Од безнађа до среће
Од безнађа до среће
ИСПРИЧАО ВИНСЕНТЕ ГОНСАЛЕС
Када су комшије чуле да сам остао жив након што сам четири пута пуцао у себе, прозвале су ме Супермен. Али ја сасвим сигурно нисам био натчовек. Дозволите ми да објасним зашто сам покушао да себи одузмем живот.
РОДИО сам се 1951. године у Гвајакилу у Еквадору. Моји родитељи су направили кућу за себе и своје деветоро деце у једном месту поред мора које се зове Лас Инвасионес. Сиромашне породице су „извршиле инвазију“ на то подручје градећи куће са зидовима од бамбуса и крововима од таласастог лима. Пошто су биле саграђене на муљу и у мангровим мочварама, куће су биле постављене на дрвене стубове. Нисмо имали струју, па смо кували на пећи на угаљ и сваког дана пешачили један километар да бисмо донели воду за пиће.
Још док су били врло млади, моја браћа и сестре су почели да раде да би помогли око породичних трошкова. Када сам имао 16 година, напустио сам школу и запослио се као курир у једној фабрици. Почео сам да пијем с пријатељима и да живим неморално. Када би ме савест узнемиравала, отишао бих да се исповедим. Пре него што би ме отпустио, не пруживши ми никакву духовну помоћ, свештеник би рекао: „Сине, добро си се исповедио.“ Тако сам само настављао да чиним исто што и раније. С временом сам престао да одлазим у цркву јер је тај круг грешења и исповедања изгледао бесмислен. Отприлике у то време, постао сам свестан социјалне неправде која ме је окруживала. Сиромашни, који су били у већини, једва су састављали крај с крајем, док је богата мањина живела у раскоши. Изгледало је као да живот није имао никакву сврху. Мислио сам да мој живот нема ни будућности, ни смисла.
А онда сам једног дана сазнао да моје четири сестре читају публикације Јеховиних сведока. И ја сам почео да их читам. Једна књига ми је посебно привукла пажњу — Истина која води до вечног живота. У њој сам нашао логична објашњења многих библијских питања. ’Ово је истина!‘, сећам се да сам рекао себи. Али, као што сам и видео током наредних 15 година, живети у складу са истином било је нешто сасвим друго.
Са 22 године сам почео да радим у банци. Једног дана, један колега ми је показао како је тајно „узајмио“ новац од банке и касније вратио „позајмицу“. И ја сам почео да узимам „позајмице“ све док нисам узео толико много да више нисам могао да сакријем злочин. Пошто сам мислио да никада нећу моћи да вратим тај новац, постао сам очајан. Тако сам одлучио да признам кривицу и да као најекстремнији облик кажњавања одузмем себи живот.
Након што сам написао писмо банци, купио сам малокалибарски пиштољ, отишао на једно пусто место на плажи а затим испалио себи два хица у главу и два у груди. Иако сам био озбиљно повређен, остао сам жив.
Један мотоциклиста ме је нашао и брзо пребацио у болницу. Након опоравка, било ми је суђено и послат сам у затвор. Када сам пуштен, осећао сам се посрамљено и потиштено јер сам сада имао криминални досије. Комшије су почеле да ме зову Супермен јер сам преживео ране од четири метка.Прилика да се променим
У то време ме је посетио Пол Санчез, један мисионар Јеховиних сведока. Прво што сам приметио био је његов широк осмех. Пол је био тако весео, позитиван човек да сам прихватио његов позив да проучавам Библију. Размишљао сам: ’Можда ми он може помоћи да пронађем срећу и сврху живота.‘
Уз Полову помоћ, сазнао сам да Бог има намеру за човечанство и да ће они који га воле и који су му послушни једног дана живети у рају на земљи (Псалам 37:29). Такође сам сазнао да иза неправде и сиромаштва не стоји Бог, већ да је то последица побуне људи против Бога (Поновљени закони 32:4, 5). Ове истине су биле попут светла у мом животу. Ипак, било ми је много теже да се променим него да проучавам Библију.
Добио сам канцеларијски посао у оквиру којег сам руковао финансијским средствима фирме. Поново сам попустио искушењу и почео да крадем. Када више нисам могао да сакријем своју крађу, побегао сам у други град на око годину дана. Покушавао сам да одем из земље, али без успеха, тако да сам се вратио кући.
Пол ме је поново пронашао и опет смо почели да проучавамо Библију. Овог пута сам одлучио да примењујем библијска начела у животу и да служим Јехови. С тим у мислима, открио сам Полу своје раније непоштење и он ми је дао веома искрен савет. Указао ми је на библијске стихове као што је Ефешанима 4:28, који каже: „Ко је крао више да не краде, него нека напорно ради.“ Увидео сам да морам признати да сам починио крађу и прихватити последице.
Док сам размишљао о својој ситуацији, почео сам приватно да радим као самостални уметник. Једног дана, један човек је дошао у мој атеље и показао занимање за сликарство. Међутим, он је био детектив и имао је налог за хапшење. Поново сам морао да идем на суд, а затим у затвор. Пол ме је посетио и ја сам му обећао: „Нећеш пожалити за сав труд који си уложио да ми помогнеш да разумем Библију.“ Наставили смо да проучавамо у затвору.
Доказао сам своју искреност
Када сам пуштен, решио сам да целим срцем служим Јехови и током наредне две године сам доказао своју искреност. Крстио сам се 1988. године као Јеховин сведок. У жељи да надокнадим изгубљено време, започео сам да служим пуновремено као пионир, улажући посебан труд да дођем до младића који су чланови банди.
Једна банда је често исписивала графите на нашој Дворани Краљевства. Пошто сам знао ко су чланови те банде и где су живели, посетио сам их, објаснио им намену Дворане Краљевства и љубазно их замолио да поштују наше власништво. Након тога више није било графита.
Касније, када смо реновирали дворану и уклањали стару боју, млади Сведок по имену Фернандо открио је графит који је гласио „Жаба“ (Ла Рана, на шпанском). „То сам био ја!“, узвикнуо је. Као члан једне банде, Фернандо је исписао свој надимак на зиду. Сада га је он скидао!
Када сам први пут видео Фернанда, био је наркоман. Мајка га је слала у два центра за лечење, али без успеха. Зато је дигла руке од њега, одселила се и оставила га самог у кући. Фернандо је продао све што је вредно — чак и врата, прозоре и кров куће — да би могао да финансира своју зависност. Пришао сам му једног дана на улици, дао сок и понудио да проучава Библију. Он је то
прихватио, и на моју радост, позитивно је реаговао на истину. Напустио је банду, престао је да се дрогира, почео је да долази на хришћанске састанке и убрзо се крстио.Када бисмо Фернандо и ја заједно проповедали од врата до врата, често би нас људи препознали и узвикнули „Жаба!“ или „Супермен!“ и питали нас шта то сада радимо. Били су задивљени што виде бившег члана банде и некадашњег лопова како их посећују с Библијом у рукама.
Једном приликом док је Фернандо разговарао с једним човеком, ја сам сведочио једном другом човеку из истог комшилука. Показујући на Фернанда он ми је рекао: „Видите ли оног младића? Једном ми је уперио пиштољ у главу.“ Објаснио сам му да Фернандо више није такав и да сада живи у складу с библијским начелима. Штавише, када је Фернандо завршио разговор с његовим комшијом, позвао сам га и представио. „Младићу“, рекао је станар, „желим да вас похвалим за промене које сте направили у свом животу.“
Не могу се сетити колико су пута људи Фернанду и мени упутили сличне похвале. Захваљујући томе, могли смо да пружимо лепо сведочанство, што је водило до великог броја библијских студија. Да, и Фернандо и ја смо почаствовани што нас други препознају као Јеховине сведоке.
Прекретница у мом животу
Године 2000. када сам напунио 50 година, био сам и изненађен и одушевљен што сам позван у Школу за обучавање наименоване браће која се одржавала у Перуу. Ова школа пружа способним Сведоцима осам недеља темељне духовне обуке која им помаже у њиховој служби.
Сваки аспект те школе причињавао ми је задовољство, с једним изузетком — јавним говорништвом, чега сам се јако плашио. Већина млађих полазника одржала је изванредне говоре и изгледали су пуни самопоуздања. Међутим, када сам ја устао да изнесем свој први говор, вратила су ми се осећања мање вредности која су ме мучила још од детињства. Колена су ми клецала, знојаве шаке су се тресле, а глас је подрхтавао. Ипак, Јехова ме је подржао помоћу свог светог духа и брижне браће. Један од инструктора ми је чак лично посветио пажњу и помагао ми после наставе да припремим своје говоре. Што је најважније, научио ме је да се ослањам на Јехову. До краја курса, први пут у животу сам заиста уживао у држању говора пред публиком.
Велики испит за моје самопоуздање појавио се на једном обласном конгресу Јеховиних сведока у Гвајакилу. Пред 25 000 људи сам испричао како сам постао Сведок. Док сам говорио, био сам преплављен осећањима због предности да толико много људи охрабрим, тако да је глас почео да ми подрхтава. Касније ми је један од конгресних кандидата пришао и рекао: „Брате Гонсалес, када си испричао своје искуство није било особе у публици која није заплакала.“ Више од свега, желео сам да моје искуство буде извор охрабрења за оне који се боре да савладају свој стари начин живота.
Сада служим као старешина и општи пионир и имао сам предност да помогнем да 16 особа упозна и прихвати библијске истине. Пресрећан сам што моји родитељи и четири сестре такође служе Јехови. Мајка је 2001. године умрла верна Богу. Веома сам захвалан Јехови што ми је дозволио да га упознам и знам да не постоји бољи начин на који бих изразио захвалност него тиме што позивам друге да му се такође приближе (Јаков 4:8).
[Слика на 12. страни]
Фернандо, Жаба, бивши члан банде коме сам помогао
[Слика на 12. страни]
Пол Санчез, мисионар који је проучавао Библију са мном
[Слика на 13. страни]
Винсенте Гонсалес данас