Када сам први пут чуо Јеховино име

Испричао Павол Ковар

Док су бомбе падале свуда око нас, једва смо успели да стигнемо до импровизованог склоништа. Од напада који је био све силнији, наше склониште се тресло. Тада се један затвореник наглас помолио: „Јехова, спаси нас! Ради свог светог имена, молим те, спаси нас!“

ТО СЕ десило 8. јануара 1945, када сам био ратни заробљеник у аустријском граду Линцу. У том склоништу било нас је око 250 и сви смо преживели бомбардовање. Када смо изашли, све око нас је било сравњено са земљом. Та усрдна молитва дубоко ми се урезала у мисли, иако никад нисам сазнао ко ју је изговорио. Пре него што вам кажем како сам касније сазнао ко је Јехова, испричаћу вам нешто о себи.

Родио сам се 28. септембра 1921, недалеко од села Крајне у западној Словачкој, која је тада била део Чехословачке. Моји родитељи су били протестанти, искрено предани својој религији. Недељом ујутру отац нам је читао породичну Библију, а мајка и нас четворо деце пажљиво смо га слушали. Ипак, не сећам се да је отац икада употребио Божје име, Јехова. У нашем крају живело се скромно, али били смо задовољни оним што смо имали.

Када је 1939. почео Други светски рат, људи су били преплашени. Многи су још увек памтили страхоте Првог светског рата од пре двадесетак година. Године 1942. позван сам да служим у словачкој војсци. Иако је Словачка званично била на немачкој страни, августа 1944. изведен је покушај да се поново успостави демократија. Будући да то није успело, нашао сам се међу хиљадама заробљених словачких војника који су пребачени на подручје под немачком управом. На крају сам доспео у логор Гусен, при озлоглашеном концентрационом логору Маутхаузен недалеко од Линца.

 Ратни заробљеници

Заједно с другим заробљеницима, распоређен сам у фабрику авиона која се налазила близу села Санкт Георген ан дер Гусен. Ја сам радио у пилани. Оброци су били јако оскудни, а од јануара 1945. наше следовање је било још мање пошто је нацистичка војска губила на свим фронтовима. Једини топао оброк који смо добијали била је мала порција супе. Сваког јутра долазили су радници из главног логора Маутхаузен. Стражари су често на смрт пребијали затворенике који су били толико исцрпљени да нису могли да раде. Касније су други логораши стављали лешеве у вагоне којима су их транспортовали до крематоријума.

Упркос свој патњи, надали смо се да ће се рат ускоро завршити. Четири месеца након бомбардовања које сам на почетку споменуо, 5. маја 1945. пробудио ме је велики метеж. Када сам истрчао на двориште, угледао сам пушке бачене на гомилу и широм отворене капије, а стражара нигде није било. На другом крају пољане могао се видети главни логор. Слободни логораши су се разбежали на све стране. Одмах након ослобођења уследила је окрутна одмазда. Још увек су ми у мислима сцене насиља које сам тада видео.

Затвореници су се светили тако што су на смрт пребијали такозване капое, логораше који су сарађивали са стражарима и који су често били окрутнији од самих нациста. Посматрао сам затвореника како на смрт пребија једног од њих и виче: „Он ми је убио оца. Заједно смо све преживели и пре само два дана он га је убио!“ До вечери, пољана је била прекривена лешевима капоа и других затвореника — било их је на стотине. Касније, пре него што смо отишли, обишли смо логор и погледали места за погубљење затвореника, посебно гасне коморе и пећи где су их спаљивали.

Упознао сам правог Бога

Кући сам стигао крајем маја 1945. У међувремену, моји родитељи не само што су сазнали Божје име које сам чуо у склоништу већ су и постали Јеховини сведоци. Недуго после тога упознао сам Олгу, побожну девојку којом сам се оженио годину дана касније. Њена љубав према библијској истини подстакла ме је да боље упознам Јехову. На једном од конгреса одржаном непосредно пре него што је нови комунистички режим забранио наше дело 1949, Олга и ја смо били међу педесетак особа које су се крстиле у реци Вах у Пјештанима. Касније смо добили две ћерке, Олгу и Власту.

Јан Себин, брат који је помогао да се поново организује дело проповедања након Другог светског рата, био је наш чест гост и мој близак сарадник у служби. Иако су нас комунисти све више прогонили, наставили смо да проповедамо. Опрезно смо разговарали с људима о Библији и убрзо смо имали пуно библијских студија. Када се Јан одселио, Олга и ја смо наставили да проучавамо с тим особама. Касније смо на конгресима често сретали те драге особе и њихову децу и унучад. То нам је причињавало велику радост!

Посебна задужења

До 1953. многи Сведоци који су предводили у делу проповедања били су  затворени. Зато сам позван да помогнем браћи на подручју које се налазило око 150 километара од нашег дома. Сваке друге седмице, након што бих завршио посао у суботу после подне, сео бих на воз у граду Нове Место над Вахом и путовао до Мартина, места у северном делу централне Словачке. Тамо сам био у служби до касно увече и у недељу цео дан. Увече бих се возом вратио у Нове Место. Обично сам стизао око поноћи да бих преспавао код једног старијег брачног пара, који је увек био гостољубив према мени. Одатле бих отишао право на посао, а кући у Крајне стигао бих у понедељак увече. Током викенда када нисам био код куће, Олга је бринула о нашим ћеркама.

Затим сам 1956. позван да служим као покрајински надгледник, што је значило да ћу посећивати околне скупштине како бих их духовно јачао. Пошто су многи који су служили у том својству били ухапшени, сматрао сам да треба да прихватим ту одговорност. Моја жена и ја смо били уверени да ће Јехова бити уз нашу породицу.

Под комунистичким режимом, сви грађани су морали бити запослени. На особе које нису радиле власти су гледале као на бескорисне чланове друштва и слале их у затвор. Зато сам остао на свом послу. Два викенда у месецу проводио сам с породицом у духовним и другим активностима, а остала два викенда био сам у посети једној од шест скупштина у мојој покрајини.

Производња литературе под забраном

Покрајински надгледници су имали одговорност да обезбеде библијску литературу за сваку скупштину у покрајини. Испрва су часописи преписивани ручно или куцани на писаћој машини. Касније смо добијали негативе Стражарске куле које смо затим слали скупштинама. Потом су часописи умножавани на фотографском папиру. Пошто је куповина великих количина таквог папира могла изазвати сумњу, они који су ишли у набавку морали су бити неустрашиви и опрезни.

Штефан Хучко је са одушевљењем одлазио у те куповине и био је врло вешт у томе. Ево шта се једном десило: Штефан је свратио у фотографску радњу у једном граду далеко од своје куће како би купио фотографски папир. Пошто папира није било, кренуо је из радње. Али, тада је угледао љубазну продавачицу која је раније обећала да ће наручити папир за њега. Таман када је хтео да јој приђе, један полицајац је ушао у радњу. У истом тренутку, продавачица је спазила Штефана и радосно узвикнула: „Господине, имате среће! Стигао је фотографски папир који сте наручили.“

Штефан се на брзину досетио: „Опростите госпођо, али ви сте ме сигурно заменили с неким. Ја сам само хтео негатив.“

Тада се вратио у ауто, али једноставно није могао да оде без тог драгоценог фотографског папира. Зато је скинуо капут и капу да би изгледао мало другачије и потом се вратио у радњу. Упутио се право према продавачици и рекао: „Био сам овде пре недељу дана и рекли сте да ћете наручити фотографски папир за мене. Да ли сте га добили?“

„Да, да, добили смо га“, одговорила је и додала: „Замислите господине, пре само неколико минута био је један човек који јако личи на вас. Просто невероватно, као да вам је брат близанац!“ Штефан је брзо узео своју наруџбу и отишао, захваливши Јехови што му је помогао.

Осамдесетих година почели смо да користимо мимеограф и мале офсет-машине за производњу библијске литературе у подрумима  и на другим скривеним местима. С временом је број примерака сваког издања часописа, као и број књига и брошурица, достигао и чак премашио број Сведока.

Немили сусрети

Једном приликом током 1960-их речено ми је да се јавим војном одељењу у фабрици у којој сам радио. Три човека у цивилу постављали су ми питања: „Колико дуго се састајеш с Јеховиним сведоцима? С ким се састајеш?“ Пошто им нисам открио имена браће, рекли су да ће ме поново позвати. То је био мој први сусрет с Државном безбедношћу, то јест тајном полицијом.

Убрзо након тога, одвели су ме с радног места у полицију. Ставили су пред мене чист лист папира и наредили да напишем имена других Сведока. Када се полицајац вратио отприлике након сат времена, папир је и даље био чист и ја сам му рекао да не могу навести ниједно име. Следеће седмице се то исто поновило. Али, овог пута сам био претучен и још су ме ударали док сам одлазио низ ходник.

Након тога ме нису узнемиравали годину дана. Затим је из полиције дошао један човек, који је такође раније био затвореник у нацистичком концентрационом логору. Рекао ми је: „Морамо променити тактику према вама. Ми пошаљемо једног Сведока у затвор, а петоро се врати.“ Власти су хтеле да бар донекле имају контролу над нашим делом. Међутим, био сам одлучан да им не дам ниједну информацију која би им помогла у томе.

Годинама сам имао такве повремене сусрете с тајном полицијом. Час би били пријатељски настројени, а час би неког од нас послали у затвор. На срећу, никада нисам био ухапшен, иако су ти немили сусрети с полицијом трајали све до пада комунизма у Чехословачкој 1989. године.

Неколико седмица након тога, посетио ме је један службеник који је био на високом положају у Државној безбедности у Братислави. Изразио је своје жаљење речима: „Да сам се ја питао, никада те не бисмо узнемиравали.“ Затим је извадио из аута две вреће пуне конзервираног воћа и дао ми их.

Јехова је био моја ’јака кула‘

Иако сам првих 40 година као Јеховин сведок служио под забраном, имао сам срећан и испуњен живот. Све што смо преживљавали током тих година још више нас је зближило с верном браћом и сестрама. Научили смо да ценимо наше пријатељство и међусобно поверење од ког смо често зависили.

У марту 2003. умрла је моја драга супруга Олга, што ме је веома погодило. Она је била мој веран животни сапутник. Заједно смо се залагали у хришћанској служби све те године. Сада служим као скупштински старешина и још увек тражим особе које су заинтересоване за библијску истину. Божје име, Јехова, које сам први пут чуо у склоништу за време Другог светског рата, остало је моја ’јака кула‘ * (Пословице 18:10).

[Фуснота]

[Слика на 12. страни]

Када сам био у словачкој војсци, 1942.

[Слика на 12. страни]

Касније сам био у логору Гусен (слика у позадини)

[Извор]

© ČTK

[Слика на 12. страни]

Отац нам је читао Библију недељом ујутру

[Слика на 13. страни]

На дан нашег венчања, 1946.

[Слика на 15. страни]

Са Олгом кратко пре њене смрти