Пређи на садржај

Пређи на садржај

Обновљени сјај старих канала

Обновљени сјај старих канала

Обновљени сјај старих канала

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

До почетка XIX века, канали чија је укупна дужина била око 6 000 километара, пресецали су Енглеску, Шкотску и Велс. Зашто су саграђени и ко их користи данас у XXI веку?

ЗБОГ индустријске револуције у XVIII веку, у Великој Британији је био потребан јефтин и брз систем за транспорт сировина и робе. Пре тог времена, за превоз су се користили коњи и запрежна кола. Због тога су зими путеви били толико блатњави и избраздани од точкова да су били непроходни. С друге стране, само један коњ је без по муке могао вући по каналу брод који је носио чак 30 тона робе.

Године 1761, војвода од Бриџвотера је саградио канал за транспорт угља од својих рудника до потрошача у Манчестеру, који је био удаљен 16 километара. То не само што му је донело финансијску добит већ је и преполовило цену манчестерског угља. До 1790, саграђен је један велики систем канала, такозвани Гранд Крос, који је повезао четири важне реке и енглеску индустријску зону с лукама на мору. Тако је наступило доба обимног коришћења канала.

Изградња и коришћење

Вешти градитељи су развили фантастичне методе како би кроз различите терене ископали километрима дуге канале. Један од њих је био и самоуки прегалац Џејмс Бриндли, који је сав свој посао обавио без икаквих писаних прорачуна и нацрта. Тако су настали аквадукти, тунели, преводнице и мостови, које су изградили радници познати као навигатори. Све то стоји као споменик достигнућа из прошлости.

Дрвени бродови, око 20 метара дуги и 2 метра широки изграђени су за превоз великог терета као што су угаљ, креч, кречњак, каолин, руде гвожђа, цигле и брашно. Те уске теретне бродове вукли су коњи који су ишли стазама дуж обале канала. „Експрес бродови“ су се користили у хитним случајевима и за превоз лако кварљиве робе. Саобраћали су нон-стоп и њихова посада је радила чак до у ситне сате.

На неким каналима, коњске запреге су се смењивале у редовним интервалима, вукући бродове просечном брзином од 15 километара на час, на којима је било и до 120 путника. Попут експрес-бродова, и они су имали првенство у односу на друге бродове, а на каналу Бриџвотер су носили огромно сечиво привезано за прамац да би пресекли уже за вучу било ког брода који би им се нашао на путу! Изградњом канала, обичан свет је први пут имао могућност да јефтино и удобно путује на велике удаљености.

Живот у „два са два“

Живот на каналу био је тегобан. Посао људи који су ту радили био је мучан и често опасан. Пошто су стално били у покрету, имали су слабе могућности за образовање и између њих и остатка света настајао је све већи јаз.

Људи који су живели на тим бродовима развили су сопствени менталитет и народну уметност. Своје бродове су споља, све до кабине која се налазила на крми, украшавали живописним пејзажима, цветним мотивима и геометријским облицима. У тим становима на води, величине свега 3 са 2 метра, живео је бродар са супругом и децом. Међутим, довитљиви бродари су осмислили кревете, ормаре и други намештај на расклапање што им је помогло да се сместе у тако скучен простор. С полица су висиле хеклане чипкице, а око шпорета су светлуцали отмени порцелански и бакарни украси. Све је то стварало утисак топлине и пријатности. Вредна бродарева жена, упркос многим обавезама и прљавом товару који је често био на броду, успевала је да своју породицу и брод држи уредним под конац.

Повратак из заборава

Године 1825, док се изградња мреже канала ближила крају, Џорџ Стивенсон је отворио железницу Дарлингтон-Стоктон, једну од првих јавних железница која је користила локомотиве на парни погон. У наредних 20 година, железница је потиснула саобраћај на каналима, тако да су се канали све мање користили и почели су да пропадају. Железничке компаније су откупиле неке од њих како би их потиснуле из конкуренције. Након Првог светског рата, због нових и бољих путева, канали су наставили да падају у заборав. Чак су и оптимисти мислили да је каналима дошао крај!

Међутим, захваљујући напорима појединаца и група у прошлих 50 година, до тога није дошло. Иако неки бродови још увек служе као теретни, други су претворени у места за становање или јахте за одмор. Сада је могуће пловити каналима, укупне дужине 3 000 километара, пролазећи кроз прелепа и нетакнута подручја. Љубитељи каналских бродова такође су оживели неке старе обичаје, које су редовним фестивалима на води приближили широј јавности. Захваљујући популарности тих живописних лађа за одмор, сада је на каналима више бродова него некада у јеку трговачког саобраћаја. Канали се сада обнављају истим темпом као и пре 200 година када су грађени.

Па ипак, бродари сачињавају мали број оних који данас уживају у каналима. Зашто? Зато што је обнављање водених токова довело до стварања многих паркова дуж канала. Тако су настала места за одмор у којима шетачи, бициклисти и рибари уживају у призорима мало познатих градића и сеоске идиле. Резервоари који су саграђени да би се одржавао ниво воде у каналима постали су важна станишта за дивље животиње. И сами канали представљају дом за многе врсте биљног и животињског света.

Британски канали су доживели драстичан преокрет с призвуком необичне ироније. Данас су ти канали места где се може побећи од притисака савременог света, чијем су настанку некада и сами допринели.

[Оквир/Слика на 14. страни]

ПРОЛАЗАК КРОЗ ТУНЕЛЕ

Веома мали број тунела имао је стазу за коње. Зато је пре изума самоходних бродова било могуће провући теретни брод кроз тунел само путем једног опасног поступка. Са обе стране прамца биле су причвршћене две даске. Бродари би лежали на тим даскама, чврсто се држећи, и одгуривали се ногама о зид тунела и тако кроз њега провукли брод. Пошто је једину светлост у мрклом мраку пружала свећа, бродари су лако могли омашити зид и настрадати јер би се нашли у води између трупа брода и зида. Укупна дужина тунела на британским каналима некада је износила 68 километара. Вешти и посебно обучени бродари били су унајмљивани како би провели бродове кроз дуге тунеле. Најдужи од њих је сада поново отворен у Стендеџу, у Јоркширу, и дугачак је пет километара.

[Извор]

Courtesy of British Waterways

[Оквир/Слике на 15. страни]

БРОДСКЕ ПРЕВОДНИЦЕ И ДИЗАЛИЦА ЗА БРОДОВЕ

Пошто вода не може да тече узводно, шта се дешава када канал наиђе на неко узвишење? Може једноставно да тече природним током заобилазећи узвишење, због чега би пут био дужи, или се то узвишење може савладати тако што се пробије тунел. Трећа могућност је да се водени ток подигне помоћу преводница. Оне се састоје од коморе која повезује два нивоа воде и која на сваком крају има вратнице. Када брод уђе у преводницу, обе вратнице се затварају. Тада се преводница пуни водом да би се брод подигао на следећи ниво, или се празни да би се брод спустио — у зависности од тога шта је потребно.

Шта ако се неке преводнице не могу рестаурирати? То је био случај у Шкотској, где је један велики пројекат спајао два запуштена канала између Глазгова и Единбурга. Није било изводљиво обновити ланац од 11 преводница у Фолкирку који је некада спајао канал Јунион с каналом Форт и Клајд — првим каналом прокопаним између два мора. Генијално решење је водени точак Фолкирк, несвакидашњи пројекат, ротациона бродска дизалица пречника 35 метара. Тај точак може пренети осам бродова, по четири на сваком краку, спуштајући их или подижући на потребан ниво. И све то за само 15 минута!

У лондонским новинама The Times, тај ротирајући точак, који се налази у великом округлом базену са преко 20 пристаништа за бродове, описан је као „чудо инжењерског подухвата“.

[Извор]

Горе десно: Courtesy of British Waterways

[Оквир/Слике на 15. страни]

ЗАШТО УЖИВАМО У ВОЖЊИ КАНАЛИМА

Супруга и ја смо у поодмаклим годинама и у задње време уживамо у мирном одмору пловећи по каналима. Зашто кажемо мирном? Као прво, далеко смо од свег моторног саобраћаја и журбе. Каналом можете пловити свега пет километара на сат. Зашто тако споро? Да се не би створио велики талас који може оштетити обале канала. Зато нас често престигну они који шетају свог пса по древној стази уз канал!

Још једна предност лагане вожње је што имамо времена да уживамо у пејзажима и чак да се јавимо пролазницима. А природа је прелепа. Обично изнајмимо брод у Јужном Велсу на каналу Монмаутшир и Брекон. Тај канал се протеже око 50 километара од границе с Велсом до планина Брекон које се издижу преко 886 метара. Ту и тамо искусимо узбуђење када стигнемо до преводница и када се брод подиже или спушта на други ниво. (Видети оквир на 15. страни.)

Бродови су потпуно опремљени и веома комфорни. Неки чак имају и две спаваће собе, при чему свака има своје купатило и ве-це. Такође постоји и централно грејање у случају хладних ноћи. Обично сами кувамо, али уколико желимо да променимо рутину, онда се зауставимо уз обалу и једемо у неком од оближњих ресторана.

Све је веома тихо, посебно ујутро када је канал попут огледала на ком се виде одрази дрвећа и брда. Све је толико мирно да се птичји пој јасно разазнаје. Чапље бдију на обалама док се лагано и споро крећу испред нас (Приложено).

[Извори]

Courtesy of British Waterways

Горе лево: By kind permission of Chris & Stelle on Belle (www.railwaybraking.com/belle)

[Извор слике на 13. страни]

Courtesy of British Waterways