Постоји ли неко решење?

ШТА треба да урадите с оним што више не желите да имате? Изгледа да једноставан и очигледан одговор гласи: „Баците.“ Међутим, бацање смећа није увек тако једноставно. Где да га баците? Једно италијанско удружење за заштиту животне средине процењује да је потребно 1 000 година да се распадне једна стаклена флаша бачена у море. За разлику од тога, папирне марамице ће се  разложити за само три месеца. Један опушак цигарете загађује море до 5 година; кесе 10 до 20; производи од најлона 30 до 40 година; конзерве 500 година, а полистирен 1 000 година.

Прилив ових отпадака је огроман. Данашње тржиште нуди обиље артикала, а свет реклама жели да нас убеди да су нам сви они потребни. Британске новине The Guardian сажето наводе: „Рекламе нам помажу да удовољимо потребама за које нисмо ни знали да их имамо.“ Заиста, у искушењу смо да купимо најновије ствари с тржишта плашећи се да не пропустимо нешто ново. А то „ново“, у терминологији која се користи у рекламама, свакако значи „боље и вредније“, док „старо“ значи „лошије и застарело“.

Из тог разлога смо често нагнани да пре купимо нешто ново него да поправимо старо. Каже се да је много практичније и исплативије заменити старе ствари новима него их поправљати. Каткад је то тачно. Међутим, често је скупо и беспотребно бацати старо и замењивати га новим.

Данас су многи производи направљени да би се касније бацили. Они могу бити тешки за поправку — што је важна ставка коју треба узети у обзир при куповини. Једне немачке новине намењене потрошачима наводе: „Рок трајања неких производа све више и више се скраћује. Оно што је јуче било у тренду, данас већ није и често завршава у смећу. На тај начин вредне сировине свакодневно завршавају као безвредан отпад!“

Да ли потрошач стварно има користи од све те необуздане куповине? Корист у ствари имају фирме чији је циљ да напуне своје касе. Швајцарски недељник Die Weltwoche наводи: „Ако би свако од нас користио један намештај и један аутомобил целог живота, или барем двапут дуже него што то иначе ради, сигурно би дошло до привредног колапса.“ Привредни колапс сигурно није решење, будући да би то значило да би многи потрошачи остали без посла. Која су онда нека решења за претрпаност смећем?

Бацити, рециклирати или смањити?

Неке индустријски развијене земље иду линијом мањег отпора и свој отпад једноставно одлажу у мање развијене земље. Примера ради, један извештај наводи да је на „једном познатом месту у Нигерији, откривено да је из 8 000 зарђалих резервоара истекло 3 500 тона отровних хемикалија, трујући и земљиште и подземне воде“. Такав метод уклањања смећа изгледа није практично решење нити је добар пример какав став треба имати према другима.

Како би било да се нежељене ствари не бацају него да се рециклирају за даљњу употребу? Наравно, такви програми изискују од потрошача да класификују своје отпатке у различите категорије, што је на неким местима већ законом прописано. Власти могу тражити да се смеће сврста по категоријама као што је папир, картон, метал, стакло и органски отпад. Поред тога, стакло се може сортирати према боји.

Рециклирање очигледно има својих предности. Књига под називом 5000 Days to Save the Planet запажа да рециклирање алуминијума „штеди огромну енергију“ и да може „умањити уништавање животне средине које настаје услед површинских ископа боксита“. Та књига детаљно образлаже: „Иста количина папира може се помоћу рециклирања произвести уз упола мање енергије и уз десети део утрошене воде... Многе врсте отпада могу се вратити, рециклирати и поново користити... Чак и индустријске гране које свој отпад не могу поново користити,  каткад га могу рециклирати за друге... Од почетка 1970-их, у Холандији успешно функционише огромна мрежа за размену отпада.“

Неки стручњаци стављају већи нагласак на смањење стварања отпада него на проналажење начина да се он уклони. Малочас поменута књига упозорава да је „неопходно хитно предузети акцију“ уколико човечанство жели да „пређе с расипничке економије... на штедљиво друштво које смањује количину свог отпада и коришћење својих ресурса“.

Међутим, они који желе да „пређу с расипничке економије“ мораће да буду спремни да што дуже користе ствари које купују, и да их бацају само онда када се више не могу поправити. Ствари које више не желимо да имамо, а још увек могу да се употребе морале би се дати другоме на коришћење. Канцеларија немачког института Öko-Institut у Дармштату (Институт примењене екологије), процењује да би домаћинство које се доследно држи принципа „искористи уместо баци“ створило чак и до 75 посто мање смећа него просечно домаћинство.

Али, да ли ће довољно домаћинстава да се држи оваквих принципа? Изгледа да неће. Проблем који човечанство има са смећем јесте само знак већих проблема. У данашњем расипничком друштву, све више и више људи усваја такозвани „расипнички менталитет“. Осмотримо тај став и неколико екстремности до којих он може довести.

Опасности расипничког менталитета

Расипнички менталитет може лако отићи и ван оквира стварања смећа. Људи могу постати незахвални и безобзирни, тако да немарно бацају огромне количине нетакнуте хране и других ствари. Егоистичне особе и они којима управљају мода и модни хирови могу стално осећати притисак да иначе добру одећу, намештај и друге ствари замењују новим стварима.

Међутим, расипнички менталитет може да обухвата и више од материјалних ствари. Недавно је после једног пројекта у Немачкој, који је био намењен коришћењу одбачених ствари из куће, запажено: „Став који имамо према намештају из дневне собе који нам после пет година више не одговара и који бацамо да бисмо га заменили новим, преноси се и на наше опхођење с људима. Питање је колико дуго то наше друштво може трпети.“ У том извештају се објашњава: „Чим особа више не може да буде максимално ефикасна, она се замењује. На крају крајева, има толико пуно других радника!“

У својој књизи Earth in the Balance, бивши потпредседник САД, Ал Гор, поставио је следеће битно питање: „Ако на ствари које користимо почнемо да гледамо као на нешто замењиво, зар нећемо на сличан начин почети да мислимо и о нашим ближњима?... Зар у том процесу не губимо цењење за јединственост свакога од нас?“

Људи који губе цењење и поштовање према другима вероватно ће лакше — и с мањим осећањем кривице — одбацити пријатеље или брачног друга. Коментаришући о том начину размишљања, немачке новине Süddeutsche Zeitung аргументују: „Двапут годишње купујемо нову одећу, сваке четири године нова кола, а сваких десет година нови намештај у дневној соби; сваке године тражимо ново место где ћемо  провести годишњи одмор; мењамо кућу, занимање, посао — зашто онда не бисмо и брачног друга?“

Неки људи су изгледа спремни да одбаце скоро све што почне да им смета. На пример, процењује се да је у једној европској земљи током 1999. око 100 000 мачака и 96 000 паса завршило на улици. Један тамошњи поборник за заштиту животиња каже да тамошњи грађани „не сматрају да је поседовати кућног љубимца дугорочна обавеза. Они ће купити штене у септембру, а онда га одбацити у августу [следеће године кад оду на одмор]“. Још горе је што расипнички менталитет утиче и на сам људски живот.

Непоштовање према животу

Данас многи изгледа мисле како њихов живот стварно мало вреди. Како то? Недавно је један европски часопис приметио да су млади задњих година све спремнији да се излажу опасностима. То се може видети у њиховој све већој спремности да учествују у екстремним спортовима. Ради неколико тренутака узбуђења, они су спремни да одбаце и сам живот! Бизнисмени жељни профита једва чекају да искористе овај тренд. Један немачки политичар је рекао да заговорници екстремних спортова „често сматрају да је зарада важнија од људског здравља и живота“.

А како је са одбацивањем нерођене деце? Светска здравствена организација процењује да „око 75 милиона деце која се широм света зачну у ствари нису жељена. За многе жене једино решење је абортус“. Чак и после рођења, новорођенчад су у опасности. Према бразилским новинама O Estado de S. Paulo, „на улицама је све више напуштене деце“. Да ли је то случај и у вашој средини?

Данас свугде око нас видимо доказе да се људски живот често сматра јефтиним и безвредним, нечим што се може веома лако одбацити. Тај тренд видимо у насилној популарној забави, на филму или телевизијским емисијама где „хероји“ врше покољ над многим „лошим момцима“. Видимо га у текућем таласу насилног криминала који хара планетом, где лопови убијају своје жртве због неког ситниша или без икаквог разлога. Такође га видимо и у вестима у ужасним извештајима о терористичким нападима, етничким чишћењима и отвореном геноциду — што све представља бездушан, масовни покољ над људима чији се драгоцени животи бацају као смеће.

Можда не можемо побећи из расипнички настројеног друштва, али не морамо да имамо његов менталитет. Следећи чланак ће размотрити шта нам може помоћи да се изборимо с проблемима данашњег расипничког друштва као и с нежељеним ставовима који га прате.

[Слика на 6. страни]

На многим местима је рециклирање обавезан поступак

[Слике на 7. страни]

Да ли те променљиви модни хирови терају да бацаш добро очувану одећу и замењујеш је новом?

[Слика на 8. страни]

Нерођено дете треба пазити и ценити, а не одбацити

[Извор]

Index Stock Photography Inc./BSIP Agency

[Слика на 8. страни]

Живот је и сувише драгоцен да бисмо га ризиковали зарад узбуђења