Моја борба с тешком болешћу

ИСПРИЧАЛА ТАЊА САЛЕЈ

Све до пре неколико година, била сам веома запослена мајка и пуновремени слуга у градићу Луверну у Алабами. Овде се живи мирно и лагано. Чинило се као да мом супругу Дјуку, сину Данијелу и мени све иде добро. Онда је једна једноставна операција довела до велике промене у нашем животу.

 НАШИ проблеми су почели 1992. када ми је одстрањена материца. Убрзо после тога, почела сам константно да осећам веома јак бол и често сам мокрила (50-60 пута дневно). Напослетку се мој гинеколог договорио са урологом да покушају да тачно одреде узрок мог проблема.

Отишла сам у болницу на испитивања. Уролог је приликом прве посете установио мој проблем — интерстицијални циститис (IC), то јест тешка упала мокраћне бешике. Није било лако установити ово обољење зато што су симптоми IC-а слични као и код других обољења мокраћног система. Осим тога, не постоји одређени тест којим би се утврдио IC. Стога, лекари морају искључити све остале могућности пре него што прихвате IC дијагнозу.

Наш лекар је без увијања рекао да би, пошто је лечење од мале користи, коначна последица била одстрањење бешике! Рекао је да постоје и друге врсте лечења, али да су безуспешне. Сувишно је рећи да је то био прави ударац за нас. Све до тада сам била прилично здрава. Као Јеховини сведоци, Дјук и ја смо много година били у пуновременој служби, а сад ми је речено да је потребно да ми се одстрани бешика. Срећна сам што имам добру подршку свог супруга.

Одлучили смо да потражимо другог уролога. Покушали смо код неколико лекара. Нажалост, у то време многи лекари су веома мало знали о IC-у. Такође, многи уролози су имали своје властите теорије о IC-у, тако да је свако од њих препоручивао другачије лечење. Један медицински извор наводи: „Ова болест постаје хронична.“ Други каже: „Научници још нису пронашли лек за IC, нити могу предвидети коме ће које лечење најбоље одговарати... Пошто лекари не знају шта проузрокује IC, лечења су усмерена на ублажавање симптома.“

Имала сам тако болне грчеве у стомаку и учестало мокрење да сам хтела да покушам скоро било шта што су лекари предлагали. Испробала сам преко 40 лекова, као и лековите траве, акупунктуру, блокаду нерава, епидуралне и спиналне инјекције и транскутану електричну нервну стимулацију (TENS), приликом које се неколико минута или сати благи електрични импулси пропуштају кроз тело. Истраживала сам колико год сам могла, што ми је на крају помогло да макар нешто мало разумем то што ми се дешавало.

Тренутно узимам метадон за ублажавање бола, и још шест лекова. Такође редовно идем на једну клинику за ублажавање бола, где примам епидуралне инјекције заједно са стероидима што помаже да се савлада бол. Због учесталог мокрења ишла сам сваки трећи или четврти месец у болницу ради једног поступка који се зове хидродистензија, приликом којег се користи течност да би се мокраћна бешика проширила попут балона. То ми је већ неколико пута рађено и пружа ми олакшање неколико месеци. Током протеклих неколико година била сам преко 30 пута у болници.

А шта је са оним последњим леком, одстрањењем бешике? Један стручњак каже: „Већина лекара није вољна да изврши ту операцију зато што је код сваког пацијента исход непредвидив — неки људи су оперисани и још увек имају симптоме.“ Зато засада не узимам у обзир ту могућност.

Понекад је бол толико јак и непрекидан да је лако предати се. Кроз ум ми је чак пролазила помисао да све окончам. Али нисам могла поднети ни саму помисао на то какву би срамоту такав поступак нанео Јеховином имену. Сада видим колико су молитва и лични студиј важни, као и развијање блиског односа с Јеховом, јер никад не знате шта се може десити што ће вам променити живот. Тај однос ми дословно чува живот током болести, јер бих се иначе убила.

 Када се осврнем на ових девет година, увиђам колико се брзо живот може променити. Сад разумем речи из Проповедника 12:3: „Опомени се творца свога у данима младости своје, пре него дођу зли дани и стигну године кад ћеш рећи: Немам уживања у њима.“ Срећна сам што сам почела с пуновременом службом када сам имала 15 година и што сам у њој могла да проведем 20 година. Током тог времена развила сам близак однос с Јеховом.

Захвална сам Јехови што имам супруга и сина Данијела који су ми велика подршка. Такође је веома охрабрујуће када ме браћа из скупштине назову телефоном или сврате да ме посете. Тешко ми је да зими излазим зато што хладноћа појачава грчеве. Зато сведочим путем телефона, што моју наду у Рај одржава непоколебљивом и стварном. Једва чекам време када ће болести и патње бити ствар прошлости и када их се нећемо ни сећати (Исаија 33:24).