Заробљеници „златасте сузе“
Заробљеници „златасте сузе“
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ДОМИНИКАНСКЕ РЕПУБЛИКЕ
МРАВ трчкара низ стабло неког дрвета, несвестан опасности која му прети. Одједном, запиње му једна ногица, а затим и друга, и на крају бива ухваћен у медну смолу дрвета. Још једна златаста капљица се слива и гута га. Бег постаје немогућ. На крају, лепљива маса у којој је мрав пада на тло. Киша односи ухваћеног мрава у реку, где завршава у муљу. Миленијумима касније мрав је откривен, у потпуно очуваном стању у „златастој сузи“. Смола се стврднула и постала ћилибар — један од најцењенијих материјала.
Колико знамо о ћилибару? Могу ли ћилибар и његови заробљени инсекти рећи нешто о давно минулом времену? Да ли они садрже кључ за реконструисање давно изумрлих животних форми?
„Злато севера“
Хиљадама година је човек био фасциниран мистериозним пореклом ћилибара и његовом златастом лепотом која одише топлином. Поред тога, људима се чинило да ћилибар има чудотворне моћи! Грчки научник Талес је око 600. пре н. е. приметио да ћилибар привлачи перје или сламке када се протрља о одећу. Та „чудотворна моћ“ је статички електрицитет. У ствари, у неким језицима реч „електрицитет“ потиче од грчке речи за ћилибар — електрон. Тек после више од две хиљаде година, енглески физичар Вилијам Гилберт открио је да поред ћилибара и друге материје стварају статички електрицитет.
Римски цар Нерон је у периоду између 54. и 60. н. е послао једног официра да пронађе извор тог драгоценог материјала. Путујући на север, пронашао га је — на Балтичкој обали — и вратио се са стотинама килограма ћилибара. У Риму је ћилибар цењен због своје лепоте и наводне моћи да штити онога ко га носи. Такође је био један од састојака лекова и масти које се наносе на кожу.
Римски историчар Плиније известио је да је ћилибар био толико популаран да је једна резбарена фигурица од ћилибара вредела више од живог и здравог роба!Најраније цивилизације северне Европе размењивале су ћилибар, који је каткад називан злато севера, за гвожђе, бакар и другу робу с југа. Трговину и производњу ћилибара током средњег века у Европи је строго контролисао Тевтонски ред који се онда тек недавно био вратио из крсташког рата. Неовлашћено сакупљање ћилибара било је кажњиво смрћу.
У међувремену, на Карипском острву Кислеја, сада Доминиканска Република и Хаити, Индијанци Таино су такође знали за ћилибар. Када је Колумбо први пут посетио Кислеју 1492, он је младом поглавици с тог острва поклонио ниску сјајних ћилибарских перли. Каже се да се Колумбо изненадио када је за узврат добио један пар ципела украшених ћилибарским перлама!
Шта је ћилибар?
Ћилибар из Доминиканске Републике јесте стврднута смола изумрлих врста тропског дрвећа са широким листовима. Неке сродне врсте успевају на подручју Карипских острва као и у Средњој и Јужној Америци. Међутим, најсродније врсте древном доминиканском „ћилибарском дрвету“ налазе се само у источној Африци. Ћилибар из балтичке регије у Европи настао је од четинара.
Како настаје ћилибар? Прво се кора дрвета некако отвори — тако што се одломи нека грана, или стабло буде дубоко засечено или дрво нападну инсекти који га буше. Онда лепљива смола истиче на површину и на тај начин затвара отвор на дрвету. Несрећни инсекти или друга мајушна створења бивају ухваћени у смолу и на крају потпуно заробљени. За разлику од биљног сока који се састоји од воде и хранљивих материја, смола се састоји од смеше тарпена, алкохола и естара. Ова хемијска једињења се изгледа понашају као средства за сушење и као антибиотици. Они балзамују све ухваћене инсекте и биљке. Под одговарајућим условима, смола се полако стврдњава у ћилибар, који миленијумима чува своје затворенике у нетакнутом стању. Према томе, ћилибар је фосилна смола дрвећа из далеке прошлости.
Проналажење изгубљеног блага
Иако се ћилибар налази широм света, само на двадесетак подручја га има довољно да се исплати његово ископавање. Тренутно се највећи део ћилибара ископава у балтичком делу источне Европе, у Доминиканској Републици или у неким деловима Мексика.
Ископавање ћилибара је мукотрпан посао. Многи научници верују да је за настанак ћилибара потребно да се смола нађе под земљом, обично у влажној глини или песковитом земљишту. Многи рудници у Доминиканској Републици налазе се на високом,
кршевитом подручју прекривеном густом суптропском шумом. Може им се прићи само стрмим планинским стазама, пешке или на магарцу.Неки рудници су широке, дубоке јаме. Други су уски тунели дугачки и до 200 метара. Будући да машине и експлозиви могу да оштете ћилибар, рудари морају напорно ручно уклањати кречњак и набијену глину, користећи длето, пијук и лопату. Често је свећа једино рударево осветљење.
Од робустног камена до исполираног драгуља
Када се ћилибар одвоји од стене, рудар га износи на јаку дневну светлост, пере га и на једном крају одлама његову чврсту љуштуру. Затим откривени део премазује уљем да би могао да завири у ћилибар. Сада испитује његов садржај — да ли има фосила кичмењака, инсеката или другог органског материјала који се може наћи унутар ћилибара. Инсект се може видети на сваком 100. узорку доминиканског ћилибара. За разлику од тога, код балтичког ћилибара инсекти се појављују тек на сваком 1 000. примерку. То је делимично зато што је балтички ћилибар обично непрозиран, док је преко 90 посто доминиканског ћилибара прозирно.
Ћилибар се пажљиво сортира по величини, облику, боји и садржају. Од хиљада комада ћилибара који се сваке седмице ископа већина су мали комади. Али не и сви. Један комад доминиканског ћилибара био је тежак око осам килограма! Празни мали комади користе се за израду накита, док су они највреднији резервисани за приватне колекционаре или музеје.
Ћилибар се најчешће појављује у топлим нијансама жуте и златасте боје. У Доминиканској Републици се сваког месеца ископа и неколико примерака плавог ћилибара. Зелени ћилибар је још и ређи. Сматра се да ове различите боје настају због различитог хемијског састава смоле и минерала у земљишту.
Визије древне шуме
Због својих јединствених својстава, ћилибар и његови „затвореници“ надживљавају бујне тропске екосистеме из којих потичу. Органски материјал у већини фосила се скамењује — при чему се његов првобитни састав замењује минералима. С друге стране, и сам ћилибар је органског састава, као што су и животиње или биљке које се могу наћи у њему. Уколико је прозиран, његово древно богатство може се изучавати и фотографисати у три димензије, а да се при том не оштети. Зато се ћилибар назива и златни прозор у прошлост будући да садржи запис не само о инсектима и малим кичмењацима већ и о биљкама и клими давно ишчезлих екосистема.
Који су „заробљеници“ највреднији? Пуно зависи од гледишта
колекционара. Међу најскупље спадају такозване три драгоцености љубитеља ћилибара— шкорпије, гуштери и жабе. Пошто су већи и јачи од многих инсеката, већина их се могла лако ослободити заробљеништва у смоли. Они који су остали обично су били или веома мали или слаби услед болести или повреде које су им нанеле грабљивице. Колико су ретки овакви примерци? Они представљају праве раритете! Један колекционар процењује да је до сада пронађено само 30 до 40 шкорпија, 10 до 20 гуштера и 8 или 9 жаба. Они који су пронађени заиста су скупоцени. Комад доминиканског ћилибара с малом жабом који је откривен 1997. вредео је преко 54 000 евра.За неке научнике постоје још занимљивији „заробљеници“ ћилибара. Пошто су инсекти обично брзо упадали у замку, многи комади ћилибара садрже кратке „снимке“ давне прошлости. Могу се посматрати индикације понашања инсекта, као што је понашање грабљивице и њеног плена. Неки узорци који садрже јајашца, ларве, чауре паука са замецима, или тек излежене паукове омогућују научницима да изучавају стадијуме развоја инсеката. Један узорак ћилибара, који се чува у једном музеју у Штутгарту у Немачкој, садржи једну давнашњу колонију од 2 000 мрава.
На сличан начин могу се прикупити и информације о флори древних шума. Цвеће, печурке, маховина, лишће и семена очувана у ћилибару омогућују да се идентификују многе древне биљке и дрвеће. Поред тога, научници су прилично сигурни да је тамо успевало и дрвеће смокве, иако није пронађен ниједан њихов лист нити гранчица. Зашто тако мисле? Зато што је у ћилибару откривено неколико врста оса за које се зна да живе само на смоквама. Због тога је разумно закључити да су у тој шуми расле и смокве.
Реконструисање прошлости?
Пре неколико година снимљен је један популаран филм темељен на претпоставци да се из ДНК диносаурове крви, која је пронађена у комарцима сачуваним у ћилибару, могу репродуковати диносаури. Многи научници сумњају да је тако нешто стварно могуће. Сва жива бића имају своју ДНК у којој су записана упутства која одређују њихове наследне особине. Међутим, иако се у научним експериментима успевају обновити мали фрагменти ДНК од неких инсеката и биљака сачуваних у ћилибару, у тим експериментима су увек безуспешни покушаји да се поново створе изумрла бића.
Не само што је пронађена ДНК оштећена већ је такође и непотпуна. Према једној процени, фрагменти који се могу регенерисати садрже можда мање од милионитог дела укупних информација које су записане у генетском коду организма. Задатак потпуног реконструисања тог кода упоређен је с реконструисањем књиге од хиљада страница на основу једне збркане, непотпуне реченице. a
У сваком случају, замисао о клонирању диносаура поново је покренула занимање за ћилибаром, и сада се одржавају изложбе ћилибара у музејима широм света. У Светском музеју ћилибара у Санта Домингу (Доминиканска Република), посетиоци могу да користе интерактивне екране и да проматрају ћилибар под јаким микроскопима. У једној продавници у музеју, вешти уметници обликују необрађени ћилибар у прелеп накит и драгуље у којима се могу видети фосили.
Вековима ћилибар задивљује људе. Данас се ћилибар цени због своје лепоте која одише топлином и тајанственошћу. Такође нам пружа вредан увид у прошлост.
[Фуснота]
a За додатне информације погледајте Пробудите се! (енгл.) од 22. марта 1995, стране 3-10.
[Слике на 17. страни]
Разни инсекти и жабе затворени у ћилибару
[Слике на 18. страни]
Комадићи ћилибара постају полирано драго камење
[Извори слика на 17. страни]
Инсекти у ћилибару на 2, 16. и 17. страни и накит на 18. страни: Cortesía Museo Mundo de Ambar, Santo Domingo RD - Foto Gianfranco Lanzetti; жаба на 17. страни: Cortesía Museo Mundo de Ambar, Santo Domingo RD e Nelson Fulgencio - Foto Gianfranco Lanzetti