Пронашли смо нешто боље
Пронашли смо нешто боље
ИСПРИЧАЛА ФРАНСИС ДЕЛ РОЗАРИО ДЕ ПАЕЗ
Заједно с другим музичким групама, моја браћа и ја смо 1988. године имали наступ пред хиљадама гледалаца у њујоршком Медисон сквер гардену. Наша група, која је била позната по мом игрању, била је прихваћена са одушевљењем. Годинама раније, отац нам је помогао на путу до славе.
МОЈ отац, који је и сам био музичар, запазио је да су седморица моје старије браће музички надарена. Зато је продао кућу и купио музичке инструменте и опрему како би им помогао да оснују музичку групу. Тада сам још била дете; родила сам се неколико година раније, наиме 1966. У то време, наша породица је живела у граду Игуеј, у Доминиканској Републици.
Први наступ браћа су имала 1978. у скупштини града. Касније су се преселили у главни град Санто Домингу и тамо су наступали. Почели су да свирају и певају у новом стилу музичког правца меренге и постали су веома популарни. a Група је постала позната као Los Hermanos Rosario (Браћа Розарио).
Пошто сам дуго маштала о томе да постанем славна играчица, желела сам да се придружим браћи. На једној забави, мој брат Пепе, који је био вођа групе, позвао ме је на подијум, говорећи: „Франсис је моја најмлађа сестра и она зна да игра.“ Моје играње је задивило присутне. Искористила сам прилику и рекла Пепеу да желим да постанем члан групе. Тако сам са 16 година почела да играм на свим наступима групе Los Hermanos Rosario.
Професионална каријера
У меренге групама су већ постојали женски вокали, али никада раније ниједна жена није играла на подијуму испред мушког ансамбла. Сама сам смишљала кореографију, користећи један нови плесни стил за наше меренге аранжмане. Када је мој стил постао познат, назван је a lo Francis Rosario.
Имали смо једну меренге песму с насловом „Cumandé“, у којој је један стих гласио: „Y ahora todo el mundo como Francis Rosario“ (А сада сви заиграјте као Франсис Розарио). Људи би тада играли опонашајући мој стил. Понекад би радије сели на под и гледали мене уместо да сами играју. С временом је за најаву нашег наступа била довољна моја фотографија. Сви су знали да то значи да ће Los Hermanos Rosario имати концерт.
Након што сам почела да наступам с браћом, групи су се придружили и други музичари, међу којима и три брата Паез. Један од њих био је трубач по имену Роберто за кога сам се касније удала. Браћа Паез су допринела успеху групе. Почели су да нам пристижу бројни позиви да наступамо на телевизији у Санто Домингу, као и на концертима у другим земљама.
Године 1988, отишли смо на турнеју у Сједињене Државе и Канаду. Као што сам већ споменула, један од наступа имали смо у Медисон сквер гардену. Тамо су биле многе од најпопуларнијих меренге група, а наша је имала најбољи пријем код публике. Након тог наступа, менаџери су нас увек најављивали као последње на концерту. Моје играње је привлачило пажњу више него икада раније и фан клуб наше групе био је све већи. И продаја наших плоча расла је вртоглавом брзином.
Путовали смо свуда: у Колумбију, Еквадор, Панаму, Порторико, Курасао, Шпанију, Немачку и друге земље. Убрзо смо постали једна од најцењенијих музичких група у Латинској Америци. Плес, позорница, костими и шминка постали су најважније ствари у мом животу.
Док се нисам удала, говорила сам да бих, ако бих се допала неком мушкарцу који не воли да плеше, пре оставила њега него плес. Међутим, недуго затим моји приоритети су се променили.
Духовно буђење
Ова промена је почела када смо 1991. били на турнеји на Канарским острвима. Роберто и ја смо се тек били венчали. Његов брат Фреди, који је такође свирао у групи, почео је да проучава Библију с Јеховиним сведоцима и увек је са собом носио њихове публикације.
Једном сам у његовој соби видела књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи и почела сам да је прелиставам. Пажњу ми је привукло поглавље „Да ли заиста постоји пакао?“, пошто нам је мајка говорила да ће онај ко ради лоше ствари горети у паклу. Зато сам се плашила да бих могла отићи тамо.
Неколико недеља касније, док смо још увек били на Канарским острвима, имала сам побачај. Када су ме одвели у болницу, рекла сам Роберту да пита Фредија за књигу коју сам видела у његовој соби. Желела сам да је читам током опоравка. Одушевила ме је. Између осталог, сазнала сам да пакао о ком говори Библија није ништа више до општи гроб човечанства и да Бог никада није ни помислио да некога мучи (Јеремија 7:31). Допало ми се што Библија каже да мртви апсолутно ничега нису свесни (Проповедник 9:5, 10).
Када смо се вратили у Доминиканску Републику, Фреди је замолио једног Јеховиног сведока да нас посети. Он нам је причао о библијској нади у вечни живот у рају на земљи и то је побудило занимање и код мог мужа (Псалам 37:29; Лука 23:43). Затражили смо библијски студиј.
Промена вредности и приоритета
Како сам напредовала у библијском спознању, мој став према послу који сам толико волела почео је да се мења. Библијска начела почела су да обликују мој начин размишљања (Римљанима ). Питала бих се: ’Како да изводим овај плес пред свим тим људима који ме посматрају? То није оно што желим.‘ Молила сам се Богу: „Молим те, избави ме из ове ситуације.“ Разговарала сам с мужем о својим осећањима. И он је размишљао попут мене.“ „Буди стрпљива душо“, рекао је. „Напусти групу, а за тобом ћу одмах и ја.“ 12:2
Опет сам остала у другом стању, тако да сам свакако морала постепено да престанем са играњем. Могла сам чешће да идем на хришћанске састанке у Дворану Краљевства. То ме је ојачало, као и Роберта, који је такође ишао са мном, што нам је изградило цењење за велику вредност састајања с Јеховиним народом. Разумели смо да су нам, ако желимо да наставимо да напредујемо у библијској истини, потребни поука и охрабрење који се добијају на хришћанским састанцима (Јеврејима 10:24, 25). Чак и када смо путовали ван земље, Роберто и ја смо тражили Дворану Краљевства и одлазили на састанке.
Када сам се породила, вратила сам се послу, али моје срце више није било тамо. Промена је била очигледна, и новине су почеле да ме критикују. Често су ме питали: „Зашто не играте као некада?“ Стално сам се молила Јехови да ми помогне да нађем излаз из те ситуације и уједно останем у добрим односима с браћом. Већ сам била један од власника групе и нисам желела да дођем у сукоб с њима.
Када сам опет остала у другом стању, рекла сам Рафи, који је водио групу након смрти нашег брата Пепеа, да желим више времена да проводим с децом и да више нећу наступати са групом. Рекао ми је да поступим онако како мислим да је најбоље. Ниједан од моје браће ниједном се није успротивио мом проучавању Библије. За то сам веома захвална.
Нови живот у служби Јехови
Након десет година са групом, 1993. сам завршила каријеру играчице и безрезервно се предала Јехови. Постала сам објавитељ добре вести о Божјем Краљевству и, након што је Роберто напустио групу, крстили смо се 1994. године (Матеј 24:14). И Фреди и Робертов старији брат Хулио постали су Сведоци, као и Мануел Перез, још један члан групе. Сви они и дан-данас верно служе Јехови.
Пошто сам толико уживала у свом послу, многи нису разумели зашто сам напустила свет забаве. Неки су сматрали да једноставно пролазим кроз неку фазу. „Као и све друге уметнике, проћи ће је то и вратиће се групи“, предвиђао је један чувени телевизијски продуцент из наше земље. Али то се није десило. Била сам одлучна да се што је могуће више посветим служењу Јехови.
Наше троје деце — Кети, Роберта и Обеда — поучавамо да су најважније ствари у животу духовне, а не материјалне природе. Можемо из личног искуства да их упозоримо на лош утицај овог света и да им пружимо добро вођство у животу. Веома нам користи наш недељни породични библијски студиј који нам помаже да останемо уједињени у свету где се чланови породица све више удаљују једни од других.
Настојимо да поучимо своју децу тако да за њих Јехова буде стварна особа у коју се могу поуздати (Пословице 3:5, 6; Јеврејима 11:27). Такође желимо да им покажемо колико је важно ићи на хришћанске састанке и учествовати на њима. Посматрати их како расту држећи се библијских начела јесте непроцењив дар. Већ две године служим као помоћни пионир, како Јеховини сведоци називају оне који проводе најмање 50 сати месечно разговарајући с другима о својим библијским веровањима. Мој муж већ годинама служи као старешина у хришћанској скупштини.
Меренге још увек сматрам прелепим плесом. Нажалост, меренге који је данас популаран често се веома разликује од оног какав је некад био. Некада је то углавном била здрава забава. Сада, да бисмо пронашли прикладну меренге музику, морамо да будемо врло избирљиви.
Супериорност служења Јехови
Свет нуди многе ствари, али особа мора гледати шта стоји иза свега тога. То се односи и на музичку индустрију, која на први поглед изгледа веома привлачно и безопасно. Али није. Многи у њој злоупотребљавају дрогу и воде неморалан начин живота. Појављивањем на сцени, особа долази у везу с људима који немају ни трунку савести и који живе за тренутна задовољства не осврћући се на последице (1. Коринћанима 15:33).
Увидели смо да је служење Јехови нешто најбоље чему особа може посветити живот. Сећам се како сам се након једног од наших највећих наступа враћала у хотел и осећала тако празно. Сада знам да је то било зато што нисмо задовољавали наше најважније, духовне потребе (Матеј 5:3).
Наш живот је сада усредсређен на вршење воље нашег Створитеља, посебно на тај начин што проповедамо и поучавамо друге доброј вести о његовом Краљевству (Матеј 24:14; Дела апостолска 20:35). Захваљујући томе, наша породица је срећна и задовољна. Заиста смо захвални што смо део Божјег народа и што имамо праве пријатеље — браћу и сестре по вери — с којима делимо предивну наду у вечни живот у Божјем новом свету (Марко 10:29, 30; 2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4).
У свету забаве били смо добро плаћени. Али када смо упознали нашег Бога, Јехову, пронашли смо духовно благо које је далеко вредније од материјалног богатства. Веома смо срећни што служимо Богу који остварује своје намере, срећном Богу који нас позива да се уздамо у њега! (Псалам 37:3). Потпуно смо уверени да смо пронашли нешто далеко боље од славе и материјалног богатства, и молимо се Јехови да нама и нашој породици помогне да вршимо његову вољу заувек.
[Фуснота]
a Меренге је музика за игру у двочетвртинском такту. У традиционалној форми, мала група музичара свирала је меренге на хармоници, гуиру (металној стругаљки) и тамбори (малом двоструком бубњу). Како је време пролазило, осниване су веће групе (у Доминиканској Републици познате и као оркестаси). Тренутно многе меренге групе користе клавијатуре, саксофоне, трубе, конга бубњеве, као и друге инструменте.
[Слика на 21. страни]
На почетку моје каријере, са осталим члановима групе
[Слика на 21. страни]
Наступ у Њујорку, око 1990.
[Слика на 23. страни]
Испред Дворане Краљевства
[Слика на 23. страни]
Уметнута фотографија: Током породичног библијског студија