Велика глад у Ирској — еп о смрти и исељењу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИРСКЕ

У СЕНЦИ Кро Патрика, a „свете“ планине Ирске, налази се један врло необичан брод. Он изгледа попут малог једрењака из 19. века, с прамцем окренутим према западу ка Атлантском океану. Али овај брод неће никада запловити. Он стоји непомично на бетонском подножју. Међу његовим јарболима налазе се упадљиви прикази људских скелета.

Овај брод је једна велика метална скулптура која је званично откривена 1997. као споменик подигнут у знак једне од највећих трагедија у историји Ирске — Велике глади. Скелети и брод су симболи смрти и масовног исељења који су означили трагично раздобље 1845-1850.

 Наравно, Ирска није једина земља у којој је владала глад. Многе земље су пропатиле на сличан начин. Ипак, Велика глад у Ирској је на много начина била посебно трагична. Ирска је 1845. године имала око 8 милиона становника. Врло је вероватно да је до 1850. од глади умрло милион и по људи! Још милион њих се иселило у потрази за бољим животом, и то углавном у Британију или у Сједињене Државе. Да ли се радило о великој глади? Сасвим сигурно.

Шта је проузроковало тако велику глад? Каква је помоћ пружена жртвама? Шта ми можемо научити из ове несреће? Да бисмо разумели одговоре на ова питања, хајде да накратко видимо како је изгледао живот у Ирској пре ове глади.

Пре Велике глади

До почетка 19. века, Британија је проширила своју власт над великим делом планете. Тај део је обухватао и Ирску. Велики део Ирске поседовали су енглески земљопоседници, а многи од њих који су живели у Енглеској узимали су велики закуп од својих најамника у Ирској, слабо их плаћајући за њихов рад.

Хиљаде малих фармера најамника живело је у крајњој беди. Због тога што нису били у могућности да купе месо или разну другу храну, људи су узгајали кромпир, најјефтинију, најједноставнију и најхранљивију врсту усева која се у тим околностима могла узгајати.

Значај кромпира

Кромпир је донесен у Ирску око 1590. године. Одлично је успевао јер је влажна и умерена клима Ирске била повољна за његов раст и кромпир се могао узгајати на мање плодном земљишту. Користио се у исхрани људи и животиња. До средине 19. века, скоро трећина укупне обрадиве површине коришћена је за узгој кромпира. Скоро две трећине рода кромпира било је намењено за људску исхрану. Просечан Ирац јео је кромпир сваки дан — и скоро ништа друго!

С обзиром да је тако много људи у исхрани потпуно зависило од кромпира, лако је могло доћи до катастрофе. Шта би се догодило ако би усев пропао?

Први усев који пропада

У прошлости је усев кромпира повремено пропадао. Краткорочне мере за пружање помоћи биле су успешне и, када je следеће године усев добро родио, оскудица се не би осетила. Стога, када је 1845. усев кромпира пропао, власти су сматрале да нема разлога за забринутост.

Али овог пута ситуација је била много озбиљнија. Сада се зна да је 1845. усев пропао због гљивичног обољења, phytophthora infestans — познатог као медљика. Ова гљивица, која се преноси ваздухом, брзо се проширила с једног поља кромпира на друго. Заражени кромпир је дословно иструлио у земљи, док је за онај у складиштима речено да се „распадао“. Пошто је била посејана само једна врста кромпира, цео национални усев је био погођен болешћу. И пошто се део рода од те године користио као семе за наредну годину, тако је ова гљивица имала погубан утицај и на будуће усеве.

 Други усев који пропада

Семе лошег квалитета које се могло спасити, посејано је наредне 1846. године, али медљика је уништила и тај род. Будући да је род пропао, многи радници који су радили на фармама остали су без посла. Земљопоседници једноставно нису могли да их плаћају.

Да би помогла, влада је организовала различите послове, унајмљујући многе од ових сиромашних људи — углавном за изградњу путева — те су тако могли да издржавају своје породице.

Неки су могли да добију посао једино у сиротиштима. Ове институције су запошљавале сиромашне људе. За обављени рад, радници су добијали храну и смештај. Рад је био тежак. Храна је често била покварена, а смештај је био врло примитиван. Неки од радника нису преживели.

Ове мере су ипак донеле извесно олакшање. Али, на помолу је било нешто горе. Зима 1846-1847. била је изузетно хладна и био је обустављен велики део посла који се обављао напољу. Разна владина заступништва бесплатно су делила храну. Међутим, након две године новац који је влада издвајала за послове у сврху помоћи био је скоро потрошен и сва помоћ коју је пружала није била довољна за све већи број физички ослабелих људи. Затим је Ирску погодио још један разорни ударац.

Земљопоседници који су живели у Енглеској, од којих су многи имали велике дугове, и даље су захтевали да им се плаћа закуп. Многи од најамника нису били у могућности да плате и, као последица, хиљаде их је било истерано с њихове земље. Неки најамници су једноставно напустили земљорадњу и отишли у град надајући се бољем животу. Али без хране, новца и смештаја, куда су даље могли да оду? Исељење је постало једино решење за све већи број људи.

Масовно исељење

Исељење није била нека новина. Још од почетка 18. века, постојао је релативно мали али непрестан одлив ирског становништва у Британију и Америку. Након зиме 1845, исељеници су масовно пристизали! До 1850, Ирци су сачињавали 26 процената становника у Њујорку — у њему је било више Ираца него у главном граду Ирске, Даблину.

Током шест година глади, пет хиљада бродова је прелазило опасан пут од 5 000 километара преко Атлантског океана. Многи од ових бродова били су стари. Неки су раније служили за превоз робова. Ванредне околности су биле једини разлог због ког су се и даље користили за пловидбу. Скоро да никаква побољшања нису учињена у клаустрофобичном простору који је био намењен путницима. Санитарије нису постојале и путници су били приморани да преживљавају на најоскуднијим оброцима.

Разболело се на хиљаде путника, који су већ били изнурени глађу. Многи су умрли у току путовања. Бродови који су 1847. пловили за Канаду били су названи мртвачки сандуци. Од око 100 000 исељеника које су превозили, преко 16 000 је умрло на мору или убрзо након искрцавања. Писма исељеника која су добијали пријатељи и рођаци у Ирској, описивала су ове по живот опасне услове — али исељеници су и даље у веома великом броју напуштали Ирску.

Неколико земљопоседника помогло је својим бившим најамницима. На пример, један од њих унајмио је три брода и приложио је део новца за пут за хиљаду својих најамника. Ипак, већина исељеника морала  је да се добро помучи како би се снашла за пут. Често су само једно или двоје из велике породице могли себи приуштити путовање. Замисли ту велику тугу док се на доковима хиљаде чланова породица растаје — вероватно заувек.

Болест и трећи усев који пропада

Након два узастопна пропала усева кромпира и масовног исељавања, десеткована популација морала је да се суочи с још једним разорним ударцем. Болешћу! Тифус, дизентерија и скорбут однели су још живота. Сигурно су многи од преживелих мислили да ствари не могу бити горе него што јесу, али грдно су се преварили.

Охрабрени добрим родом из 1847, фармери су 1848. утростручили површину за сејање кромпира. Онда је дошло до катастрофе! То лето је било врло кишовито. Медљика се поново појавила. Усев је пропао трећи пут за четири године. Владина заступништва и добротворне организације дошле су до крајњих граница својих могућности. Чак и тада, најгоре још није прошло. Године 1849. епидемија колере однела је још 36 000 живота.

Последице

Коначно, ова епидемија представљала је прекретницу. Следећи род кромпира био је добар. Ситуација се полако поправљала. Влада је донела нове законе који су поништили све дугове који су били последица глади. Број становника је опет почео да расте. Иако је медљика погодила неке од усева у наредним годинама, никада се није поновило било шта слично трагичном губитку преко четвртине ирске популације током ових трагичних година глади.

Данас, по читавој Ирској, срушени камени зидови и рушевине кућа стоје као суморан подсетник на то тешко време које је одговорно за раширену ирску дијаспору. Само у Сједињеним Државама, преко 40 милиона становника тврди да има ирско порекло. Председник САД, Џ. Ф. Кенеди, као и Хенри Форд, творац аутомобила „форд“, директни су потомци исељеника који су из Ирске дошли на бродовима глади.

Наравно, главни чинилац у овој тужној причи о смрти и исељењу било је узастопно пропадање усева. Други важан чинилац је био тај који је древни библијски писац описао речима: „Човек над човеком влада, да га несрећним учини“ (Проповедник 8:9). На нашу радост, сигурни смо у Божју Реч, Библију, која каже да ће Створитељ земље и свега што она даје успоставити нови свет у коме ће постојати рајски услови, што ће донети трајни мир и напредак свима (2. Петрова 3:13). Такође, древни псалмиста је предсказао: „Биће пшенице у земљи изобиља, до наврх гора!“ (Псалам 72:16).

[Фуснота]

[Слика на 14. страни]

Споменик подигнут у знак Велике глади

[Слика на 15. страни]

Потрага за кромпирима, како је приказано у „Илустрованим лондонским новинама“ од 22. децембра 1849.

[Слика на 16. страни]

Дељење одеће сиромашним породицама

[Извор]

и страна 15: Из листа Илустроване лондонске новине од 22. децембра 1849.

[Слика на странама 16, 17]

„Брод са исељеницима“ (Painting by Charles J. Staniland, c. 1880)

[Извор]

Bradford Art Galleries and Museums, West Yorkshire, UK/Bridgeman Art Library

[Слика на 17. страни]

Рушевине кућа су суморан подсетник на тешко време које је наступило у годинама глади

[Извор слике на 14. страни]

Горња слика: Courtesy of the “Views of the Famine” Web site at http://vassun.vassar.edu/˜sttaylor/FAMINE