Ресифе — град шећера

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

„ЗЛАТО, слава и јеванђеље“ нису били једина покретачка снага која је стајала иза колонизације америчког континента. Европска аристократија је желела шећер. Почев од средине 15. века, приход од скупоцене шећерне трске која је узгајана на острвима у Атлантском океану, сливао се у португалске трезоре. Зато је 1516. године португалски краљ Мануел I одлучио да се отпочне с производњом шећера на територијама Новог света које су биле под влашћу његове круне.

Мада су прве фабрике за производњу шећера подигнуте у јужном Бразилу, центар производње шећера постала је тадашња провинција Пернамбуко, a на североистоку Бразила. У њој су постојали идеални услови за узгајање шећерне трске — топла клима, обилне падавине, благе падине и плодно тло обогаћено речним наносима. Приобалне тропске шуме постепено су нестајале док су плантаже шећерне трске полако освајале брда и висоравни око делте реке Капибарибе.

До 1537, ту је никло мало насеље у ком су живели морепловци и рибари. Налазило се на врху уског земљоуза који се протезао јужно од града Олинда, тадашње престонице Пернамбука. Са западне стране новог насеља текла је река Капибарибе, док се источно од њега уздизао зид од коралних гребена који га је штитио од моћних таласа Атлантског океана. Ова природна лука постала је позната као Пово дос Аресифес (Село код гребена), а касније Ресифе. Непрерађени шећер са плантажа путовао је низ реку до овог места, где је складиштен а потом товарен на бродове који су пловили у Европу.

Вест о просперитету Пернамбука брзо је привукла непожељне посетиоце. Најпре су 1561. године Ресифе освојили и опљачкали француски пирати, а затим 1595. енглески трговац сер Џејмс Ланкастер, који се у неким записима назива пиратом. Ланкастер је наводно отпловио након што је пленом напунио свој брод и још 12 бродова „позајмљених“ од француских и португалских трговаца. Ради заштите од даљних напада, на земљоузу између Ресифеа и Олинде подигнута су утврђења, али од тога није било много користи.

 Шећерни рат

На почетку 17. века, провинција Пернамбуко, која се тада налазила под шпанском влашћу, имала је највише плантажа шећерне трске и била је највећи произвођач шећера у свету. Пошто се у тој области налазила 121 фабрика шећера, Ресифе је постао најпрометнија лука у португалским колонијама на америчком континенту.

Европа се сладила посластицама направљеним од бразилског шећера који је прерађиван у Холандији. Али, када је 1621. окончано примирје између Холандије и Шпаније, уносна трговина шећером била је угрожена. Холандска Западноиндијска компанија (у даљем тексту Компанија), добила је исте године монопол на трговину са Африком и Америком. Компанија је предложила решење у документу чији је наслов откривао њене намере — „Разлози због којих Западноиндијска компанија треба што пре да преузме Бразил од шпанског краља“. Додатак овом документу био је „Списак онога што Бразил може да производи“. На помолу је био Шећерни рат!

Дана 14. фебруара 1630, флота од 65 бродова под заставом Компаније појавила се у близини обале Пернамбука. Након кратке битке, на бразилском тлу се завијорила застава Компаније. Са својим тврђавама, оближњим острвима и рекама, Ресифе је освајачима изгледао као сигурније место од Олинде, града који се налазио на отвореном узвишењу. Стога су 25. новембра 1631, Холанђани спалили Олинду до темеља и управу области преместили у Ресифе. То је била прекретница у развоју тог места.

Пошто је простор био ограничен, а досељеника много, зидане су високе грађевине. Од материјала са рушевина Олинде грађене су високе, уске, једноспратне и двоспратне sobrados, то јест куће, сличне онима које су се могле видети у европским престоницама тог времена. Па ипак, до 1637. у Ресифеу више није било простора за градњу. Управо тада је новопостављени врховни гувернер Јохан Морис ван Насау, племић немачког порекла, стигао с плановима да изгради најнапреднији космополитски центар у Јужној Америци.

 Град који је подигао гувернер Морис Насау

Нови град, који је гувернер назвао Маурисија, изграђен је за само седам година. Био је пројектован у европском стилу и имао је поплочане улице, пијацу, луксузне куће, зоолошки врт са животињама из других делова Бразила и из Африке, ботаничке баште, прву опсерваторију на америчком континенту, музеј, болнице и библиотеку. Насау је овај град подигао на острву  Антонио Ваз, које је неколико стотина метара удаљено од Ресифеа. Такође је одобрио изградњу два моста који су за то време били изузетни грађевински подухвати. Они су представљали спону између Ресифеа, Маурисије и копна. (Видите оквир „Морис ван Насау и летећа крава“.)

Насау није био нимало налик на похлепне колонијалисте. Свој нови дом је описао као „прелепи Бразил коме нема равног под небом“. О његовој великој љубави према земљи коју му је Компанија поверила ради експлоатације сведоче и слике Франса Поста и Алберта Екхаута. Они су били део групе од 46 уметника, научника и занатлија које је Насау довео из Европе и који су под његовим покровитељством створили велики број књига, ликовних дела и карти. Захваљујући томе, радознали Европљани могли су да упознају прекрасне пределе Пернамбука.

За време док је Насау био гувернер, Маурисија и Ресифе су доживели економски процват. Компанија је одобрила зајмове за финансирање поновне изградње фабрика шећера које су биле уништене током освајања. Убрзо је Ресифе врвео од енглеских чиновника, шведских авантуриста, шкотских трговаца, немачких и француских пословних људи. Све њих привукла је трговина робљем, шећером и бразилским дрветом.

Религиозна толеранција која је владала у то време, привукла је и јеврејске улагаче и избеглице из Европе и Северне Африке. Није прошло много, а напредна сефардска заједница се слободно састајала у прве две синагоге подигнуте на овој страни Атлантског океана. Јеврејска заједница је била толико утицајна да је трговачки центар Ресифеа био познат као Руа дос Жудеус (Јеврејска улица).

Односи између Бразила и Холандије се заоштравају

Упркос изванредним резултатима које је Насау постигао током своје управе, челници Компаније су му замерали да, због свог одушевљења Бразилом, не доноси мудре одлуке у финансијском погледу. Деоничари компаније нису добијали профит ком су се надали. У мају 1644, Насау је поднео оставку и вратио се у Холандију. Његов одлазак, због ког су чак и Португалци жалили, означио је почетак постепеног пада холандског утицаја у Бразилу. Неколико година заредом род шећерне трске био је лош, потражња на међународном тржишту је опала, а власници плантажа дуговали су Компанији велике суме новца. Све то их је навело да организују побуну, што је на крају довело до протеривања Холанђана 1654. године. b

 Током побуне, уништени су вртови које је Насау засадио, као и већи део Маурисије. Ипак, неке измене које су увели Холанђани и даље су остале на снази. Они су преместили центар активности провинције Пернамбуко из Олинде на острва у делти реке Капибарибе и поставили темељ за нову престоницу. Ресифе је постао прави град и важан економски центар.

Трагови прошлости

На први поглед, данашњи Ресифе који има више од 1 300 000 становника и један је од највећих индустријских, финансијских и туристичких центара у Бразилу, нема нимало сличности с малим рибарским насељем којим је у 16. веку доминирала Олинда. Плантаже шећерне трске дуж обала реке Капибарибе одавно су уступиле место стамбеним четвртима. Остала су само њихова имена и неколико живописних кућа у којима су живели велепоседници. Трговачки центар Ресифеа, који обухвата острва Ресифе и Санто Антонио, као и копнено подручје Боа Виста, остао је без многих грађевина из колонијалног периода услед небриге и интензивне модернизације.

Међутим, реке, острва и гребени који су привукли Холанђане и даље су средиште живота у Ресифеу, а трагови „шећерне“ прошлости ту и тамо се могу видети међу његовим модерним фасадама. Форте до Брум, четвороугаоно холандско утврђење подигнуто поред обале ради одбране луке, сада је насипима одвојено од мора. Оно представља усамљени траг прошлих времена међу модерним грађевинама. Руа дос Жудеус, која се сада зове Руа до Бон Жезус (Улица Доброг Исуса), задржала је дух 16. века — њене разнобојне колонијалне sobrados сачуване су током модернизације града.

Они који желе да сазнају више о историји Ресифеа могу посетити здања у којима су изложене мапе и предмети из доба холандске владавине. Нека од њих су Форте дас Синко Понтас које су 1630. изградили плаћеници Компаније, као и једноставно здање Института за археологију, историју и географију. Музеј североисточног човека прати развој индустрије шећера од њених скромних почетака до модерних фабрика. Међу експонатима изложеним у њему налази се нешто што наводи на размишљање — приказ живота робова, који су описани као „руке и стопала шећерних барона“.

Шећер данас не изазива буре емоција као што је то био случај у прошлим столећима. Добит која је привлачила пирате и Западноиндијску компанију смањила се. Мало је оних који жале за тим временом када је постојало толико финансијских, друштвених и еколошких проблема. Па ипак, шећер још увек доминира привредом у приобалном делу Пернамбука. На огромним пољима недалеко од Ресифеа, радници беру шећерну трску, користећи сличне методе као током протеклих пет столећа, што је подсетник на то да је овај град основан захваљујући шећеру.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 25. страни]

Морис ван Насау и летећа крава

„У почетку су мали бродови превозили људе од Маурисије до Ресифеа, што је прилично ограничавало трговину. Зато су сви поздравили идеју о изградњи моста и тај посао је брзо био приведен крају. Свечано пуштање у промет било је предвиђено за недељу, а у програму је било споменуто нешто што је требало да изазове радозналост јавности — летећа крава!

„Тог недељног послеподнева, музичари су свирали, а улице су биле окићене разнобојним тракама. Мноштво људи је хрлило ка мосту. Иако су били одушевљени новоизграђеним мостом, сви су с нестрпљењем ишчекивали да виде летећу краву. ’Како ли ће то изгледати?‘, питали су се неки. ’Грех је рећи да крава може да лети као анђео‘, чуло се како каже једна бака.

„У одређено време, нешто што је личило на жуту краву с роговима и дугим репом полетело је са горњег прозора једне куће на кеју. ’Ено је!‘, узвикнули су окупљени људи. Племићи, обични грађани и робови, сви су погледали увис. Одједном се проломио смех. Летећа крава је била само папирни балон испуњен топлим ваздухом!

„Ова шала коју је смислио гроф Морис ван Насау допала се људима и послужила је још једној корисној сврси. Сви који су прешли преко моста да би видели летећу краву платили су малу таксу. Том приликом сакупљена је велика сума новца који је искоришћен за покривање трошкова овог значајног грађевинског подухвата.“

[Извори]

Terra Pernambucana (Земља Пернамбуко), дело Марија Сете.

Морис ван Насау: ACERVO FUNDAÇÃO JOAQUIM NABUCO--RECIFE

[Оквир на 27. страни]

Америчка Венеција

„Попут Венеције, Ресифе је град који је никао из воде и огледа се у води; град који дубоко у себи осећа пулс океана“ (Жоаким Набуко, бразилски државник).

У престоници Пернамбука постоји 66 канала и 39 мостова — право сведочанство о борби градитеља с морем, мочварама и рекама, која је почела још у 16. веку изградњом првих насипа и озиданих обала. Данашњи Ресифе протеже се преко делте коју стварају реке Капибарибе, Беберибе, Жикиа, Тежипио и Жабоатао. Пошто се град налази на просечно само два метра надморске висине, висока плима и обилне падавине још увек повремено проузрокују поплаве у некима од његових главних авенија. Иронично, али место где је подигнуто првобитно насеље, стари део града који се захваљујући једном уском пешчаном појасу столећима чврсто држао копна, на крају је 1960. одвојено од континента током проширења и изградње нових објеката у луци.

[Слика на 23. страни]

Горе: Руа до Бон Жезус

[Слика на 23. страни]

Доле: Руа да Аурора

[Слика на 24. страни]

Флота холандске Западноиндијске компаније напада Олинду (на десној страни) и Ресифе (на левој страни), 1630.

[Слика на странама 24, 25]

„Попут Венеције, Ресифе је град који је никао из воде и огледа се у води“

[Слике на 26. страни]

Форте до Брум и (испод) Форте дас Синко Понтас

[Извори слика на 23. страни]

Горе: FOTO: NATANAEL GUEDES/P.C.R.; доле: Bruno Veiga/Tyba/socialphotos.com; карта: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Извори слика на 24. страни]

Флота: ACERVO FUNDAÇÃO JOAQUIM NABUCO–RECIFE; доле: MUNDOimagem