Куда одлази сва та вода?
Куда одлази сва та вода?
Черапунџи у Индији јесте једно од најкишовитијих места на земљи. Током сезоне монсуна, његове брежуљке у подножју Хималаја натапа 9 000 милиметара кише. Међутим, просто је невероватно да Черапунџи нема довољно воде.
ПОШТО има мало вегетације која би задржавала воду, киша прохуји тим крајем тако брзо као што и падне с неба. Два месеца након монсуна, понестаје воде. Робин Кларк, у својој књизи Water: The International Crisis (Вода: међународна криза), пре много година је описао Черапунџи као „најкишовитију пустињу на земљи“. a
Мало ниже од Черапунџија лежи густо насељен Бангладеш, равничарска земља коју монсунске воде највише погађају будући да се сливају с огољених обронака Индије и Непала. У неким годинама и до две трећине Бангладеша буде потопљено. Али кад се те воде повуку, река Ганг смањује свој ток и земља постаје сува. Преко 100 милиона људи у Бангладешу суочава се са овим окрутним годишњим циклусом поплава и суше. Да ствар буде још гора, тамошњи бунари постају загађени арсеном који је можда већ затровао милионе људи.
У Нукусу, који се налази у Узбекистану недалеко од Аралског мора, проблем је со, а не арсен. Бели, скорени талог обавија биљке памука и зауставља њихов раст. Из натопљене здравице со избија на површину. Овај проблем, зван салинизација, није нешто ново. Пољопривреда Месопотамије је пре четири хиљаде година пропала баш из истог разлога. Јако наводњавање и слабо одводњавање проузрокује гомилање соли на површини. Да би се остварила задовољавајућа жетва, мора се користити све више и више свеже воде. Међутим, земљиште на крају постаје бескорисно за будуће нараштаје.
Куда одлази сва та вода?
Нажалост, велики део кише се појављује у облику олујног пљуска. То не само што доводи до поплаве већ и до брзог отицања воде у море. Осим тога, нека места добију много кише, а нека пак мало. У Черапунџију се у току 12 месеци забележи преко 26 000 милиметара кише, док пустиња Атакама на северу Чилеа може да буде неколико година без икаквих значајнијих падавина.
Надаље, већина људи на нашој планети живи тамо где воде нема у изобиљу. Релативно мало људи, примера ради, живи у тропским подручјима Африке и Јужне Америке где су падавине обилне. Моћни Амазон у току године излије у Атлантски океан 15 посто укупне количине текуће воде на планети, али због ретке густине насељености у том региону, веома је мало воде потребно за човекову употребу. С друге стране, у Египту где су падавине минималне, живи око 60 милиона људи и дословно све њихове потребе за водом мора да задовољи ионако исцрпљени Нил.
Годинама раније овакав диспаритет у водним ресурсима није проузроковао озбиљне проблеме. Према једном истраживању, ниједан рејон на земљи 1950. године није имао веома лоше или изузетно лоше водоснабдевање. Али, та времена изобиља воде су се променила. У безводним областима северне Африке и средње Азије, количина воде по особи опала је на десетину од онога како је било 1950.
Поред пораста становништва и малих количина падавина у многим густо насељеним подручјима, потражња за водом расте и из других разлога. Напредак и просперитет у данашњем свету иду руку под руку са стабилним резервама воде.
Све већа потражња за водом
Уколико живите у некој индустријској земљи, сигурно сте приметили да су фабрике груписане око важних река. Разлог је једноставан. У индустрији је вода потребна за производњу практично свега, од компјутера до спајалица. И у прехрамбеној индустрији се такође користи изненађујуће велика количина воде. Електране имају огромну потребу за водом и смештене су уз језера или реке.
Вода је још потребнија у пољопривреди. На многим местима падавина или има премало или су веома неизвесне да би се обезбедила добра жетва, те је наводњавање изгледа идеално решење за прехрањивање гладне планете. Због тога што усеви тако пуно зависе од наводњавања, пољопривреда узима велики део залиха свеже воде на планети.
Поред тога порасла је и потрошња воде у домаћинству. Запањујућем броју од 900 милиона нових становника градова у 1990-им требао је прикладан систем канализације и приступ здравој води. Уобичајени ресурси воде, као што су реке и извори нису више довољни за велике градове. Примера ради, град Мексико сада мора да спроведе воду с удаљености од преко 125 километара и да је црпи с планинског венца који је 1 200 метара изнад града. Овакво стање, каже Дитер Крејмер у свом извештају Water: The Life-Giving Source, јесте „попут хоботнице; њени краци се пружају ван града настојећи да допреме воду“.
Према томе индустрија, пољопривреда и градска подручја вапе за више воде. И за сада се многим њиховим захтевима удовољава тако што се црпе земљине резерве — подземна вода. Водоносни слој је један од главних резервоара свеже воде. Али тај слој није непресушан. Тај „депозит“ воде јесте попут новца у банци. Не можеш га стално подизати ако депонујеш мало новца. Пре или касније, доћи ће дан за свођење рачуна.
Употреба и злоупотреба подземних вода
Вода коју извлачимо из бунара јесте подземна вода. Извештај Фонда Уједињених нација за помоћ деци, под називом Groundwater: The Invisible and Endangered Resource процењује да половина воде која се користи у домаћинству и за наводњавање усева потиче из овог извора. Пошто је подземна вода мање загађена од површинске воде, она се такође увелико користи за пиће, како у градовима тако и у селима. Да је то црпљење воде умерено, залихе подземне воде би остале константне
пошто би их кишница редовно допуњавала док полако отиче до тих подземних резервоара. Али, човечанство деценијама црпи више воде него што се она може заменити природним хидролошким циклусом.Последица је да се ниво подземне воде све више повлачи, а онда се или не исплати или није практично копати дубље да би се дошло до ње. Када извор пресуши, настаје привредна и људска катастрофа. У Индији већ долази до такве трагедије. Будући да је за производњу хране за милијарду људи који живе у централном равничарском крају Кине и Индије неопходна вода која се налази под земљом, ситуација је алармантна.
Смањење резерви подземне воде постаје још озбиљније и због загађења. Стајско ђубриво у пољопривреди, људски и животињски отпаци и индустријске хемикалије проналазе пут до подземних вода. „Када се водоносни слој једном загади, мере за прочишћавање могу бити дуготрајне и скупе, чак и неизводљиве“, објашњава један извештај који је објавила Светска метеоролошка организација. Лагано продирање загађивача назива се ’хемијска темпирана бомба‘ и она прети човечанству.
На крају, још једна иронија јесте да вода извучена из подземног водоносног слоја може да упропасти само земљиште које је требало да наводњава. Велики део наводњаване земље у сушним земљама и земљама с недовољно падавина сада је угрожено салинизацијом. У Индији и Сједињеним Државама — земљама које су два највећа произвођача хране — 25 посто наводњаваног земљишта већ је озбиљно оштећено.
Ко штеди, тај има
Упркос свим овим потешкоћама, стање не би било тако суморно да се драгоцена вода користи штедљивије. Због неделотворних метода наводњавања често се протраћи 60 посто воде пре него што она дође до усева. Боља ефикасност — уз коришћење расположиве технологије — могла би за половину смањити потрошњу воде у индустрији. Чак би се и потрошња воде у градовима могла смањити за 30 посто, уколико би се напукле цеви брзо поправљале.
Мере за штедњу воде захтевају и спремност и начин да се то уради. Постоје ли ваљани разлози да верујемо како ће драгоцене воде на нашој планети бити и за будуће нараштаје? Наш последњи чланак обрадиће ово питање.
[Фуснота]
a Видите чланак „Черапунџи — једно од најкишовитијих места на свету“, у Пробудите се! од 8. маја 2001.
[Оквир⁄Слика на 7. страни]
ВОДА ПОКРЕЋЕ СВЕТ
У готово свим индустријским процесима троши се велика количина воде.
◼ За производњу једне тоне челика утроши се и до 280 тона воде.
◼ За израду једног килограма папира може бити потребно чак и 700 килограма воде (уколико предузеће поново не користи исту воду).
◼ Да би се у САД направила једна кола, произвођач користи 50 пута више воде од тежине тог аута.
Пољопривреда исто тако може имати велике захтеве за водом, нарочито ако се стока узгаја у оним подручјима света где нема довољно падавина.
◼ Да би се произвео један килограм бифтека од калифорнијске говедине потребно је 20 500 литара воде.
◼ За прераду само једног пилета захтева се барем 26 литара воде.
[Графикон/Слике на 8. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
ГДЕ СЕ ВОДА КОРИСТИ?
Пољопривреда 65%
Индустрија 25%
Домаћинство 10%
[Слике на 9. страни]
Милиони литара воде пропадну због напуклих водоводних цеви и славина кроз које вода стално отиче
[Извор]
AP Photo/Richard Drew