Ствар савести

У КЛАСИЧНОМ филму из 1944. године, Арсеник и старе чипке, приказано је неколико старијих људи како су након што су попили вино справљено од бобица зове с додатком арсеника, нагло умрли. Филм сажето приказује уобичајено схватање да је арсеник по правилу смртоносни отров који брзо делује. У ствари, изненадну смрт приказану у филму није изазвао арсеник, већ стрихнин и цијанид, који су такође били додати овом винском коктелу.

„Манифестације тровања арсеником по правилу нису болне“, пише др Роберт Е. Галагер за The New England Journal of Medicine. Међутим, он је додао да је „због загађене пијаће воде и индустријских загађивача тровање арсеником у многим деловима света озбиљан проблем здравствене заштите, јер он људе чини подложним различитим болестима као што је рак коже, бешике, плућа и јетре“.

С обзиром на горе наведено, разумљиво је што здравствени радници неће тек тако преписати арсеник као облик лечења. Али обратите пажњу на следеће искуство из Канаде. Запазите како је дошло до сукоба савести између пацијенткиње по имену Дарлин, и њених доктора, сестара и фармацеута када су као лечење били предложени трансфузија крви и арсеник. Дарлин овако прича своју причу.

„У мају 1996. имала сам проблеме са озбиљним модрицама, крварењем и неуобичајеним крварењем десни. Мој хематолог др Џон Метјуз, из Кингстона (Онтарио) дијагностицирао је проблем као ретку врсту рака под називом акутна промијелоцитичка леукемија (АПЛ). Након серије тестова, укључујући и испитивање коштане сржи, др Метјуз је на љубазан начин објаснио шта је АПЛ и како се лечи. Нормалан протокол лечења укључује промену крви заједно с хемотерапијом, али моја библијски школована савест није ми дозволила да прихватим трансфузију крви.

„Уместо да изгубе драгоцено време покушавајући да ме убеде да променим мишљење, доктори су разумно поступили и трагали за другим медицинским лечењем. Измењено лечење укључило је употребу деривата витамина А, у комбинацији са умерено интензивном хемотерапијом. Моја леукемија је за три месеца попустила, али је поново дошла по своје. Болови у глави због отока на мозгу били су несношљиви. Осим тога, моје тело се опирало лечењу. Тада нам је доктор рекао да без трансфузије крви нема лека за мене. Рекао нам је да ми је остало мање од две недеље живота.

„Наредних неколико дана били смо ван себе због додатних тестова крви, посета адвокату ради моје оставштине и припрема око сахране. Током овог интервала др Метјуз нам је рекао за једну необичну терапију коју за АПЛ успешно користе доктори у Кини, а о којој је писало у угледним научним часописима  Blood и Proceedings of the National Academy of Sciences. Док су истраживали, доктор и један његов колега прочитали су у медицинском часопису да ће то ’вероватно бити изненађење за многе да се за лечење акутне промијелоцитичке леукемије (АПЛ) успешно интравенозно користи арсеник, са ограниченом токсичношћу‘.

„Сада су постојале две могућности — или да нарушим своју савест и прихватим трансфузију крви или да користим ово мало познато лечење арсеником. Одлучила сам се за лечење арсеником. a При том нисам размишљала да ће то дирнути савест доктора, сестара, фармацеута и чак службеника болнице.

„Болница је затим код одговорних власти проверила да ли би арсеник могао да се примени. Тек тада би се могло дозволити такво лечење. У почетку фармацеут није био вољан да сарађује, пошто је због своје чисте савести доводио у питање безбедност овог лечења. Доктори који су водили бригу о мени, др Метјуз и др Галбрејт, морали су да направе уверљиву и позитивну презентацију овог лечења. На крају, пошто су имали довољно медицинских доказа за ову врсту лечења, болничке власти и фармацеут сматрали су да би могли сарађивати.

„Фармацеут је пристао да припреми продукте арсеника и стерилише их за непосредну инфузију. Али сада колективна савест сестара није им дозвољавала да закаче интравенозну врећицу са овом контроверзном супстанцом. Оне су стајале док су доктори сами закачили неколико јединица. Сестре су ме преклињале да прихватим крв. Биле су убеђене да ћу умрети, зато сам апеловала на њихов професионализам, молећи их да поштују моје одбијање крви на темељу савести. Захвалила сам им, загрлила их и молила да оставе по страни своја осећања. Сачувале смо добре односе. Лечење арсеником наставило се шест месеци, и ја сам се добро опорављала. Доктори су се затим сложили да се остатак лечења може спровести код куће.

„Викторијски ред медицинских сестара, који управља кућним лечењем, организовао је кућне посете. Поново је ствар савести ступила на сцену. Ни оне нису биле вољне да спроведу лечење. Састанци, писма и медицински чланци из угледних медицинских новина преокренули су ствар. Сестре су затим пристале да сарађују. У септембру 1997. моје лечење је завршено.

„Ох, да, моја врста рака може да се врати. Доктор каже да је то као када се живи на темпираној бомби. Али учим да налазим радост у сваком дану који прође, никада не напуштам своје место обожавања и запослена сам преношењем библијске наде о времену када ’нико од житеља неће рећи: болестан сам!‘“ (Исаија 33:24).

Медицински стручњаци имају огромну одговорност да обезбеде квалитетну медицинску негу. Начелно, они се озбиљно и савесно упуштају у лечење које је у границама њихових вештина и тренутног спознања. Као што ово искуство потврђује, доктори, сестре и други здравствени стручњаци могу много постићи тако што су флексибилни и осећајни с обзиром на убеђења и савест информисаних одраслих пацијената.

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

Дарлин Шепард