја смо се пуно радовали заједничком проповедању и имали смо предност да многима помогнемо да дођу до тачног спознања библијских истина (2. Коринћанима 3:2, 3). Током ових година, радовао сам се додатним предностима на обласним конгресима и покрајинским састанцима. Данас још увек служим као старешина у заливу Вирал, у околини Беркенхеда.

Моја драга Олив је преминула 1997. Када се осврнем, могу видети да сам у својој младости преживео многа олујна мора. Али на крају, под Јеховиним љубазним вођством, више од 50 година сам са својом милом супругом пловио мирним водама у најбољем животном позиву — у служењу Јехови.

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

С оцем и мајком, 1914.

[Слике на странама 18, 19]

Моја немачка потврда у којој пише да сам путовао на четворојарболној „Падуи“

[Слика на 21. страни]

С мојом женом Олив на конгресу у Лондону, 1974.