Златна акација — весник пролећа на јужној хемисфери

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ЦВЕТ који краси ове странице није неки обичан цвет. Он је познат и омиљен у Аустралији. У ствари, од 1912. налази се на грбу Аустралије, а 1988. проглашен је цветом који је званични симбол Аустралије. Такође се налази и на аустралијском металном новцу и на поштанским маркицама. Откуд та популарност?

Одговор се делимично може наћи у једној песми од Веронике Мејсон, објављеној 1929. Након описа суморне „маслинастозелене, браон и сиве“ боје које доминирају пејзажом дубоке зиме, песма радосно каже: „Али сад стиже пролеће, с цветовима златне акације.“

Изгледа да скоро сви воле долазак пролећа. На јужној хемисфери, у Аустралији, пролеће стиже у време када на северној хемисфери стиже јесен. Први знак пролећа на овом јужном континенту јесте изненадно цветање златне акације. Тада се сваког августа може чути како ђаци рецитују песму Веронике Мејсон. Године 1992, врховни гувернер Аустралије прогласио је 1. септембар Празником златне акације.

Златна акација не најављује пролеће тек тако, она то чини с лепотом и грациозношћу. Стихови Веронике Мејсон говоре о „љупком акацијином наклону“, указујући на начин на који се гранчице окићене цветовима савијају и њишу на пролећном поветарцу. Међутим, акација није званични назив овог дрвета. Она у ствари припада једној занимљивој породици која је позната у топлијим крајевима широм света.

Отпорна и позната породица

Ботанички назив златне акације је Acacia pycnantha. Она може бити жбунаста или у облику ниског дрвета и може да нарасте од 4 до 8 метара. Међутим, у Аустралији има од око 600 до 1 000 врста акација. У ствари, више од половине у  свету познатих врста акација налази се у Аустралији. У Европи и Америци акација се често назива мимоза. Још једна подврста акације често се помиње у Библији. Бог је наредио да се ковчег савеза и делови табернакла направе од акацијиног дрвета (Излазак 25:10; 26:15, 26, NW).

Једна чувена врста из породице акација јесте акација у облику раширеног кишобрана која се налази у Африци. Лишће те акације је омиљена храна за жирафе. У ствари, оне би потпуно обрстиле акације да није јединствене сарадње између тог дрвета и једне врсте мрава. Дрво пружа дом и нектар као храну за тог мрава. За узврат, мрав боцка прождрљиву жирафу, терајући нежног дива да оде и брсти неко друго дрво. Таква сарадња пружа изванредан доказ интелигентног стваралаштва, зар не?

Разним врстама акације у Аустралији претњу не представљају жирафе. Па ипак, акације имају непријатеље попут суше и зато су опремљене делотворном одбраном. Спољашња опна акацијиног семена тако је тврда да се на неки начин мора оштетити да би вода продрла и да би започело клијање. То семење је толико тврдо да баштовани морају да га потопе у кључалу воду како би набубрене чауре почеле да клијају кад се посеју. У природи, семе акације може да мирује деценијама! На крају ће неки шумски пожар натерати мало тврдо семе да проклија. Зато чак и током највећих суша, у тлу се налази „банка семења“ акације, које само чека да отпочне нов живот.

 Већ годинама се неке отпорне акације извозе из Аустралије у Африку као потенцијална храна у време суше. Једна велика предност је што те акације могу да преживе на тврдом, јаловом земљишту. Неке врсте могу да расту чак и на пешчаним динама! То дрвеће држи земљиште, снабдева га азотом и служи као заклон од ветра, пружајући на тај начин и бољу средину за друге биљке.

Вишенаменска акација

Због високог нивоа протеина и хранљивости сличне житарицама, неки научници гледају на акацију као на потенцијалну пољопривредну културу. Печено семење има пријатан укус сличан ораху; када се скува има укус сочива. Акацијино семење се меље у брашно и од њега се прави хлеб, па чак и тестенина. Неке врсте годишње дају и до 10 килограма семења.

Мирисни цвет акације користи се у справљању парфема. Поред тога, акација се користи и као сточна храна и за спречавање ерозија тла. Али, само смо се дотакли многих њених намена.

Аустралијски Абориџини су од акацијиног дрвета правили бумеранге. Једна врста позната као Acacia acuminata, назива се „џем од малине“, будући да кад се њено дебло посече оно шири мирис сличан мирису малине. Први аустралијски колонисти користили су дебла акације за своје куће од прућа и блата. Блато је слагано преко испреплетених младица и тако су прављени зидови куће.

Зар није готово невероватно у које се све сврхе користи ово дрво? Међутим, када у Аустралији дође пролеће, човек не размишља о вишеструкости акације. Уместо тога, када плашт златних паперјастих цветова који се њишу прекрије обронке, срца се испуне милином и песме нагрну у мисли. Лепота и корисност овог дрвећа подсећа многе који јој се диве на креативност и бриљантност онога ко је „све саградио“ — Бога (Јеврејима 3:4).

[Слике на странама 16, 17]

Цветови и чауре семења акације

[Извор]

© Australian Tourist Commission

[Извори слика на 15. страни]

Акација: © Copyright CSIRO Land and Water; поштанска маркица: National Philatelic Collection, Australia Post; амблем: Used with permission of the Department of the Prime Minister and Cabinet