Национални резерват Паракас — право откриће
Национални резерват Паракас — право откриће
Од дописника Пробудите се! из Перуа
ВЕЋ годинама Перу привлачи туристе из целог света. Они обично посећују Лиму; Куско, главни град Инка; чувене рушевине Мачу Пикчуа; величанствене Анде и можда се чак возе бродом по Амазону. Овом списку је однедавно придодата још једна атракција — Национални резерват Паракас. Он се налази око 250 километара јужно од Лиме, уз Панамерички аутопут.
Национални резерват Паракас простире се на површини од око 335 000 хектара која обухвата приобално подручје и полуострво Паракас. Основала га је перуанска влада 1975. године како би заштитила многе животињске врсте које овде живе или које током године мигрирају у ово подручје. Овај резерват подстиче цењење према животној средини, а у исто време унапређује и туризам. До сада је откривено преко 100 археолошких налазишта која пружају сведочанство о вековима старој култури Паракаса. Приморски део пружа дом за јужноамеричке морске лавове, туљане крзнаше, морске видре, делфине и преко двеста врста птица и четири врсте морских корњача.
На географској карти, полуострво Паракас изгледа попут неког дугмета пришивеног на много већем континенталном испупчењу. Због таквог географског положаја, преко овог полуострва дувају снажни пасати које мештани зову паракас. Ови ветрови дувају у правцу севера, услед чега настаје хладна перуанска, то јест Хумболтова струја. Захваљујући споју хладних водених струја, плитких обала и минералних вода које избијају са дна океана, ово острво је једна од области са највише животињских врста у свету. Тихи океан је овде зелене боје и обилује микроорганизмима, укључујући како фитопланктоне тако и зоопланктоне, који служе као храна милионима сардела и других врста мањих риба које врве овим водама богатим храном за њих. Ово изобиље хране, у коју нарочито спадају сарделе, омогућава опстанак многим птицама, пингвинима и морским сисарима који су под заштитом у овом резервату.
Обилазак острва̂ Баљестас
Наше путовање започињемо на доковима залива Паракас. Велики број усидрених рибарских чамчића љуља се на води; њихови једини путници су пеликани који, док чисте своје перје, посматрају шта људи около њих раде. Нестрпљиво улазимо у моторни чамац који стиже по нас и стављамо прслуке за спасавање. Чим смо се удаљили од гужве у бродском саобраћају у луци, наш чамац убрзава. Заиста је узбудљива вожња чамцем по благо усталасаном мору у заливу.
Прво место на ком се заустављамо налази се скоро на крају полуострва. a Други пак нагађају да су га нацртали гусари или да је то масонски симбол који су 1820. направили војници, следбеници револуционара Хосеа де Сан Мартина. Ко год да је аутор, ово уметничко дело у пустоши оставља снажан утисак на посматрача.
Наш водич нам говори о великом цртежу на једном обронку. Зове се Канделабар, што значи свећњак, премда вам можда личи на кактус са три гране. Неки претпостављају да је то један од чувених Наска цртежа.Када смо прошли полуострво, море постаје узбурканије те вожња више није тако лагана. Посматрамо острва која блеште на јутарњем сунцу. Међутим, то блештање не потиче од стена и песка, већ од гуана — птичјег измета који прекрива острва.
Стижемо на острва Баљестас, то јест Самострел. Баљестас је шпански назив за ова острва због природно насталих засвођених пролаза који подсећају на лукове. Возач смањује брзину чамца. Када смо на стенама и највишим обронцима острва угледали безброј птица — пеликане, чигре, галебове, блуне и различите врсте корморана, па чак и перуанске пингвине, помислили смо: ’Ко кога сад посматра?‘ Премда је чудно видети пингвине у тропском подручју, изузетно хладне воде и изобиље рибе пружају им осећај као да су код куће. Затим, кришом посматрамо морске лавове како се сунчају на свакој слободној стени. Ова острва су највећим делом стеновита и стене се спуштају директно у море. Са чуђењем посматрамо како пингвини и морски лавови, који делују тако незграпно, успевају да нађу себи место на тим стенама.
Наш водич нам пружа неке интересантне податке. „Мужјак морског лава може да буде тежак више од 300 килограма и он има харем од чак 20 женки“, каже она. Док су женке морских лавова лепо грађене, огромни мужјаци личе на набијене вреће сала. Сазнајемо да су мужјаци ових сисара снажни и застрашујући
и да се међусобно боре око превласти над харемом женки и територијом. Губитник често буде на смрт израњаван и заврши као храна за ћуркасте стрвинаре и андске кондоре, који су такође део ланца исхране у овим приобалним водама. Морски лав има прилично добар апетит и често може да прождере и 10 килограма рибе за само један вечерњи оброк. Међутим, ова створења нису агресивна према нама, само су веома знатижељна.Док нас возач бродића полако вози око сваког од ова три острва и стеновитих засвођених пролаза, примећујемо да се у ваздуху осећа снажан мирис гуана, птичјег измета. „У овим засвођеним пролазима“, каже наш водич, „живе шишмиши вампири који сисају крв морских лавова док они спавају.“ У даљини на највећем острву запажамо нешто што личи на велику, тамну мрљу. То је у ствари јато гвана, то јест перуанских корморана, птица које воле да живе у скупинама. Оне су збијене једна уз другу док се одмарају и производе гуано. Кад нас виде, блуне се стропоштају у море, док остале птице лете поред нас.
На крају долазимо до „породилишта“, највеће плаже на овим острвима. Одушевљено посматрамо многе морске лавове са младунчадима тамносмеђе боје која се мешкоље поред женки. Плажа одјекује риком, промуклим зовом и пискавим цичањем. Сазнајемо да младунче долази на свет након шест месеци и да га потом мајка учи да плива тако што га носи на својим леђима.
Док се враћамо на докове, наш водич нам прича: „Шездесет посто младунчади морских лавова угинуће пре него што наврше годину дана. Мужјаци неке од њих угуше или их намерно убију. Други се пак удаве. Климатска појава Ел Нињо такође може да изазове велике непогоде због чега су сарделе принуђене да иду на југ у хладније воде. Младунчад морских лавова немају довољно снаге да заједно са одраслима иду до нових пребивалишта богатих храном.“
Иронично је то што би највећу претњу опстанаку ових животиња могао представљати човек. Велики број морских лавова убијају ловци због крзна, или рибари који их сматрају штетним животињама. Људи такође хватају и корњаче због њиховог меса које важи за веома укусно, или због њиховог оклопа који скупљају колекционари. Они који сакупљају гуано узнемиравају популације птица. Због прекомерног рибарења, исцрпљени су извори хране. Речено нам је да су сада неке методе очувања животињског света преточене у законе. Можда ће такви закони утицати на то да људи савесније чувају природу.
Путовање у прошлост Паракаса
После искрцавања на копно, спремни смо за други део нашег обиласка што укључује посету Музеју Хулио Тељо који се налази на полуострву.
Године 1925, перуански археолог Хулио Тељо је с једним својим сарадником дошао до првог открића на овом полуострву. Они су то новооткривено подручје назвали Дуга глава, због тога што су пронашли издужене људске лобање које су полуукопане лежале на том пустом земљишту. То су остаци културе која је према проценама изучавалаца постојала на полуострву Паракас у периоду између 1000. и 200. године пре н. е. Становници овог полуострва нису имали своје писмо. Због тога, премда се зна како су ови људи издуживали лобање — користећи јастучиће, дрвене полуге и ужад — нико не зна зашто су то радили. Тељо је на овом истом подручју открио још нешто — подземне пећине у облику изврнутог пехара које су служиле као гробнице. Тела умотана у платно, у чучећем положају што подсећа на положај фетуса, налазила су се једна поред других спремна да се у будућем животу „поново роде“. У пећинама су такође пронађени кукуруз, кикирики и индијски кромпир, као и музички инструменти и обредни предмети.
Две године касније Тељо је, заједно с једном сарадницом, открио једно огромно гробље, које су назвали Паракас Некрополис. На њему се налазило 429 хумки, од којих су неке биле високе 1,6 метара. Свака од ових мумија које су биле у чучећем положају налазила се у кошари. Биле су умотане у изузетно шарену, раскошну одећу с разнобојним украсним детаљима, често магијско-религиозног карактера.
Примерци ове погребне одеће, као и стотине других необичних ископина из времена старе културе овог острва могу се видети у Музеју Хулио Тељо.
Надамо се да смо овим путовањем кроз Национални резерват Паракас пробудили у вама жељу да још више сазнате о културној и природној баштини Перуа.
[Фуснота]
a То су цртежи животиња и геометријских облика у равницама Наске у Перуу који се не могу видети са земље јер су и сувише велики. Видите чланак „Линије у Назки — простор за слетање НЛО?“, у издању Пробудите се! од 15. јануара 1983.
[Слика на 17. страни]
Перуански пингвин
[Слика на 18. страни]
Перуанска чигра
[Слика на 18. страни]
Канделабар
[Слике на 18. страни]
Ископине древне културе Паракаса: погребна одећа, мумија и једна издужена лобања
[Извори слика на 16. страни]
Пеликан: © Archivo de PromPerú; морски лавови: © Michael Tweddle/PromPerú;
[Извори слика на 17. страни]
Обала: © Carlos Sala/PromPerú; фламинзи: © Heinz Plenge/PromPerú; пингвин: © Arturo Bullard/PromPerú
[Извори слика на 18. страни]
Море горе лево и чигра: © Archivo de PromPerú; ископине: MuseoNacional de Antropología, Antropología e Historia del Perú