Мјанмар — „златна земља“

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ МЈАНМАРА

ИЗМЕЂУ планинских венаца који образују природну границу с околним азијским земљама простире се „Златна земља“. На југозападу се налази Бенгалски залив и Андаманско море које запљускује њену преко 2 000 километара дугачку обалу. На западу лежи Бангладеш и Индија; на северу Кина; и на истоку Лаос и Тајланд. Мало је већа од Мадагаскара, а мања од северноамеричке државе Тексас. Како се зове ова земља? Мјанмар, некадашња Бурма.

 Рани насељеници су Мјанмар назвали Златна земља јер има многа природна богатства: нафту и гас, бакар, калај, сребро, волфрам и друге минерале, као и драго камење, као што су сафир, смарагд, рубин и жад. Друга богатства су тропске кишне шуме с ретким стаблима као што су тиковина, палисандровина и још неке врсте тропског дрвећа из рода Pterocarpus. Шуме су дом и за многе дивље животиње од којих ћемо поменути само неке — мајмуне, тигрове, медведе, биволе и слонове. Али право благо Златне земље су људи.

Људи у Мјанмару

Традиционално благи и тихи, људи у Мјанмару су учтиви и гостољубиви. Према посетиоцима се опходе с поштовањем и достојанством. Деца се старијима обично обраћају са „чико“ или „тето“.

Посетиоци Мјанмара често коментаришу о лепој пути старијих људи. Један од разлога за младалачки изглед коже, кажу жене, јесу популарни бледозлаћани козметички препарати за лице — танака — који се праве од дрвета танака. Жене издробе једну гранчицу на тврдом, равном камену и додају мало воде и направе глатку смесу коју стављају на лице у виду разних уметничких шара. Поред тога што затеже и расхлађује кожу, танака штити кожу од јаког, тропског сунца.

 Стандардна одећа и за мушкарце и за жене у Мјанмару је лунги, једноставно парче материјала дуго око два метра чији су крајеви зашивени тако да образују круг. Кад уђе у њега, жена омота лунги око себе као сукњу, а слободан крај подавије на струку. Мушкарац, с друге стране, узима оба краја и лагано их веже напред на струку. Скроман и лагодан лунги је савршен за тропске крајеве.

Ако посетите пијаце видећете да су људи у Мјанмару веома талентовани, вешти у ткању свиле, ручној изради накита и резбарењу дрвета. Тиковина, Pterocarpus и друго дрвеће претвара се у прелепе фигурице људи, тигрова, коња, бивола и слонова. Чак и обичне ствари као што су горња плоча стола, па и преградни зидови и столице пуне су резбарија. Али уколико стварно мислите да нешто купите, онда се спремите за ценкање!

Људи у Мјанмару су такође познати и по прављењу прекрасних лакираних ствари — чинија, тањира и кутија с поклопцем. Али оно што њихову робу чини јединственом јесте дизајн слободног стила и усечене шаре. Основна форма је исплетена мрежа финих бамбусових влакана. (Квалитетнији производи почињу с плетењем бамбусовине и коњске длаке.) Уметник на ову мустру додаје седам слојева лака направљеног од мешавине уља тисеји, односно дрвета од ког се прави лак, и ситно самлевене и спаљене животињске кости.

Када се лак осуши, занатлија једном челичном иглом урезује шаре по површини производа. Затим након наношења нешто боје и сјаја, резултат није само лепо уметничко дело већ и нешто што је корисно за кућу.

Велики религиозни утицај

Око 85 посто мјанмарског становништва су будисти; остатак је углавном муслиманске и хришћанске вероисповести. Као што је то случај у већем делу  југоисточне Азије, религија игра важну улогу у животима већине људи у Мјанмару. Међутим, извесни религиозни обичаји биће непознати многим посетиоцима.

Примера ради, будистички свештеници се заветују да неће дотаћи жену. Стога жене из поштовања пазе да не приђу сувише близу свештеника. Религиозни обичаји такође утичу и на аутобуски превоз. Неки западњак би се зачудио због натписа у аутобусу, који каже: „Молимо вас да не питате возача кад стижемо.“ Да ли возаче замарају нестрпљиви путници? Не. Тамошњи будисти верују да ће такво питање узнемирити натс (духове) и да ће аутобус зато закаснити!

Историја Мјанмара

Најранија историја Мјанмара је магловита, али изгледа да је у Мјанмар мигрирало неколико племенских група из околних земаља. Мони су вероватно тој земљи дали име Сувана-бхуми — што значи „Златна земља“. Бурмани с Тибета дошли су са источних Хималаја, а Таји су се доселили из дела који је сада југозападна Кина. Због кршевитог подручја Мјанмара племена су била одвојена — те стога постоје бројне племенске и језичке групе.

Почетком 19. века почели су да пристижу Британци из скоро колонизоване Индије. Прво су се населили у јужној регији, а на крају су запосели целу земљу. До 1886, британска Индија је анексирала Бурму, како се Мјанмар тада називао.

Ова земља је током Другог светског рата постала поприште жестоких борби, а јапанска војска је 1942. за само неколико месеци избацила Британце из Мјанмара. Касније је саграђена злогласна „Пруга смрти“. Ова 400 километара дуга пруга пролазила је кроз негостољубиву џунглу и планинско подручје, и спајала градове Танбјузајат у Бурми и Нонг Пладук на Тајланду. Због недовољно метала, већина шина је извађена из железничких пруга централног Малајског полуострва (сада Малезија). Мали део овог пројекта — изградња моста преко реке Квај — касније је постао темељ за један популаран филм.

Уз помоћ 400 слонова и преко 300 000 људи — ратних заробљеника и индијских и бурманских цивила — саграђена је ова железничка пруга. Десетине хиљада је умрло радећи. Често нападана од савезничких бомбардера, пруга је слабо коришћена и на крају била напуштена. Касније је већина шина повађена и употребљена на другом месту.

На крају су Британци узвратили и 1945. повратили земљу од Јапана. Међутим, британска владавина је била кратког века будући да је Бурма стекла независност 4. јануара 1948. Дана 22. јуна 1989, Уједињене нације су усвојиле нови назив ове државе, Мјанмар.

Земља златних престоница

Мјанмар је током векова имао многе престонице. На пример, у срцу Мјанмара лежи Мандалеј, популарно зван Златни град. Начичкан стотинама пагода из различитих времена, овај град од 500 000 становника био је последња престоница пре британске окупације. Краљ Миндон је Мандалеју оставио краљевску задужбину када је 1857. саградио велику палату за себе и своје краљице. Површина тог старог града од 4 квадратна километра простире се унутар 8 метара високих зидина које су у подножју 3 метра дебљине. Зидине је опкруживао седамдесет метара широк ров.

Године 1885, Британци су Миндоновог наследника, краља Тибауа, прогнали у Индију, али су палату оставили нетакнуту. Међутим, Други светски рат је није оставио нетакнуту и ватра ју је потпуно уништила. Незастрашен, мјанмарски народ је на првобитном месту саградио одличну копију првобитне палате као и њена величанствена црвена и златна дрвена здања. Отворена је за посетиоце.

Двеста километара ниже од Мандалеја налази се Паган. То је још једна бивша  престоница основана током првих десет векова нове ере која је достигла врхунац славе у 11. веку, али је та слава нестала после само 200 година. Поред тога, у неколико села као и око њих налазе се стотине раштрканих оронулих храмова и пагода — што је само сенка некадашње славе.

Данашња престоница Јангун (од 1989. званично позната као Рангун) јесте град пун живота од преко три милиона становника који врви од трубљења аутомобила, аутобуса и таксија с отвореним странама. Иако у Јангуну многе старе зграде које подсећају на британске колонијалне дане леже дуж широких авенија оивичених дрворедом, сада се у градском хоризонту могу видети и савремени високи хотели и пословне зграде.

На хоризонту је и 98 метара висок позлаћени торањ 2 500 година старе пагоде Шведагон која приказује богатство и архитектонску генијалност раних времена. Тај торањ је наводно опасан са око 7 000 дијаманата и другог драгог камења. Врх му је крунисан једним дијамантом од 76 карата. Попут многих древних здања у Мјанмару, земљотреси и ратови су уздрмали и потресли Шведагон и велики део је реконструисан.

Међутим, неки тврде да је прави украс Јангуна златна пагода Суле. Ова 46 метара висока пагода Суле образује велико, златно саобраћајно острво на раскршћу четири велике градске улице. Ова пагода је окружена венцем продавница.

Духовно злато

Године 1914, два припадника Међународних истраживача Библије (како су Јеховини сведоци били познати у то време) стигла су из Индије у Рангун у потрази за људима који су ценили супериорније злато — духовно злато. Године 1928. и 1930. стигло је још мисионара, а до 1939. основане су три скупштине од укупно 28 Сведока. Тамошње дело је до 1938. надгледала подружница Јеховиних сведока из Бомбаја у Индији. Од тада па до 1940. за дело се бринула подружница из Аустралије. После Другог светског рата, у Рангуну је 1947. отворена прва канцеларија подружнице у Мјанмару.

Јануара 1978, подружница је пресељена у Инија улицу. Та двоспратна централа се назива Мјанмарски бетелски дом. Бетелска породица од 52 члана марљиво брине за потребе отприлике 3 000 активних Сведока у тој земљи. Због многих племенских језика у Мјанмару, превођење је већи део посла који се обавља у подружници.

Марљиво дело Јеховиних сведока представља још један ’грумен злата‘ у многим богатствима Златне земље.

[Мапа на 17. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

БАНГЛАДЕШ

ИНДИЈА

КИНА

ЛАОС

ТАЈЛАНД

МЈАНМАР

Мандалеј

Паган

ЈАНГУН

БЕНГАЛСКИ ЗАЛИВ

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на 17. страни]

Од врха: Мушкарци и жене носе лунги; млади будистички калуђер; жене носе „танака“

[Слика на 18. страни]

Проповедање на пољима кикирикија

?[Слика на 18. страни]

Резбарије у дрвету се продају на локалним пијацама

[Извор]

chaang.com

[Слика на 18. страни]

Резбарење на површини лакираног стола

[Слика на 18. страни]

Прекрасно украшена лакирана чинија

[Извор]

chaang.com

[Слика на 20. страни]

Мјанмарска подружница Јеховиних сведока

[Извор слике на 16. страни]

© Jean Leo Dugast/Panos