Одгајање деце са посебним потребама

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФИНСКЕ

Двадесетогодишњи Маркус (на слици лево) не може без помоћи других да једе, пије или да се окупа. Лоше спава, тако да му је током читаве ноћи потребна пажња. Уз то, често му треба пружити прву помоћ пошто је склон повредама. Па ипак, његови родитељи га много воле зато што је благе нарави, добар и нежан. Поносни су на свог сина упркос ограничењима која има.

ПРЕМА процени Светске здравствене организације, скоро три посто светског становништва пати од неког облика менталне ретардираности. Менталне функције могу бити оштећене услед генетских проблема, повреда на порођају, инфекција мозга у раном узрасту, неисхрањености, као и услед дејства дроге, алкохола или хемикалија. У већини случајева, узрок је непознат. Каква је свакодневица родитеља чија деца имају посебне потребе? Како им се може пружити охрабрење?

Суочени са поражавајућим сазнањем

Потешкоће почињу кад родитељи сазнају да им је дете ментално заостало. „Кад смо супруг и ја сазнали да наша ћерка има Даунов синдром, осећали смо се као да се кућа срушила на нас и закопала нас“, присећа се Сирка. Маркусова мајка, Ен, каже: „Кад су нам рекли да ће бити ментално ретардиран, питала сам се како ће други гледати на њега. Али убрзо сам престала да бринем о томе и усредсредила сам се на његове потребе и на оно што могу да учиним за њега.“ Ирмгард је реаговала на сличан начин. „Кад су нам лекари објаснили каква ограничења има наша ћерка Јунике, мислила сам само на то како да помогнем мојој девојчици“, прича она. Шта родитељи попут Сирке, Ен и Ирмгард могу да учине након што им лекари саопште вест о стању њиховог детета?

„Један од првих корака које можете предузети“, саветује Амерички центар за едукацију о деци с хендикепом, „јесте да сакупљате информације — о поремећају од ког пати ваше дете, о врстама помоћи које вам стоје на располагању и о конкретним стварима које можете учинити како бисте свом детету помогли да у највећој могућој мери развије своје физичке и менталне способности.“ Примена тих сазнања може дати смисао и правац вашим настојањима док се старате око детета. То се може упоредити са бележењем тока једног путовања, при чему се на карту уносе пређени пут и оријентири до којих се дошло.

 Зрачак наде

Иако ментална ретардираност детета доноси многе потешкоће, није све тако црно. Зашто се то може рећи?

Као прво, родитељи могу бити утешени сазнањем да већина такве деце не пати. У својој књизи The Retarded Child, др Роберт Ајзаксон пише: „Већина њих може бити срећна, уживати у друштву, музици, неким спортовима, укусној храни и пријатељству.“ Иако не могу да раде све што и остала деца, и живе у свом малом свету, она су често срећнија у својој „колиби“ него здрава деца у свом „замку“.

Друго, родитељи могу бити поносни на оно што њихово дете с великим напором оствари. Сваки нови успех може се упоредити са савладавањем неког високог планинског врха, а поглед одатле доноси задовољство и родитељима и детету. На пример, Брајан има туберозну склерозу, изненадне нападе и аутизам. Иако је интелигентан, не може да говори и врло тешко контролише покрете руку. Упркос томе, с временом је научио да пије из чаше напуњене до пола а да при том не пролије њен садржај. Захваљујући томе што је успео да до те мере оствари координацију између својих мисли и покрета, он сада може без ичије помоћи да ужива у свом омиљеном напитку, млеку.

Брајанови родитељи сматрају ово достигнуће још једном малом победом над његовим хендикепом. „За нас је наш син попут тврдог шумског дрвета“, каже његова мајка Лори. „Оно не расте брзо као остало дрвеће, али даје грађу која је веома цењена. Слично томе, деца која имају неки хендикеп, развијају се споро. Али, она су за своје родитеље попут малих храстових и тикових дрвета која имају трајну вредност.“

Треће, многим родитељима греје срца љубав коју им показује њихово дете. Ирмгард каже: „Јунике воли да рано иде на спавање и увек пре тога пољуби сваког члана породице. Ако у то време нисмо код куће, она нам свима напише малу поруку у којој се извињава што нас није сачекала. Уз то дода да нас воли и да једва чека да нас види ујутро.“

Маркус не може да говори, али је уз велики труд успео да научи неколико речи на знаковном језику како би својим родитељима рекао да их воли. Још један пример је Тија, дете ометено у развоју. Говорећи о својим осећањима, њени родитељи кажу: „Она је испунила наш живот љубављу, топлином, нежношћу, загрљајима и пољупцима.“ Наравно, свој таквој деци је потребно да им родитељи пруже много љубави и нежности — и речима и делима.

Као четврто, родитељи који су хришћани осећају дубоко задовољство кад њихово дете показује веру у Бога. Један леп пример је Јуха. Кад му је отац умро, он је на сахрани питао да ли би могао да се помоли, што је изненадило све присутне. Упутио је кратку молитву у којој је изразио уверење да Бог неће заборавити његовог оца и да ће га ускрснути у одређено време. Затим је замолио Бога да помогне осталим члановима породице, спомињући сваког по имену.

Слично томе, и Јуникини родитељи су срећни што она показује веру у Бога. Јуника не може да разуме све информације. На пример, она зна за многе библијске личности, али у њеном уму је све то неповезано, попут делова слагалице који не дају потпуну слику. Па ипак, она разуме да ће Свемоћни Бог једног дана решити проблеме на земљи. Јуника се радује животу у новом свету који је Бог обећао, када ће њен ум савршено функционисати.

 Помагање детету да буде самосталније

Ментално ретардирана деца не остају деца — она расту и постају ментално ретардиране одрасле особе. Родитељи зато треба да помогну деци с посебним потребама да не буду превише зависна од других. Маркусова мајка Ен каже: „Брже бисмо обављали неке послове и било би нам лакше да смо све радили уместо Маркуса. Па ипак, максимално смо се трудили да га научимо да што више ствари обавља сам.“ Јуникина мајка додаје: „Јуника има много лепих особина, али зна да буде тврдоглава. Понекад одбија да уради нешто и, да бисмо је навели да нас послуша, морамо је подсетити на њену жељу да нам угоди. Чак и након што пристане да то уради, морамо да будемо уз њу и пружамо јој подршку до краја.“

Брајанова мајка Лори стално тражи начине да му живот учини што испуњенијим. Она и њен супруг већ три године уче Брајана да куца на тастатури. Брајан сад ужива у слању електронске поште пријатељима и рођацима. Али, док куца, потребно је да му неко подупире ручни зглоб. Родитељи му помажу да стигне до тачке када ће му бити потребна само потпора за лакат. Они знају да остварење тог циља представља велики напредак на путу ка самосталности.

Међутим, родитељи не треба да очекују превише нити да врше притисак на своје дете. Свако дете има различит потенцијал. У књизи The Special Child даје се следећи предлог: „Једно корисно опште правило јесте настојати да се одржи равнотежа између подстицања детета да буде самосталније и пружања довољно помоћи како оно не би постало фрустрирано.“

Највећи извор помоћи

Свим родитељима чије дете има неки хендикеп потребни су велико стрпљење и истрајност. Кад се проблеми нижу један за другим, многи од њих могу пасти у очајање. Исцрпљеност често оставља свој траг. Крену сузе, и понекад се јави самосажаљење. Шта се може учинити?

Родитељи се могу обратити за помоћ Богу који ’слуша молитве‘ (Псалам 65:3). Он даје храброст, наду и снагу да се истраје (1. Летописа 29:12; Псалам 27:14). Он лечи наше рањено срце и жели да се ’радујемо у нади‘ коју даје Библија (Римљанима 12:12; 15:4, 5; 2. Коринћанима 1:3, 4). Родитељи који се ослањају на Бога могу бити уверени да ће у будућности, кад се ’отворе очи слепима и уши глувима, кад хроми буду ходали, а неми радосно клицали‘, и њихово вољено дете имати савршено ментално и физичко здравље (Исаија 35:5, 6; Псалам 103:2, 3).

ШТА РОДИТЕЉИ МОГУ УЧИНИТИ

◼ Учите и сакупљајте информације о хендикепу вашег детета.

◼ Трудите се да задржите позитиван став.

◼ Помозите детету да буде самостално колико год је то могуће.

◼ Молите се Богу за храброст, наду и снагу.

ШТА ДРУГИ МОГУ ДА УЧИНЕ

◼ Обраћајте се детету у складу с његовим узрастом и будите искрени према њему.

◼ Разговарајте с родитељима о њиховом детету и похвалите их за оно што чине.

◼ Будите увиђавни и обзирни према њиховим осећањима.

◼ Дружите се у различитим приликама с родитељима и осталим члановима породице деце с посебним потребама.

 [Оквир/​Слика на 26. страни]

Како други могу помоћи

Баш као што се посматрачи диве истрајности учесника у маратону, можда се и ви дивите снази родитеља који брину о ментално ретардираном детету — 24 сата дневно, 7 дана у недељи. Да би се маратонци окрепили, обичај је да им гледаоци дуж тркачке стазе додају флаше с водом. Можете ли ви понудити окрепу родитељима који имају задатак да доживотно брину о детету с посебним потребама?

Један начин на који им можете помоћи јесте да једноставно разговарате с њиховим сином или ћерком. Можда ћете се у почетку осећати нелагодно, јер дете може ћутати или говорити врло мало. Ипак, имајте на уму да многа таква деца воле да слушају и често дубоко размишљају о ономе што кажете. У неким случајевима, њихов ум је попут леденог брега чији се највећи део налази под водом, а њихова лица не одражавају увек дубину онога што осећају. a

Да би разговор лакше текао, др Аники Коистинен, специјалиста за дечју неурологију, предлаже следеће: „Најпре бисте могли да разговарате о њиховој породици или о разоноди. Разговарајте с њима у складу с њиховим узрастом, а не као да се ради о неком млађем. Немојте причати о више тема истовремено и користите кратке реченице. Дајте им времена да размисле о ономе што сте рекли.“

Разговор је потребан и родитељима. Још више ћете саосећати с њима кад постанете свеснији емоционалног терета који носе. На пример, Маркусова мајка Ен чезне за тим да боље упозна свог драгог сина. Жао јој је што он не може да разговара с њом и да јој каже о чему размишља. Такође је узнемирава помисао на то шта би се могло десити у случају да она умре и он остане без мајке.

Без обзира на то колико се родитељи напрежу у бризи за ментално ретардирано дете, они често мисле да то није довољно. Лори, Брајанова мајка, пребацује себи за сваку грешку коју направи док брине о њему. Такође осећа кривицу због тога што не може да посвети више пажње својој другој деци. Ваша заинтересованост и поштовање које показујете према таквим родитељима, као и обзир према њиховим осећањима, пружа им осећај достојанства и бодри њих и њихову децу. У вези с тим, Ирмгард каже: „Волим кад неко поведе разговор о мојој ћерки. Посебно су ми драги људи који су спремни да поделе са мном радости и туге које доживљавам са Јуником.“

Осим тога, постоји мноштво других, како великих тако и малих ствари, које можете учинити за њих. Могли бисте да позовете родитеље и њихово дете у госте или да их замолите да вам се придруже у неким активностима ваше породице. Такође, могли бисте да проведете неколико сати са дететом како би се родитељи одморили.

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Показивање искрене бриге даје родитељима и детету осећај достојанства

[Слика на 27. страни]

Ментално ретардираној деци попут Јунике треба стално показивати љубав

[Слика на 28. страни]

Да би њен син Брајан био што самосталнији, Лори му помаже да научи да куца