Свалбард — земља хладних обала

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НОРВЕШКЕ

ЛЕТИМО кроз густе облаке и не видимо ништа пред собом. Одједном, наш авион израња из облака и испод нас се појављује арктички крајолик прекривен снегом. Поглед је величанствен! Задивљени, гледамо глечере, светлоплаве фјордове и планине под снегом. Докле год нам поглед допире, протежу се снежна пространства окована ледом. Стигли смо на Свалбард, архипелаг у близини Северног пола, смештен између 74. и 81. степена северне географске ширине.

Назив Свалбард, који значи „хладна обала“, први пут се појавио 1194. у исландским историјским записима. Али тек након што је „откривен“ четиристо година касније, наиме 1596, Свалбард је постао познат јавности. Те године је група холандских истраживача с Вилемом Баренцом на челу пловила на север. Осматрач с брода угледао је непознато копно с низом шиљастих планинских врхова. Ти истраживачи су дошли до северозападног дела Свалбарда, који је Баренц назвао Шпицберген, што значи „шиљасте планине“. То је сада назив највећег острва у том архипелагу. Баренцово откриће је утрло пут раздобљу велике активности на подручју Свалбарда, укључујући лов на китове и туљане, ловљење животиња помоћу замки, истраживање и затим вађење угља, научна испитивања и туризам. У различитим периодима неколико земаља је имало удела у тим активностима, али 1925. архипелаг је припао Норвешкој.

Земља вечитог леда и поларне светлости

Наш авион се спушта изнад острвца Ајс Фјорд и слеће на свалбардски аеродром. Ту изнајмљујемо ауто и возимо до Лонгјербијена, који је добио име по америчком рударском магнату Џону Лонгјеру који је 1906. године отворио прве руднике на овом подручју. Лонгјербијен је највеће место на Свалбарду и има око 2 000 становника.  Да, усред огромног пространства практично нетакнуте природе, наишли смо на модеран град са уобичајеним стварима као што су супермаркет, пошта, банка, библиотека, школе, обданишта, хотели, кафићи и ресторани, болница и локалне новине. Лонгјербијен се налази на више од 78 степени северне географске ширине и најсеверније је место на свету те величине.

Налазимо смештај у гостионици која је некада била део рударске четврти. Одатле се пружа поглед на Лонгјербијен и величанствену планину Јортфјелет. Октобар је и планине су прекривене снегом. У долини још нема снега али тло је смрзнуто. То је земља вечитог леда. Само се површински слој лети накратко отапа. Ипак, због повољних ветрова и океанских струја, клима је блажа него у другим подручјима на истој географској ширини. Одавде где стојимо можемо да видимо планине обасјане сунцем, док је долина у плавичастој сени. У околини Лонгјербијена сунце се не помаља изнад хоризонта од 26. октобра до 16. фебруара. Али аурора бореалис, то јест поларна светлост, често обасјава зимску таму. С друге стране, на Свалбарду у пролећним и летњим месецима сунце скоро и не залази а у Лонгјербијену тај период траје од 20. априла до 23. августа.

Биљке и животиње

Температура је осам степени испод нуле, дува оштар ветар али је небо ведро. Спремни смо за излет. С водичем се пешке пењемо уз планину Саркофаген и спуштамо се до лонгјербринског глечера. Док се успињемо по залеђеним брдима, водич нам прича да у пролеће и лето ту расте много предивног цвећа. У ствари, Свалбард има изненађујуће бујну вегетацију, са око 170 врста биљака цветница. Два уобичајена цвета су бели или жути свалбардски мак и мирисна љубичаста каменика.

Док се пењемо даље уз снежне обронке планине, наилазимо на трагове свалбардске алпске кокоши, једине птице која овде живи током целе године. Све друге птице су селице, међу којима се налазе дебелокљуна лума, мале њорке, разне врсте галебова и морски блатарић. Посебно је интересантна арктичка чигра. Многе од њих се селе чак на супротни крај света, Антарктик.

 Такође смо наишли на трагове поларне лисице. Ова лукава животиња је стрвинар, храни се стрвинама и остацима раскомаданих животиња, али на свом јеловнику има и младе птице и јаја. Лисица је један од два искључиво копнена сисара који живе на Свалбарду. Други је доброћудни свалбардски ирвас. Успели смо да га током нашег боравка на Свалбарду неколико пута видимо изблиза. Гледао је у нас мирно и дозволио нам је да му приђемо прилично близу и да га фотографишемо пре него што је отишао. Он има кратке ноге и дебело топло крзно. Сада у јесен прилично се угојио — те додатне наслаге сала служе му као резерве хране, неопходне за хладну зиму.

Поларног медведа, краља Арктика, многи сматрају морским сисарем, с обзиром на то да он већину времена проводи на сантама леда ловећи туљане. Али свуда по Свалбарду можете срести усамљене медведе како тумарају. Наш водич се нада да ми ипак нећемо набасати на њих. Поларни медвед може бити веома агресиван, и зато наш водич носи пушку ради сигурности. Од 1973. забрањен је лов на поларне медведе и истражује се сваки случај када је убијен поларни медвед. Иако је популација медведа на Свалбарду сада прилично велика, постоји озбиљна забринутост за будућност ове величанствене животиње. Арктик можда изгледа бео, свеж и чист, али токсични отпад као што је PCB (полихлорисани бифенил) утицао је на животну средину. Будући да су поларни медведи на врху ланца исхране, у њиховом организму се нагомилавају отровне материје, што изгледа слаби њихову способност размножавања.

Попели смо се на врх планине Саркофаген и за награду уживамо у упечатљивом призору бројних белих врхова у даљини. Југозападно се налази импресивна заобљена планина Норденскелдфјелет која се купа у сунчевим зрацима. Далеко испод нас је  Лонгјербијен, а високо изнад светлоплаво арктичко небо. Стварно се осећамо као да стојимо на врху света. Неколико кришки хлеба и шоља „пунча“ од црне рибизле — уобичајено излетничко пиће које садржи сок од црне рибизле, шећер и врућу воду — освежава нас и спремни смо за спуштање преко глечера Лонгјербрин.

Вађење угља и угрожене животиње

Посета једном старом руднику угља је још један интересантан доживљај. Наш водич, искусни рудар крупне грађе, показује нам Рудник број 3, надомак Лонгјербијена. Након што смо обукли радна одела и ставили шлемове с лампом, пратимо га до срца планине. Водич нам прича да је вађење угља најважнија активност у Свалбарду још од почетка 20. века. Годинама су рудари живели у веома лошим условима. Често су се кретали на рукама и коленима кроз дугачке тунеле, то јест ходнике у хоризонталним наслагама угља, који су на неким местима били високи тек нешто више од 70 центиметара. Имамо прилику да и сами покушамо, и заиста не завидимо рударима. Њихов посао је био тежак — поред велике буке и ваздуха испуњеног угљеном и каменом прашином, стално је претила опасност од експлозија и урушавања. Сада се користе савременије методе. Вађење угља је још увек важан део свалбардске економије, али последњих неколико деценија туризам постаје све важнији.

Људи нису увек размишљали о томе колико је осетљив арктички животињски свет. Због лова на китове, моржеве, ирвасе, поларне медведе и друге животиње, понекад је бивао угрожен опстанак неких врста на Свалбарду. Међутим, спровођење мера заштите помогло је да се неколико угрожених животињских врста опорави.

Рај за геологе

За Свалбард се каже да је „рај за геологе“. Пошто је вегетација веома оскудна, предео изгледа попут геолошке сликовнице. На планинама примећујемо карактеристичне геолошке структуре сачињене од слојева који се јасно разликују, тако да помало подсећају на огромне торте. Пронађене су стене из свих раздобља Земљине историје. Неке су настале од песка и глине, а друге од материја органског порекла. Током векова су остаци биљака и животиња били прекривени глином и сачувани као фосили. У ствари, фосили се налазе у стенама из свих геолошких периода.

У свалбардском музеју посматрамо фосиле термофилних биљака и животиња, на основу којих се види да је клима у архипелагу раније била много топлија. На неким местима на Свалбарду слојеви угља су дебели чак 5 метара! У тим слојевима угља пронађени су фосилни остаци и четинарског и листопадног дрвећа. Фосилни отисци стопала једног диносаура биљоједа још су један доказ да је у далекој прошлости клима била топлија а вегетација бујнија.

Како се могу објаснити те огромне климатске промене? Питамо геолога Торфина Шернеа, представника Управе за рударство у Лонгјербијену. Он каже да већина геолога мисли да је главни разлог померање тектонских плоча. Они сматрају да је Свалбард смештен на тектонској плочи која се већ дуго помера према северу. Претпоставља се да се та плоча можда некад налазила много јужније, у близини екватора. Савремено праћење путем сателита указује на то да се Свалбард још увек помера према североистоку неколико центиметара годишње.

Док наш авион напушта Свалбард, осећамо да након ове посете имамо о много чему да размишљамо. Огроман арктички крајолик, животиње које су се добро прилагодиле тамошњим условима и све те разнолике биљке подстичу нас да размишљамо о разноликости стварства, о томе колико је човек безначајан и о начину на који људи управљају природом. Док летимо према југу, последњи пут бацамо поглед на земљу хладних обала, где снегом прекривени планински врхови стрше кроз облаке и сијају бледим, ружичастим одсјајем на поподневном сунцу.

[Мапа на 24. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Северни пол

ГРЕНЛАНД

СВАЛБАРД

Лонгјербијен

75°N

ИСЛАНД

НОРВЕШКА

60°N

РУСИЈА

[Слика на 25. страни]

Лонгјербијен

[Слика на 25. страни]

Многе биљке цветнице као што је ова љубичаста каменика опстају упркос оштрој арктичкој клими

[Извор]

Knut Erik Weman

[Слике на 26. страни]

Свалбардска алпска кокош и свалбардски ирвас

[Извор]

Knut Erik Weman