Од политичког активисте до неутралног хришћанина

ИСПРИЧАО ЛАДИСЛАВ ШМЕЈКАЛ

Пошто ми је била изречена казна враћен сам у своју ћелију. Одмах сам почео Морзеовом азбуком да куцам по зиду поруку једном пријатељу који је био два спрата изнад. Он је чекао да чује коју сам казну добио.

„Четрнаест година “, откуцао сам.

Није могао да верује. Зато је питао: „Четрнаест месеци?“

„Не“, одговорио сам. „Четрнаест година.“

ТО ЈЕ било 1953. у месту Либерец, у Чехословачкој (сада Чешкој). Тада сам био 19-годишњи активиста који је тражио промене у политици. Ми активисти смо пропагирали наше гледиште дељењем летака у којима је критикована Комунистичка партија која је тада владала. Наша активност је сматрана велеиздајом — зато сам добио дугу затворску казну.

Пре него што ми је изречена казна провео сам већ скоро годину дана у притвору. Пре суђења, држали су нас по двојицу у ћелији, и повремено би нас водили на саслушавање везаних очију. Док смо били у ћелијама, није нам било дозвољено да разговарамо, тако да смо шапутали или међусобно комуницирали куцањем Морзеове азбуке.

Убрзо сам схватио да су многи затвореници били Јеховини сведоци. У нашем затвору је био обичај да се затвореници сваки месец или два премештају у другу ћелију. Пошто ме је Библија интересовала, био сам срећан када сам најзад био смештен у ћелију с једним Сведоком. После одређеног времена почео сам да студирам Библију са Сведоцима.

Мислим да би се наши разговори могли описати као библијски студиј иако нисмо имали Библију ни библијску литературу. У ствари, до тада у свом животу никад нисам видео Библију. Али, ми смо разговарали тако што је Сведок по сећању објашњавао библијске теме, а ја сам записивао оно што је он говорио. То смо радили тако што смо сели један поред другог и шаптали.

Једини расположив прибор био је тоалет папир и један чешаљ. Користио сам чешаљ како бих правио белешке на тоалет папиру. Многе стихове које смо разматрали  научио сам напамет. Сведоци који су са мном проучавали такође су ме учили да певам песме Краљевства. Један Сведок ми је рекао: „Сада си у затвору као политички затвореник, али у будућности можеш бити ухапшен зато што си Јеховин сведок.“

Најзад, после безбројних саслушања осуђен сам и одведен у један радни логор близу града Јахимова. До тада сам био уверен да ћу једног дана постати Јеховин сведок.

Многе године у заточеништву

Када сам стигао у логор где се копао уран, одмах сам почео тражити Сведоке. Али, убрзо сам сазнао да су одведени на неко друго место. Међутим, један Сведок је остао јер је био кувар. Позајмио ми је једну веома похабану Библију која је била скривана на многим местима. Тако сам могао да читам стихове које сам већ знао напамет. Док сам читао стално сам себи говорио: ’Да, то је управо оно чему су ме браћа поучила.‘

Око месец дана касније био сам премештен у један логор који се зове Битиз, близу града Пшибрама. Тамо сам срео друге Сведоке. У Битизу смо редовно добијали прокријумчарену библијску литературу. Иако је управа логора покушавала да открије како је она доспевала до нас, никад у томе нису успели. Чак је нас 14 затвореника учествовало у сведочењу другима. Половина од овог броја били су крштени Сведоци, док су другу половину сачињавали они који су попут мене у затвору прихватили веровања Сведока.

Многи од нас су желели да симболизују своје предање Богу крштењем у води. Али, због недостатка воде — или да будем тачнији, пошто није био доступан довољно велики сандук с водом — подрањање у воду није био једноставан поступак. Због тога су тада многи морали да сачекају да се крсте кад буду ослобођени. Међутим, у логору Битиз постојали су велики расхладни торњеви за рудничке компресоре. Средином 1950-их неколико нас се крстило у резервоару једног таквог торња.

Неколико година касније, у марту 1960, позвао ме је један полицајац који је био задужен за политичке затворенике. Рекао је да ако га будем обавестио о активности других затвореника, он ће се побринути за смањење моје затворске казне. Када сам одбио да то учиним почео је да псује и виче на мене. „Пропустио си шансу за један добар живот“, викао је. „Побринућу се да се никад не вратиш кући! Умрећеш овде.“ Међутим, два месеца касније донесена је амнестија која се односила и на мене и после укупно осам година затвора вратио сам се кући.

Кратак период слободе

Дело Јеховиних сведока је било забрањено у Чехословачкој од априла 1949, па сам убрзо схватио да је служити Богу у такозваној слободи било слично служењу у заточеништву. Сада, након мог ослобађања, суочио сам се с другим проблемом. Тада је у земљи за сваког мушкарца била обавезна војна служба у трајању од две године.

Неки мушкарци који су радили у извесним државним предузећима били су ослобођени од војне службе. На пример, они који су радили у рудницима угља били су изузети. Пошто сам некад радио као рудар, добио сам посао у једном руднику. Тамо  сам срдачно дочекан. „Не брини се због војске“, речено ми је. „За нас не представља никакав проблем да те од ње ослободимо.“

Два месеца касније, када сам примио позив за регрутацију, они који су радили у управи рудника су ме поново уверавали. „Не брини, мора да је нека грешка. Једноставно ћемо написати писмо војсци и све ће бити у реду.“ Али, није било све у реду. После неког времена један службеник је дошао код мене и извинио се: „Ово се дешава први пут, али ћеш морати да се пријавиш војсци.“ У складу с приговором савести на учествовање у ратовима, одбио сам да ступим у војску и био сам ухапшен и одведен до најближе војне јединице (Исаија 2:4).

Као на суду

Када сам био затворен у граду Кладну, у јануару 1961, покушавали су да ме убеде да постанем војник. Један руководећи војни службеник организовао је један састанак. Одведен сам у собу за састанке у којој се налазио велики, округли сто око кога су биле удобне кожне фотеље. Ускоро су службеници почели да долазе и да седају за тај сто. Руководећи службеник их је једног по једног упознао са мном. Онда је сео и рекао: „А сада нам причај о својој вери.“

Кратко сам се помолио у себи и после тога почео да сведочим пажљивим слушачима. Разговор је ускоро скренуо на еволуцију и изнесена је тврдња да је еволуција научна чињеница. У једном од радних логора, где сам раније био, проучавао сам брошурицу Еволуција против Новог света. a На изненађење ових војних службеника успео сам да докажем да је еволуција једна неоснована теорија.

Тада се мајор, који је очигледно имао католичко порекло, прикључио дискусији. Упитао је: „Какво је ваше гледиште о девици Марији?“ „И какво је ваше мишљење о светој миси?“ Одговорио сам на његова питања и онда рекао: „Господине, ви мора да сте верник јер су ваша питања другачија од питања других.“

„Не! Не! Не! Нисам верник!“, гласно је негодовао. У тој комунистичкој држави онима који су се изјашњавали као хришћани скоро да уопште није указивано никакво поштовање нити су им повераване одговорности. После овог разговора тај официр више није учествовао у дискусији. Био сам веома захвалан што сам имао могућности да тим људима објасним веровања Јеховиних сведока.

Даљње могућности за сведочење

Неколико дана касније одведен сам у један војни објекат у Праг где сам стављен под присмотру. Први наоружани војник који је имао задатак да ме чува био је изненађен посебним безбедносним мерама. „Ово је први пут да морамо некога лично да чувамо“, рекао ми је. Тако сам му објаснио зашто сам затворен. То га је толико заинтересовало да је сео, ставио пушку између колена и слушао ме. После два сата га је заменио други војник и уследила су слична питања и библијски разговор.

Током следећих дана имао сам прилику да разговарам  не само са онима који су ме чували већ и с другим затвореницима када су ми чувари то допуштали. Ти стражари су чак отворили ћелије и дозволили затвореницима да се окупе ради библијских разговора! Почео сам да бринем да ће се с временом сазнати за слободу коју сам добио од чувара да разговарам с другим затвореницима и да ће то имати негативне последице по њих. Али, читава ствар је остала у тајности.

На крају, кад су ме одвели на суд због пресуде, храбрили су ме они којима сам говорио о својим веровањима. Био сам осуђен на две године, које су додате на шест година моје првобитне казне које због помиловања нисам одслужио. То је значило да ме је чекало око осам година затвора.

Свестан Божје помоћи

Често сам био свестан Божје помоћи када сам премештан из логора у логор и из затвора у затвор по Чехословачкој. Када сам стигао у затвор у Валдице, заповедник ме је упитао зашто сам дошао. „Одбио сам војну службу“, одговорио сам. „Учествовање у ратовима у супротности је мојим веровањима.“

„Било би лепо када би свако имао такав став“, саосећајно је одговорио. Али, кад је на тренутак размислио, рекао је: „Међутим, пошто већина људи данас не мисли на такав начин, морамо те казнити — и то веома строго!“

Био сам стављен у одељење за брушење стакла, које је представљало казнено одељење. Знате, иако сам био осуђен зато што сам као Јеховин сведок одбио војну службу, ипак сам био обележен као политички затвореник и због тога сам добијао веома тешке задатке. Брушење стакла за лустере и друге луксузне предмете од стакла био је посебно тежак задатак јер су такви производи морали да буду израђени без грешке. Уобичајено је било да затвореници предају завршен производ, а онда следећег дана сазнају да је пола од тога враћено на поправку. Зато је било веома тешко испунити прописане захтеве производње.

Тог дана када сам ушао у одељење за брушење стакла морао сам прво да сачекам шефа тог одељења. Када је стигао почео је да виче на затворенике који, по његовом мишљењу, нису довољно марљиво радили. Он је обишао затворенике, дошао до мене и рекао: „Шта је с тобом? Зашто ти не радиш?“

Објаснио сам да сам нови затвореник. Одвео ме је у своју канцеларију и постављао уобичајена питања као што је зашто сам затворен. Када сам му објаснио своју ситуацију, он је рекао: „Дакле, ти си Јеховин сведок?“

„Да“, одговорио сам.

Његово понашање се променило. „Не брини“, рекао је. „Имамо много Јеховиних сведока овде. Ми их све поштујемо зато што су вредни и пристојни људи. Побринућу се да добијеш онолико посла колико ћеш моћи да постигнеш.“

Овакво понашање надзорника потпуно ме је изненадило. Био сам захвалан Јехови и тим непознатим суверницима који су допринели доброј репутацији Сведока у том затвору. Заправо, све време које сам провео у затвору осећао сам Јеховину помоћ пуну љубави.

Без обзира на то колико је моја ситуација била тешка увек сам био сигуран да ћу једног дана доћи у контакт с мојом хришћанском браћом. Тада ћу видети њихов благ осмех и добити охрабрење. Без њих би ми било много теже да издржим казну затвора.

Изгледало је као да многи затвореници не мисле ни о чему осим да се освете за  окрутност коју су доживљавали. Ја никада нисам тако осећао. Схватио сам да патим због послушности Божјим праведним начелима. Стога сам знао да је Јехова у стању да ми за сваки дан који сам провео у затвору да безбројне, предивне дане живота у његовом Рају на земљи (Псалам 37:29; 2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4).

Захвалан за данашње благослове

Коначно сам ослобођен у мају 1968, после више од 15 година заточеништва. У почетку ми је било тешко да разговарам с људима, што није ништа необично за оне који велики део свог живота проведу у друштву људи у затворској одећи или с униформисаним чуварем. Али, хришћанска браћа су ми убрзо помогла да будем укључен у дело проповедања које је, наравно, још увек било под забраном.

Неколико недеља од мог ослобођења, упознао сам Еву. Упркос жестоком противљењу породице, она је заједно са својим братом око три године раније храбро заузела став за библијску истину. Ускоро смо почели заједно да учествујемо у делу проповедања. Такође смо радили и на производњи библијске литературе. То се радило у тајним подземним штампаријама. Онда смо се у новембру 1969. венчали.

Године 1970. добили смо прво дете, Јану. После неког времена почео сам да служим као путујући слуга у скупштинама Јеховиних сведока, посећујући их викендом како бих их духовно храбрио. Док сам обављао овај посао 1975, био сам ухапшен и поново послат у затвор. Али, овог пута сам тамо провео само неколико месеци. Онда се 1977. родио наш син Штјепан.

Коначно је 1. септембра 1993. Чешка законски признала Јеховине сведоке. Следеће године се наша ћерка Јана удала за Далибора Дражана, једног хришћанског старешину. Онда се 1999. наш син Штјепан, који је слуга помоћник, оженио с Бланком, која је у пуновременој служби. Сви смо сада чланови скупштина у Прагу. Сви се радујемо времену када ће доћи нови свет — али ја посебно чезнем за временом када више нигде неће бити затворских зидина.

[Фуснота]

[Слике на 20. страни]

Користио сам чешаљ да бих бележио библијске цитате

[Слика на 21. страни]

Логор Битиз, где сам затворен и касније крштен

[Слика на 23. страни]

На дан нашег венчања

[Слика на 23. страни]

Ева и ја, са Штјепаном и Бланком с наше леве стране, и Јаном и Далибором с наше десне стране