Свирепи злочини — зашто их је све више?

ФРЕНК и Габријела су рано ујутру шетали једном плажом у Орегону у САД и посматрали излазак сунца. Нису ни слутили шта ће се десити. Неколико минута касније, обоје су били мртви, погођени у главу с кратке раздаљине. Да ли су убијени из освете? Или из љубоморе? Не. Човек који је пуцао, један странац, желео је да зна какав је осећај убити некога — и то је управо било остварење његове фантазије.

„У недељу, 28. априла 1996, Мартин Брајант је привукао пажњу западног света, док се забављао као никада у животу. Пуцајући на свакога кога је срео док је ишао градом Порт Артур у Тасманији, осетио је чудесно усхићење и моћ“ (A Study of Our Decline, од Филипа Аткинсона). Убио је 35 особа!

Један 65-годишњи пензионер из Канаде кренуо је на јутарњу вожњу бициклом. Док се возио, непознати возач га је ударио отпозади и оставио га да лежи на улици. Његов бицикл је вукао још око 700 метара низ пут. На први поглед, изгледало је као несрећан случај, али је током истраге утврђено да га је ударио човек који је украо ауто с намером да се лудо провоза. Изгледа да је и убиство овог бициклисте било део тог „провода“.

Другачији злочин?

Злочини су се одувек дешавали, али злодела која смо горе споменули наводе људе да се питају: „Зашто? Како неко може и помислити да уради тако нешто?“ Док уобичајена криминална дела, као што су крађа или превара, не привлаче пажњу већине, све чешће се дешавају злодела која заокупљају пажњу медија и због којих људи говоре: ’Ово је нечувено! Шта се дешава са овим светом?‘

Ова злодела су другачија. Често су ужасна и изопачена. Као и у горе поменутим примерима, обично су почињена на недужним људима који нису ни познавали извршиоце злочина. Поред тога, изгледа да у већини случајева није било директног мотива за почињено злодело. Списак оваквих бесмислених злочина је све дужи и дужи.

Априла 1999. у Колораду (САД), два ученика су у пуцњави у школи убила 12 ученика и професора, а затим извршила самоубиство. У Калифорнији је 1982. године један човек умро, након што је попио лек  који се продаје без рецепта којем је неко додао стрихнин. Двојица 10-годишњака су 1993. године намамила двогодишњег Џејмса Белгера да изађе из трговинског центра у Бутлу (Мерсисајд, Енглеска), док је његова мајка била у месари. Одвели су га до железничке пруге и претукли на смрт.

Неки злочини, као што је тровање у Токијској подземној железници 1995. године, могу се сврстати у терористичка дела. Јапанци су били ужаснути када су припадници једног култа испустили отровни гас у Токијски метро и проузроковали смрт 12 и тровање хиљада особа. Скоро да нико не може заборавити рушење Светског трговинског центра у Њујорку и напад на Пентагон у Вашингтону, при чему је страдало око 3 000 људи, као и прошлогодишње експлозије бомби на Балију у Индонезији, од којих је погинуло скоро 200 особа.

Очигледно је да су такви свирепи злочини постали уобичајена појава. То је светски проблем који погађа многе народе и све друштвене слојеве.

У неким случајевима се стиче утисак као да су се починиоци злодела такмичили у жељи да виде ко може да изврши најшокантнији злочин. Осим тога, све чешће се дешавају и злочини из мржње. Ови злочини се почине са екстремном свирепошћу над људима чија је једина „кривица“ што припадају другој раси, религији или етничкој групи. То је био случај 1994. године када је у Руанди убијено 800 000 Тутсија.

Све ово многе наводи да се питају: ’Шта се то дешава? Да ли је увек било тако? Шта може стајати иза тако ужасних злодела? Има ли наде да ће таквих бруталних злочина бити мање или да ће они бити потпуно искорењени?‘ Следећи чланци ће разматрати ова и нека друга питања.

[Истакнути текст на 4. страни]

Свирепи злочини се у већини случајева почине над случајним жртвама и без директног мотива