Преношење добре вести на удаљеним подручјима

Испричала Хелен Џоунс

Налазила сам се на препуној пијаци у Бангалору, у Индији, почетком 1970-их. Одједном ме је индијски биво подигао својим роговима и бацио на земљу. Скоро да ме је прегазио али једна Индијка је прискочила и избавила ме. Откуд ја у Индији?

РОДИЛА сам се 1931. године и одрастала у Ванкуверу, прелепом граду у Канади. Моји родитељи су били добри и поштени људи, али нису ишли у цркву. Међутим, ја сам желела да учим о Богу и зато сам још као дете ишла на веронауку и у Летњу библијску школу.

Када сам имала 19 година, 1950. удала сам се за Френка Шилера који је имао четворо деце из претходног брака. Две године касније добили смо сина. Желели смо да припадамо некој религији, али пошто је Френк био разведен ниједна црква није хтела да нас прими. Френк је био огорчен због тога и није желео да разговара о религији.

Упознавање с библијским учењима

Мој брат ми је 1954. године одушевљено испричао шта му је у Библији показао његов колега који је био Јеховин сведок. Иако сам имала пуно питања и знала сам где се састају Сведоци, нисам отишла на њихов састанак због Френковог става према религији. Након извесног времена, два Сведока су дошла на наша врата. Желела сам да знам какво је гледиште њихове религије о разводу и они су ми прочитали шта Библија каже о томе (Матеј 19:3-9). Рекли су ми да ћу на сва своја питања сигурно добити одговоре ако будем проучавала Библију.

Френк је био љут и није желео да разговара са Сведоцима. Присуствовала сам Обележавању Христове смрти 1955. године и када сам дошла кући одушевљено сам му испричала шта сам научила из Библије. „То није могуће!“, викао је. „Али, ако ми то покажеш у Библији, чак ћу отићи на један ваш глупи састанак!“

Дала сам му Библију и он ју је пажљиво узео, с очигледним поштовањем. Прочитали смо све стихове које сам забележила при чему сам ја говорила веома мало, дозвољавајући да Библија говори сама за себе. Френк се није расправљао и био је замишљен остатак те вечери.

Након неког времена, подсетила сам га на његово обећање да ће присуствовати једном састанку. Нерадо је рекао: „Добро, отићи ћу само једном да видим шта се тамо дешава.“ На том састанку се у библијском предавању говорило о томе да жена треба да буде подложна свом мужу (Ефешанима 5:22, 23, 33). То је заиста оставило дубок утисак на њега. Отприлике у то време је присуствовао разматрању једног чланка из Стражарске куле с темом „Пронађите задовољство у раду“. Пошто је Френк вредан човек, уживао је у тим информацијама. Након тог састанка, није пропустио ниједан наредни. Френк је убрзо постао реван јеванђелизатор, а и ја сам проучавала с неким особама које су се касније крстиле. Френк,  ја, моја мајка и брат крстили смо се у знак предања Богу 1955. године.

Жеља да учинимо више

На обласном конгресу у Сијетлу, у Вашингтону,1957. одржан је један говор у вези са служењем на подручјима где постоји већа потреба за објавитељима Краљевства. ’О Јехова, желим и ја да идем‘, молила сам се. ’Молим те, помози нам да одемо тамо где смо потребни.‘ Али Френк је био забринут због своје одговорности да издржава породицу (1. Тимотеју 5:8).

Наредне године наша породица је присуствовала једном конгресу у Њујорку који се у исто време емитовао на стадионима Јенки и Поло Граундс. На јавном предавању присуствовало је више од 253 000 људи! Френк је био веома дирнут оним што је чуо и видео. Зато смо, када смо се вратили кући изабрали Кенију за наш нови дом, будући да се тамо говори енглески и да такође постоје добре школе које би наша деца могла похађати.

Продали смо кућу 1959. године, спаковали се и кренули аутом до Монтреала у Канади. Одатле смо бродом путовали до Лондона, а онда другим бродом преко Средоземног мора и Црвеног мора до Индијског океана. Коначно смо стигли у Момбасу у Кенији, на истоку Африке. Идући дан смо возом стигли до Најробија, главног града Кеније.

Благослови у Африци

У то време у Кенији је дело Јеховиних сведока било забрањено, па смо били опрезни док смо проповедали. Неколико парова из других земаља такође је живело у Кенији и нама странцима је био дозвољен боравак. На састанцима је морало бити мање од десет особа. То је значило да су наше породице, укључујући и децу морале у потпуности да учествују на њима.

Кратко након што смо стигли у Кенију, пронашли смо место где ћемо живети а Френк је пронашао посао. Прва жена с којом сам разговарала док сам проповедала од куће до куће прихватила је библијски студиј и касније постала пионир, како се назива пуновремени проповедник Јеховиних сведока. Друга особа с којом сам проучавала Библију била је једна тинејџерка која је била сик а коју смо звали Гуди. Она је остала чврста упркос противљењу своје породице и заједнице сика. Након што су Гуди Лул избацили из куће, она се преселила код једне породице Сведока, предала свој живот Јехови, постала пионир и касније завршила мисионарску школу Галад.

Као породица суочавали смо се и с потешкоћама. Наш најстарији син оболео је од реуматске грознице, а Френк се озбиљно опекао док је поправљао један ауто и изгубио је посао. Касније је добио посао у Дар ес Салами, главном граду Тангањике (сада Танзаније), који је био удаљен око 1 000 километара. Зато смо спаковали ствари у ауто и кренули на дуго путовање. У том граду је тада постојала мала скупштина која нас је срдачно дочекала.

Иако је дело проповедања било забрањено у Танзанији, то се није строго примењивало. Милтон Хеншел је 1963. године дошао као представник централе Јеховиних сведока да нас посети. Током једног његовог говора у хали Куримји, најлепшој дворани у земљи, један старији сиромашни човек је сео поред мене. Поздравила сам га и заједно смо пратили стихове из моје Библије и певали из моје песмарице. Када се програм завршио, позвала сам га да дође поново. Након што је отишао, неки Сведоци из тог места су ми брзо пришли.

„Да ли знаш ко је то био?“, упитали су ме. „То је био градоначелник Дар ес Саламе!“ Он је раније претио да ће спречити одржавање нашег конгреса. Вероватно је планирао да се преруши у просјака претпостављајући да ћу бити груба према њему, што би могао да искористи против нас. Али, толико га је одушевила љубазност и лично занимање које му је показано да је дозволио да се конгрес одржи до краја без ометања. Присуствовале су 274 особе, а 16 је крштено!

Док смо били у Танзанији, та држава је стекла независност. Након тога су мештани имали веће шансе да добију посао него странци. Већина странаца морала је да  напусти земљу, али Френк је био упоран да нађе посао и на крају му је речено да је потребан један квалификован механичар да одржава неке дизел локомотиве. Због тога смо могли да останемо тамо још четири године. Када је Френков уговор истекао, вратили смо се у Канаду где смо живели док и наше најмлађе дете није одрасло и основало своју породицу. И даље смо имали осећај да смо млади и жарко смо желели да дамо више од себе.

На путу за Индију

Године 1970. из подружнице Јеховиних сведока у Бомбају (сада Мумбај) добили смо подстицај да се преселимо у Бангалор, град у ком је тада живело око 1,6 милиона људи. Тамо сам за длаку спасла живу главу од рогова индијског бивола. У том граду је тада постојала скупштина на енглеском језику од 40 објавитеља и једна група на тамилском језику. Френк је проучавао Библију са неколико мушкараца који су добро напредовали и касније постали хришћанске старешине. Ја сам такође проучавала с породицама које су почеле да служе Јехови.

Једна старија жена по имену Глорија живела је у веома сиромашном делу града. Када сам је први пут посетила, позвала ме је да уђем. Пошто није имала намештај, седеле смо на поду. Оставила сам јој Стражарску кулу из које је она исекла библијски стих из Откривења 4:11 и залепила га на зид где је могла сваки дан да га види. Тамо је писало: „Достојан си, Јехова“, речи које су јој се веома свиделе. Крстила се годину дана касније.

Френк је био позван да годину дана служи у подружници у Бомбају и да надгледа изградњу прве Конгресне дворане Јеховиних сведока у Индији. Та Конгресна дворана је начињена тако што је подигнут још један спрат на већ постојећој згради подружнице. Тада је било само нешто мало више од 3 000 Сведока у целој Индији и у подружници је служило мање од десет особа. Године 1975, остали смо без новца и на нашу жалост, морали смо напустити пријатеље које смо толико заволели.

Поново у Африци

Десет година је прошло и Френк је испунио услове да оде у пензију. Због тога смо могли да се пријавимо за међународни програм изградње подружница. Примили смо писмо у ком смо замољени да одемо у Игедуму у Нигерији где је изградња била у току. Док смо били тамо, Френк је проучавао Библију с једним човеком из оближњег села који је добро напредовао и касније служио у нигеријској подружници Јеховиних сведока.

Затим смо отишли на изградњу подружнице у Заиру. Убрзо након тога, дело проповедања је било забрањено а наши пасоши заплењени. Френк је на послу добио срчани удар и опорављао се док је трајала забрана. Касније су сви волонтери за градњу морали да оду и ми смо послати у оближњу Либерију. У подружници у Монровији, Френк је био замољен да поправи генератор за струју. Када су наше визе истекле 1986. године, поново смо морали да се вратимо у Канаду.

На крају у Еквадору

Ускоро смо чули да се наш добар пријатељ Енди Кид преселио у Еквадор и да тамо ужива у служби проповедања. Енди је био једини старешина у тамошњој скупштини и често је морао сам да води већи део састанка. Он нас је позвао и ми смо 1988. посетили подружницу у Еквадору, где смо осетили срдачну добродошлицу.

Пронашли смо одговарајућу кућу у којој бисмо живели, али морали смо да учимо шпански а Френк је имао 71 годину. Наредне две године, и поред слабог знања тог језика помогли смо да 12 особа дођу до крштења. Френк је био замољен да помаже око изградње подружнице. Он је такође проучавао Библију са мужем једне од првих сестара у Гвајакилу. Тај човек се противио истини 46 година, али је на крају постао наш брат и добар пријатељ.

Огроман губитак

Доселили смо се у мали град Анкон у близини Тихог океана, где смо помагали око изградње нове Дворане Краљевства. Нажалост,  4. новембра 1998, након што је одржао задњу тачку у Поучавању за хришћанску службу, Френк је имао срчани напад и те ноћи је преминуо. Браћа и сестре су ми пружили изузетну подршку! Идућег дана, Френк је био сахрањен на гробљу које се налазило преко пута Дворане. Нема речи којима бих могла описати бол због губитка вољене особе.

Поново сам се вратила у Канаду, овај пут сама, да бих бринула о породици и да бих регулисала неке правне ствари. И поред моје туге, Јехова ме није заборавио. Добила сам писмо из подружнице у Еквадору у ком су ми рекли да сам тамо и даље добродошла. Зато сам се вратила и нашла мали стан у близини подружнице. То што сам била веома запослена у подружници и у служби проповедања помогло ми је да поднесем тугу због губитка Френка, али и даље сам се осећала веома усамљено.

И даље активни

С временом, упознала сам Џуниора Џоунса. Он је дошао из Сједињених Држава у Еквадор 1997. године да би тамо пуновремено служио. Имали смо исте циљеве и волели исте ствари. Венчали смо се у октобру 2000. године. Џуниор је раније учествовао у изградњи па смо позвани у Куенку, град високо у Андима, где се приводила крају изградња Конгресне Дворане. А онда је 30. априла 2006, Џефри Џексон, члан Водећег тела Јеховиних сведока, дошао из Њујорка и одржао говор за посвећење. Присуствовале су 6 554 особе.

Ко би могао да помисли да ће на тим удаљеним подручјима — у Африци, Индији и Јужној Америци — дело проповедања о Краљевству напредовати на тако изванредан начин. Џуниор и ја не размишљамо о пензији. Више од 50 година које сам провела служећи Јехови прошле су тако брзо као да сам их јуче започела. Сада знам да ћемо, када уђемо у нови свет, на време у ком сада живимо гледати као на нешто што је брзо прошло. (Откривење 21:3-5; 22:20).

[Мапа/Слика на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Места где смо служили

КАНАДА → ЕНГЛЕСКА → КЕНИЈА → ТАНЗАНИЈА

КАНАДА → ИНДИЈА

КАНАДА → НИГЕРИЈА → ДЕМОКРАТСКА РЕП. КОНГО. (ЗАИР) → ЛИБЕРИЈА

КАНАДА → ЕКВАДОР

[Друге локације]

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

[Слика]

Са Френком у Индији, на путу до конгресног места

[Слика на 15. страни]

С мојим супругом Џуниором Џоунсом