Животиње — дар од Бога

ДА ЛИ сте некада били у зоолошком врту или у циркусу? Да ли сте пожелели да узмете у наручје или да помазите неку од предивних животиња — можда поносног лава или великог сибирског тигра? Можда сте били одушевљени гледајући како то ради дресер или чувар. Заиста је тачно оно што је један библијски писац пре скоро 2 000 година рекао: „Сваку врсту звери, као и птица, гмизаваца и морских створења, људски род може укротити и укротио је“ (Јаков 3:7).

Све врсте животиња позитивно реагују на пажњу и бригу пуну љубави. Заиста је уживање видети какав однос имају према брижним људима који су их припитомили. Римски писац Плиније Старији, који је живео отприлике у исто време као и библијски писац Јаков, говорио је о припитомљавању слонова, лавова, тигрова, орлова, крокодила, змија, па чак и риба.

У ствари, припитомљавање животиња започело је још много раније. Давно пре него што су Јаков и Плиније писали, Египћани су припитомљавали дивље животиње и држали их као кућне љубимце. Данас се многе животиње које можете видети у зоолошком врту, у неким земљама могу наћи и у домовима као кућни љубимци.

Првобитни однос између животиња и људи

Библија, најранија забележена људска историја, говори да је први човек Адам дао имена животињама. „Да свако живо створење“, каже она, „носи име које му буде човек дао. И човек даде име свакој животињи и свакој птици небеској и свакој звери пољској“ (Постање 2:19, 20). Очигледно је Адам врло добро познавао животиње како би могао да им да одговарајућа имена. Међутим, њему није била потребна никаква заштита — чак ни од дивљих животиња. Оне су биле мирољубиве и он је сигурно уживао међу њима!

Бог је Адаму и његовој жени Еви поверио одговорност да брину о животињама. Према Божјој намери која је записана у Библији, требало је да људи имају „власт над рибама морским и над птицама небеским и над животињама и над целом земљом, и над свим гмизавцима који гамижу по земљи“ (Постање 1:26).

Одржавање мирољубивог односа

Када људи у опхођењу према животињама не злоупотребљавају своју надмоћ то заиста може пружати задовољство. Омиљена животиња може бити драгоцен пратилац, па чак и члан породице. Да је тако било и пре неколико хиљада година показује библијски извештај у ком се говори о сиромашном човеку који је имао ’једну малу овчицу‘. У вези с том овчицом и  сиромашним човеком, пророк Натан је рекао краљу Давиду: „Она јеђаше од његовога хлеба и пијаше из његове купе, спаваше му на крилу и он је гледаше као да му је кћи“ (2. Самуилова 12:1-3).

И данас многи могу разумети шта значи када нека животиња постане вољени пратилац, попут члана породице. Погледајте пример једне породице која живи близу Харареа, главног града Зимбабвеа. Родитељи су сваком свом детету купили по једног пса да им служи као пратилац. Када је један од дечака, који је у то време имао осам година, шетао заједно са својим псом, изненада је са дрвета пала испред њега велика змија отровница која се зове мамба. Напала је дечака, али пас је брзином муње прискочио у помоћ и спасао му живот. Можете ли замислити колико је тој породици само значио овај пас?

Особама са оштећеним слухом посебно су драгоцени пси који су обучени да им помажу. Једна жена прича: „Када Твинки чује да неко звони на улазна врата, она дође до мене, гурка ми ногу и води ме до врата. Исто тако, када чује да се тајмер на мојој рерни оглашава она брзо дође по мене. Твинки је обучена да, у случају аларма који упозорава на дим или ватру, привуче моју пажњу и затим легне указујући ми на потенцијалну опасност.“

Посебно је вредан пажње драгоцени однос који влада између слепих особа и њиховог пса водича. Мајкл Такер, дресер паса водича и аутор књиге The Eyes That Lead, сматра да када слепа особа има пса водича то за њу може бити попут открића једног потпуно новог света, пружајући јој „осећај слободе, независности, могућност кретања, као и дружења“. Заиста, често је право уживање посматрати близак однос који влада између таквог пса и његовог господара!

Слично је и са особама које су на неки други начин хендикепиране, а које имају пса као пратиоца. Пас једне жене која је везана за инвалидска колица обучен је да подигне телефонску слушалицу и да олиже поштанске марке за писма! Други пас зна 120 команди, чак може да скине лименке и упаковане производе са полица у супермаркету. Инвалид који је власник овог пса користи ласерски показивач којим означи предмете које жели да узме и његов пас му их донесе.

Кућни љубимци такође помажу и старијим особама. Један ветеринар је рекао да кућни љубимци, укључујући и псе, „дају смисао и сврху живота старим особама онда када се оне осећају усамљено и отуђено од друштва“. У новинама The Toronto Star је стајало: „Када се друже са животињама, старије особе су донекле заштићене од стреса, ређе су принуђене да траже лекарску помоћ и чак у већини случајева преживе срчани напад.“

New Encyclopædia Britannica износи следеће занимљиво запажање: „Уколико имате кућне љубимце, то вам може пружити прилику да  поучите децу да виде да су неке предности уско повезане са одговорностима. Такође можете искористити могућност да их поучите и нешто о полним односима. Деца брзо запазе како се животиње паре, након чега долази период бременитости и разноразних проблема повезаних како с доношењем младих на свет, тако и с бригом о њима.“

Приврженост кућним љубимцима

Због изванредне верности животиња неки људи заправо имају јаче изражена осећања према својим кућним љубимцима него према члановима породице. Понекад у случају развода, споразум у имовинском спору обухвата и додељивање старатељства над кућним љубимцем. Неки чак у свом тестаменту наводе кућне љубимце као наследнике огромног богатства.

Није ни чудо што послови који се тичу бриге око кућних љубимаца доносе велики профит! Постоје књиге и часописи у којима се дају савети о свему што се тиче њих. Пошто примећују да неки власници кућних љубимаца желе да пруже својим миљеницима претеран луксуз, трговци нуде све што власник пожели.

Примера ради, власник може да се посаветује с високообученим ветеринарима који лече све врсте болести које погађају кућне  љубимце. Постоје и психијатри за кућне љубимце који могу преписати антидепресив. Осим тога, ту су и правници и агенти за осигурање, као и услуге шишања и дотеривања и институције које се баве дресуром. Такође се организују и посебне сахране. Такође, постоје и понуде за клонирање кућних љубимаца — наравно, за позамашне своте новца.

Очигледно је да свуда у свету постоји приврженост између власника и кућних љубимаца. У својој књизи The Animal Attraction, ветеринарка Џоника Њуби закључује: „Када нам пас трчи у сусрет, машући репом и лижући нас као да му је то што смо стигли кући најлепша ствар која му се десила тог дана, онда се то сасвим оправдано може назвати ’љубављу‘.“ Сигурно је разумљиво што су многи власници кућних љубимаца покренути да узврате ту „љубав“.

Међутим, настојања да се с кућним љубимцима опходи као с људима имају и своју негативну страну. На крају крајева, кућни љубимац не може удовољити човековим потребама као што то може људско биће. Штавише, адаптирање кућних љубимаца на урбане услове живота, ствара проблеме и некима од њих као и њиховим власницима. У наредном чланку ћемо се позабавити овом темом.

[Слика на 3. страни]

Припитомљавање дивљих животиња има дугу историју

[Извор]

A detail from The Great King of the Parthians Hunts With His Tame Panthers by Giovanni Stradanno: © Stapleton Collection/CORBIS

[Слика на 4. страни]

Израелски пастири с нежношћу су се опходили према јагњадима

[Слике на 5. страни]

Кућни љубимци могу помоћи хендикепираним и старим особама