Нове могућности, нови проблеми

Замислите тугу брачног пара који очајнички жели да има дете, али им неплодност то онемогућава. Зато се обраћају за помоћ медицини и долазе до сазнања да су пронађене многе методе и терапије за лечење неплодности. Да ли је свеједно коју ће изабрати и да ли уопште да се определе за неку од њих?

БРАЧНИМ паровима који не могу да имају децу пружају се могућности које нису биле доступне пре неколико деценија. Али уз све те могућности појављује се и једно озбиљно питање: Како из етичког угла гледати на методе потпомогнуте репродукције? Пре него што размотримо то питање, погледајмо какво мишљење о тим методама имају различите религије.

Шта кажу религије?

Католичка црква је 1987. године објавила један документ који се бавио етичким питањима повезаним с методама лечења неплодности. У том извештају, познатом под називом Donum Vitae (Дар живота) речено је да се медицинска метода која потпомаже природан начин зачећа може сматрати морално прихватљивом. С друге стране, овај документ указује на то да је поступак који замењује природан начин зачећа морално неприхватљив. Према оваквом гледишту, хируршки захват на зачепљеном јајоводу и лечење неплодности медикаментима сматрали би се морално прихватљивим, док би оплодња у епрувети била неприхватљива.

Следеће године, један Конгресни одбор у Сједињеним Државама спровео је истраживање међу различитим религијама с намером да утврди какви су њихови ставови према лечењу неплодности. Крајњи резултат тог истраживања показао је да већина религија прихвата стандардне медицинске поступке, вештачку оплодњу коришћењем сперме супруга и вантелесну оплодњу, под условом да јајна ћелија и сперма припадају брачном пару. Осим тога, већина испитаних религија изјавила је да уништавање ембриона, вештачку оплодњу спермом донора и сурогат материнство сматра морално неисправним. a

Године 1997, Европска екуменска заједница која заступа цркву и друштво (EECCS), то јест удружење протестантских, англиканских и православних цркава, навела је у једном извештају да у њеним редовима владају различита мишљења у вези с методама потпомогнуте репродукције. Осим што је истакнуто да у обзир треба узети савест и личну одговорност појединца, у том извештају је писало и следеће: „Може се закључити да не постоји ’јединствен‘ став цркава чланица EECCS-а. Уместо тога, заступљени су различити ставови.“

Очигледно је да се мишљења у вези с методама потпомогнуте репродукције умногоме разликују. Светска здравствена организација признаје да сазнања и активности на подручју потпомогнуте репродукције „непрестано доводе у питање исправност друштвених норми, етичких мерила и правних система“. Које факторе треба узети у обзир пре него што се донесе одлука о примени неке методе потпомогнуте репродукције?

Која се питања појављују?

Основни фактор који треба узети у обзир јесте стање у ком се налази људски ембрион. То  је повезано с кључним питањем: Када започиње живот — приликом зачећа или касније током трудноће? Одговор на то питање сигурно ће утицати на одлуку коју ће многи брачни парови донети у погледу примене поменутих метода. Уколико сматрају да живот почиње приликом зачећа онда се јављају још нека важна питања која треба размотрити.

● Да ли да брачни пар допусти лекарима да следе уобичајену процедуру оплодње више од једне јајне ћелије или да у материцу мајке сместе више јајних ћелија и тако добију вишак ембриона који ће се чувати за будућу употребу?

● Шта ће се десити с тим ембрионима уколико брачни пар не буде био у могућности или не буде желео да има више деце?

● Шта ће се десити с било којим ембрионом уколико се пар разведе или неко од њих умре?

● Ко ће преузети терет одговорности у случају уништавања тих ембриона?

Питање шта ће бити с неупотребљеним или ускладиштеним ембрионима не може се тек тако одбацити. Сада се према законским прописима у неким земљама захтева да брачни пар приложи потписани документ у коме се јасно наводи шта да се учини с преосталим ембрионима, то јест да ли да се замрзну и чувају, употребе као ембриони донора, користе за истраживање или да буду уништени. Парови треба да имају на уму и то да се у неким подручјима сматра морално прихватљивим да клинике за лечење неплодности без било каквог писменог одобрења униште ембрионе који су ускладиштени више од пет година. Данас се на стотине хиљада залеђених ембриона чува у клиникама широм света.

Још један фактор који треба узети у обзир јесте то да се на парове понекад врши притисак да поклоне неупотребљене ембрионе ради истраживања матичних ћелија. На пример, Америчко удружење за борбу против неплодности подстиче брачне парове да допусте да се њихови неупотребљени ембриони користе за истраживања. Између осталог, сврха истраживања матичних ћелија јесте и та да се  пронађу нови начини лечења болести. Међутим, ово подручје испитивања предмет је многих полемика, зато што се приликом издвајања матичних ћелија ембрион практично уништава. b

Нови поступци на подручју генетике покрећу и друга етичка питања. Примера ради, осмотримо успостављање генетичке дијагнозе пре имлантације (PGD). (Видите оквир „Шта рећи о одабирању ембриона?“.) Овај поступак обухвата генетско испитивање ембриона и потом одабирање једног од њих — можда жељеног пола или без гена који је носилац извесног обољења — који ће бити смештен у материцу. Критичари упозоравају да би ова техника могла довести до полне дискриминације или да би на крају паровима  могло бити дозвољено да бирају и друге генетске карактеристике своје деце, укључујући и боју косе и очију. Ова техника наводи на следеће етичко питање: Шта се дешава са ембрионима који не буду одабрани?

Да ли ће утицати на брак?

Постоји још нешто што треба узети у обзир приликом разматрања извесних начина лечења неплодности. Како ће сурогат материнство или коришћење сперме или јајних ћелија донора утицати на брак? Приликом неких метода, у комплетну процедуру могу бити укључене три особе (где је једна од њих донор), четири (два донора) или чак пет особа (два донора и сурогат мајка).

Када се ради о поступку при ком се користи генетски материјал донора, особе које су укључене у то треба да размотре још неке факторе.

● Какве дуготрајне емоционалне последице такво зачеће може имати на родитеље уколико они нису генетски родитељи, или је то само један од њих?

● Када син или ћерка сазнају да су дошли на свет путем неуобичајеног начина зачећа, како ће то утицати на њих?

● Да ли детету треба рећи како је настало и допустити му да потражи свог биолошког оца или мајку?

● Која су законска права и моралне обавезе особа које су биле донори генетског материјала?

Да ли треба чувати анонимност?

У многим земљама постоји правило о чувању анонимности донора. Завод за репродуктивну медицину и ембриологију, који законски уређује коришћење људског репродуктивног материјала у Британији, објашњава: „Донори остају анонимни за парове који користе њихове јајне ћелије или сперму, као и за децу која ће се родити захваљујући таквом лечењу, осим када су у то намерно укључене особе које се познају.“

Међутим, овај принцип анонимности предмет је жестоких дебата у неким подручјима. Зато су у неколико земаља промењени принципи или закони у вези с тим. Они који су против анонимности истичу важност тога да деца буду потпуно свесна свог идентитета. У једном извештају се наводи: „Преко 80 посто усвојених особа трага за својом биолошком породицом. Многи од њих то чине како би задовољили исконску човекову жељу да зна своје порекло. Скоро 70 посто њих би хтело да открије важне информације у вези са својим пореклом, заправо болестима које су можда наследили од биолошких родитеља.“

Други извештај, заснован на разговору са 16 одраслих особа које су зачете вештачком оплодњом путем сперме донора, открио је да су „многи били шокирани када су сазнали за своје биолошко порекло“. У наставку тог извештаја је стајало: „Многа деца су се суочила с проблемом идентитета и осећајем одбачености. Осим тога, неки су се осећали преварено и постали су неповерљиви према породици.“

Какву ћете одлуку донети?

Медицина ће несумњиво наставити да усавршава методе потпомогнуте репродукције. Неки предвиђају да ће се у будућности 30 посто беба рађати захваљујући овим методама. Тако ће се наставити и дебате око етичких питања која су повезана с тим.

Приликом доношења одлуке, прави хришћани узимају у обзир нешто много важније, а то је гледиште Створитеља који нас је обдарио способношћу рађања (Псалам 36:10). Наравно, Библија не говори на директан начин о савременим методама потпомогнуте репродукције, јер оне нису постојале у време њеног писања. Међутим, она даје јасна начела која показују какво је Божје гледиште. (Видите оквир „Шта каже Библија?“.) Таква начела нам помажу да доносимо одлуке које су морално исправне и због којих ћемо имати чисту савест пред Богом (1. Тимотеју 1:5).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Шта Је Пред-ембрион?

Изразом „пред-ембрион“ указује се на стадијум развоја нерођене бебе током првих 14 дана након зачећа. Од тада па све до краја осме недеље плод се назива ембрион, а потом фетус. Зашто се користи израз „пред-ембрион“?

Како стоји у часопису International Journal of Sociology and Social Policy, овај израз је „употребљен као оправдање за то што су дозвољена испитивања на људском ембриону“ током првих 14 дана након зачећа. У једној књизи се каже: „Уколико се ембрион дефинише као структура од које настаје беба, може се рећи да се његови почетни основни делови формирају тек након две недеље од продирања сперматозоида у јајну ћелију.“ Али да ли се пред-ембрион може сматрати само групом ћелија, подесном једино за истраживање? Размотрите шта се заиста одиграва током тог двонедељног периода.

Око 24 сата након што сперматозоид продре у јајну ћелију долази до спајања мушких и женских хромозома. Током наредних неколико дана, оплођена ћелија се више пута дели. Четири до пет дана након оплодње, скупина ћелија поприма шупљу сферичну форму (још увек мању од главе чиоде) са спољашњим слојем ћелија и са унутрашњом ћелијском групом. Ова скупина назива се бластоцист. Многе ћелије спољашњег слоја развиће се у ткиво које не улази у састав ембриона. Међутим, од унутрашње ћелијске групе развиће се беба.

Око недељу дана након оплодње, ембрион се смешта у материцу. Бластоцист се сам причвршћује уза зид материце и почиње да се формира постељица, која ће омогућити снабдевање кисеоником и хранљивим састојцима из крвотока мајке, као и избацивање отпадних материја. Према ономе што стоји у књизи Incredible Voyage — Exploring the Human Body, девет дана након зачећа унутрашња ћелијска група отпочиње „задатак стварања новог људског бића“. У књизи се даље наводи: „Током наредних пет-шест дана, тих двадесетак ћелија морају обавити низ промена стварајући из општег ткива специфичне врсте ткива и органа, при чему настају први саставни делови правог ембриона.“ Тако до краја друге недеље почињу да се појављују „први саставни делови“ из којих се на крају развија централни нервни систем.

Због овог постепеног процеса који се одвија у раној фази људског ембриона, неки резонују да „уопште не постоји неки биолошки процес или тренутак који би се могао сматрати почетком новог људског ембриона“.

Међутим, прави хришћани верују да живот почиње приликом зачећа. Чињеница да првобитна оплођена јајна ћелија садржи упутства за стварање постељице, за смештање заметка у материцу и повезивање с крвним судовима мајке, као и још много тога, још више их наводи да се диве небеском Конструктору, Јехови Богу.

[Слика]

Људски ембрион од три дана (увеличан око 400 пута)

[Извор]

Courtesy of the University of Utah Andrology and IVF Laboratories

 [Оквир⁄Слика на 9. страни]

ШТА РЕЋИ О ОДАБИРАЊУ ЕМБРИОНА?

Један нови правац у развоју вантелесне оплодње јесте успостављање генетичке дијагнозе пре имплантације. То укључује испитивање гена и одабирање ембриона пре него што се смести у материцу. Коментаришући о етичким питањима која се јављају у вези са овом техником, књига Choosing Assisted Reproduction — Social, Emotional and Ethical Considerations износи:

„[Научници] ће ускоро моћи да установе које су физичке, интелектуалне, а можда и емоционалне и социјалне карактеристике ембриона. На тај начин ће, у не тако далекој будућности, родитељима бити могуће да одаберу неке карактеристике свог потомства. Иако многи не би имали ништа против испитивања гена и одабирања ембриона када су у питању парови који су преносиоци неке опаке болести, многи се не би сложили с тим када се ради о паровима који једноставно желе дете одређеног пола, или ако у будућности буду желели да изаберу дете с плавим очима, музички надарено или високог раста.

„Ова као и многе друге технике, наводе на питање да ли нешто треба учинити само зато што је то могуће учинити... Када се ради о овом несигурном високотехнолошком подручју, тешко је одлучити где да се повуче граница и да ли је уопште треба повући.“

 [Оквир⁄Слика на 10. страни]

ШТА КАЖЕ БИБЛИЈА?

Библија, наравно, не говори директно о савременим методама потпомогнуте репродукције. Међутим, она нам помаже да сазнамо Божје гледиште о неким основним питањима. Одговори на два кључна питања пружају хришћанима темељ за доношење одлука које су допадљиве Богу.

Када почиње људски живот? Библија указује на то да живот почиње приликом зачећа. Запазите речи псалмисте Давида, који је под надахнућем рекао о Богу: ’Заметак мој видеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано‘ (Псалам 139:16, ДК). Узмимо у обзир и чињеницу да се у Изласку 21:22, 23 указује на то да је особа која је нанела штету нерођеном детету сматрана одговорном. На основу тога сазнајемо да наш Створитељ сматра живот драгоценим, чак и у веома раном стадијуму развоја. Гледано из Божјег угла, намерно уништавање ембриона исто је што и абортус. c

Да ли постоје нека ограничења у вези с коришћењем способности репродукције? Божје гледиште о томе налазимо у Левитској 18:20 (NW), где се каже: „Не дај своје семе жени свог ближњег да тиме не постанеш нечист.“ У овој библијској одредби налази се следеће темељно начело: Семе неког мушкарца не треба користити за оплодњу било које друге жене осим његове властите, нити би жена требало да носи дете неког другог човека осим свог супруга. Другим речима, способност репродукције се може користити искључиво у оквиру брачне заједнице. Зато прави хришћани не прихватају сурогат материнство нити било који поступак који укључује коришћење сперме, јајних ћелија или ембриона донора. d

Приликом доношења одлуке у вези са избором метода потпомогнуте репродукције, прави хришћани треба пажљиво да размотре Божје гледиште које је изнесено у Библији. e Уосталом, Бог је Оснивач брака и породичног живота (Ефешанима 3:14, 15).

[Фусноте]

[Слика на 7. страни]

Ускладиштени замрзнути ембриони

[Извор]

© Firefly Productions/CORBIS