Тиса — зашто се у Британији сади на гробљима?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ

ЈЕДАН свештеник англиканске цркве је 1656. написао: „Наши преци су много водили рачуна о томе да се на црквеном имању очувају тисе јер је трајно зелено растиње имало симболично значење... бесмртност душе.“ Тако каже предање. А шта кажу чињенице?

Повезивање зимзеленог биља с бесмртношћу потиче још од давних времена. У Велсу је предање о оваквој симболици тисе везано за древна веровања и обичаје друида. У Енглеској је давно пре хришћанске ере тиса сађена на локацијама паганских храмова и на крају их је црква прихватила као „свети симбол“. Предања тешко изумиру, и иако нонконформисти нису следили овај правац, на данашњим гробљима у Британији још увек се међу флором налазе и тисе.

Шта Библија каже о бесмртности душе? Она нигде не повезује речи „бесмртност“ и „бесмртан“ са душом. Енглески надбискуп од Јорка, у проповеди под називом „Теолошко разумевање живота и смрти“ (A Theological Understanding of Life and Death), навео је разлику између „сирових идеја о души која напушта тело“ и основне библијске истине. „У нашем телу не постоји ништа што се на неки начин одваја кад ми умремо“, рекао је он.

Какво је дрво тиса?

Енглеска тиса [Taxus baccata] је величанствено зимзелено дрво које расте споро и достиже висину око 10 метара. Многе од већих узорака у Британији су у ствари два или три дебла која су међусобно срасла тако да је кора потпуно прикрила њихово срастање. За једну шкотску тису, која је опсега 17 метара, сада се зна да су то два срасла дрвета.

Тиса може да живи стотине година — неки стручњаци кажу и хиљаде. Многе старе британске тисе су једине преживеле из средњовековних села, и око њих су настале нове насеобине.

Зрело семење тисе је прекривено светлоцрвеном, меком опном у облику шољице, познатом као арилус. Али ово семење, као и иглице и кора овог дрвета, јесте отровно и може бити погубно по стоку која пасе у близини. Некада се сматрало да ће у кући која је украшена тисом неко умрети у породици.

Тисовина је ситнозрна, нешто попут махагонија. Срчика је наранџастоцрвене боје и од ње се прави чврст намештај. Због тога што је тврда и еластична, у средњем веку се користила за израду дугачких лукова које су енглески стрелци вешто користили у ратовању.

У Британији као и у деловима Нормандије којом је некад владала Енглеска, тиса је уобичајен призор на старим црквеним имањима. Једно црквено имање у Енглеској дичи се са 99 тиса, међутим, тај број је реткост. Обично су тисе сађене по две, једна код капеле — одакле погребна поворка креће према цркви — а друга у близини црквених врата. Данас ову стазу каткад обележавају два реда поткресаних ирских тиса, поред других тиса сађених крај подигнутих споменика или гробница.

Међутим, та наводна бесмртност душе јесте паганска грчка доктрина везана за Платонова учења. Ускрсење мртвих у вечни живот на земљи биће Божји дар човечанству кад смрт буде уништена (Јован 5:28, 29; Откривење 21:4).

[Слика на 31. страни]

Хиљаду година стара тиса на црквеном имању Ст. Ендрју, Тотериџ, Хертфордшир

[Слике на 31. страни]

Десно: живобојни арилуси — али отровни плодови

Скроз десно: поткресане ирске тисе на црквеном имању Ст. Лоренс, Литл Станмор, Мидлсекс