Шпанска армада — пут до трагедије
Шпанска армада — пут до трагедије
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ШПАНИЈЕ
ПРЕ више од четири века, две флоте су се сукобиле у водама уског канала Ламанша. Била је то битка између протестаната и католика, која је била део борби које су се током 16. века водиле између војски енглеске протестантске краљице Елизабете I и римокатоличког шпанског краља Филипа II. „За људе тог доба, окршај енглеске и шпанске флоте у Ламаншу“, објашњава се у књизи The Defeat of the Spanish Armada, „био је коначна борба на живот и смрт између сила светла и сила таме“.
Енглези тог времена описали су шпанску армаду, то јест велику флоту, као „највећу поморску силу која је икад виђена на мору“. Али поход армаде показао се као велика грешка — посебно за хиљаде оних који су изгубили живот. Због чега је армада кренула у свој поход и зашто је она пропала?
Шта је био повод за инвазију?
Енглески гусари годинама су пљачкали шпанске бродове, а енглеска краљица Елизабета свесрдно је подупирала устанак у Холандији против шпанске власти. Надаље, Филип II се осећао обавезним да помогне католицима у Енглеској да ослободе своју земљу од протестантске „јереси“ која се ширила. Због тога се на бродове армаде укрцало око 180 свештеника и религиозних саветника. Приликом окупљања посаде армаде, сваки припадник је морао да се исповеди свештенику и да прими причест.
У речима истакнутог шпанског језуита Педра де Рибаденеире, могло се видети какво је религиозно расположење Шпаније и њеног краља. Он је рекао: „Наш
Господ Бог, чију вољу и најсветију веру бранимо, ићи ће пред нама — и уз таквог вођу немамо чега да се бојимо.“ Енглези су се пак надали да ће њихова коначна победа у тој бици омогућити да се протестантизам рашири по целој Европи.Планови шпанског краља о инвазији деловали су једноставно. Наредио је да армада заплови према Ламаншу и да им се успут придружи војвода од Парме који се са својих 30 000 искусних војника налазио у Фландрији. a Те удружене снаге би затим прешле Ламанш, искрцале се на обали Есекса и кренуле према Лондону. Филип је рачунао на то да ће енглески католици напустити своју протестантску краљицу и да ће се придружити Шпанцима.
Међутим, Филипов план имао је озбиљне недостатке. Иако је сматрао да има Божју подршку, превидео је две главне препреке — снагу енглеске морнарице и недостатак сигурне луке где би његови бродови могли пристати и сачекати трупе под вођством војводе од Парме.
Огромна али незграпна флота
За управљање армадом, Филип је именовао војводу од Медине-Сидоније. Иако тај војвода није био искусни морепловац, био је изврстан организатор и брзо је успоставио добру сарадњу са искусним капетанима. Заједно су оформили војну силу и опремили огромну флоту намирницама најбоље што су могли. Да би њихове вишенационалне снаге биле јединствене, пажљиво су испланирали сигнализацију међу бродовима, наређења за испловљавање и формацију пловидбе.
Коначно 29. маја 1588, 130 бродова, скоро 20 000 војника и 8 000 морнара који су сачињавали армаду, испловило је из луке у Лисабону. Али, неповољни ветрови и олуја приморали су их да се зауставе у Ла Коруњи, на северозападу Шпаније, где су извршили поправке и обновили залихе хране и воде. Забринут због недостатка намирница и болести чланова посаде, војвода од Медине-Сидоније отворено је писао краљу и изразио своју забринутост у вези са целим подухватом. Али Филип је инсистирао да адмирал настави са остварењем плана. Тако је флота, која је била незграпна за управљање, наставила свој пут и стигла до Ламанша два месеца након што је испловила из Лисабона.
Битке у Ламаншу
Када је шпанска флота стигла до обале Плимута, на југозападу Енглеске, Енглези су већ чекали. Обе стране су имале исти број бродова, али су били другачије конструкције. Шпански бродови су били високи, а палубе су им биле начичкане топовима малог домета. Са великим кулама на прамцу и крми брода, изгледали су као пловеће тврђаве. Шпанска тактика била је следећа: приближити се непријатељском броду с бочне стране, укрцати се на њега и савладати непријатеља. Енглески бродови су били нижи, бржи и опремљени с више топова већег домета него шпански. Капетани енглеских бродова планирали су да се држе на одстојању од непријатеља и да уништавају шпанске бродове издалека.
Будући да је енглеска флота била покретљивија и имала топове већег домета, шпански адмирал је испланирао да формира одбрамбену линију бродова у облику српа или полумесеца. Требало је да најјачи бродови с топовима највећег домета чувају оба краја. Без обзира на правац одакле би непријатељ напао, армада би могла да промени смер и суочи се с њим, попут бивола који окреће рогове према лаву који му се приближава.
Две флоте су дуж Ламанша имале више спорадичних окршаја и две мање битке. Шпанска одбрамбена формација показала се успешном, и енглески топови великог домета нису успели да потопе ниједан шпански брод. Енглески капетани су увидели да морају некако да разбију ту формацију и да намаме шпанске бродове на домет својих топова. За то им се пружила прилика 7. августа.
Војвода од Медине-Сидоније се држао наређења која је добио и водио је армаду према војводи од Парме да би се удружио с његовим трупама. Док је чекао вести од војводе од Парме, војвода од Медине-Сидоније је наредио да се флота усидри у близини луке Кале на француској обали. Док су шпански бродови били усидрени и лако освојиви, Енглези су на њих послали осам запаљених бродова пуних експлозива. Већина шпанских капетана брзо је испловила на отворено море да би избегли опасност. Тада су их снажан ветар и морске струје натерали на север.
У освит зоре следећег дана, одиграла се одлучујућа битка. Енглеска флота је из велике близине отворила паљбу на шпанске бродове и уништила најмање три, а оштетила много више бродова. Будући да су Шпанци имали мало муниције, морали су беспомоћно да издрже тај снажан напад.
Јака олуја приморала је Енглезе да прекину напад и наставе следећи дан. Тог јутра, поново формирана у облику полумесеца, с мало преостале муниције, армада је кренула ка непријатељу и спремала се за борбу. Али пре него што су Енглези успели
да отворе ватру, бочни ветар и морске струје почели су неумољиво да носе шпанске бродове према обали и пешчаним спрудовима Зиланда близу холандске обале, где их је чекала пропаст.Када је све већ изгледало изгубљено, ветар је променио правац и одвео армаду на сигурно према северу, на отворено море. Али повратак до Калеа онемогућила им је енглеска флота, а ветрови су ослабљене шпанске бродове и даље носили ка северу. Војвода од Медине-Сидоније је увидео да му преостаје само да одустане од инвазије и да спасе што је могуће више бродова и људи. Одлучио је да се врати у Шпанију тако што би опловио Шкотску и Ирску.
Олује и бродоломи
Ослабљени бродови армаде имали су тежак пут до куће. Храна је била оскудна, а пошто су бурад била оштећена било је мало воде. Енглези су приликом напада тешко оштетили многе бродове и мало њих се могло користити за пловидбу. Онда је у близини северозападне обале Ирске, армада упала у страшну олују која је трајала две недеље. Неки бродови су нестали без трага! Други су се разбили о ирску обалу.
Дана 23. септембра, први брод армаде једва је пристигао у луку Сантандер, на северу Шпаније. Вратило се око 60 бродова и једва половина људи који су отишли из Лисабона. Хиљаде њих су се утопили у мору. Многи су подлегли ранама или болести на путу до куће. Чак и за преживеле који су дошли на шпанску обалу, тешкоће су се наставиле.
У књизи The Defeat of the Spanish Armada стоји: „Неколико [бродских посада] није имало нимало хране и умрли су од глади“, иако су се усидрили у шпанској луци. У тој књизи се говори да се у шпанском пристаништу Лареду, један брод насукао јер „није било довољно људи који су били у стању да спусте једра и баце сидро“.
Значај пораза
Након пораза армаде, протестанти у северној Европи стекли су сигурност иако су се религиозни ратови и даље водили истом жестином. Да су протестанти веровали да је њихова победа била доказ Божјег одобравања, очигледно је на једној енглеској медаљи која подсећа на тај догађај. На њој пише: Flavit יהוה et dissipati sunt 1588, што значи: „Јехова је дунуо и они су се раштркали 1588.“
С временом је Велика Британија преузела улогу светске силе, као што се запажа у књизи Modern Europe to 1870: „Велика Британија је 1763. постала главна трговачка и колонијална сила на свету.“ Заиста, „1763. године Британско царство издигло се у свету као оживљено и увећано Римско царство“, стоји у књизи Navy and Empire. Касније се Велика Британија ујединила са својом бившом колонијом, Сједињеним Америчким Државама, формирајући Англо-америчку светску силу.
За оне који проучавају Библију, успон и пад светских сила заиста је фасцинантан. То је због тога што Свето писмо износи многе информације о светским владавинама које су се смењивале, наиме о Египту, Асирији, Вавилону, Медо-Персији, Грчкој, Риму и на крају Англо-америчкој светској сили. У ствари, Библија је много унапред прорекла успон и пад неколико светских сила (Данило 8:3-8, 20-22; Откривење 17:1-6, 9-11).
Гледајући уназад, очигледно је да је веома важно оно што се догодило у лето 1588, када Шпанија упркос великим напорима није успела да однесе победу. Скоро 200 година након пораза армаде, Велика Британија се уздигла на светској сцени и с временом заузела истакнуту улогу у испуњењу библијског пророчанства.
[Фуснота]
a То подручје било је део шпанске Низоземске, којом је Шпанија владала током 16. века. Она је обухватала приморје северне Француске, Белгију и Холандију.
[Дијаграм/Мапа на странама 26, 27]
(За комплетан текст, види публикацију)
Пут шпанске армаде
—— Пут ка Енглеској
–– Повратак у Шпанију
X Битке
ШПАНИЈА
Лисабон
Ла Коруња
Сантандер
ФЛАНДРИЈА
Кале
ШПАНСКА НИЗОЗЕМСКА
УЈЕДИЊЕНЕ ПРОВИНЦИЈЕ
ЕНГЛЕСКА
Плимут
Лондон
ИРСКА
[Слика на 24. страни]
Краљ Филип II
[Извор]
Biblioteca Nacional, Madrid
[Слика на 24. страни]
Краљица Елизабета I
[Слика на странама 24, 25]
Војвода од Медине-Сидоније био је заповедник шпанске армаде
[Извор]
Cortesía de Fundación Casa de Medina Sidonia
[Извор слике на 25. страни]
Museo Naval, Madrid