’Пролазак кроз иглене уши‘

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

КАДА су 1798. године британски истраживачи открили Басов мореуз, поморска управа је била одушевљена. Овај океански пролаз, који раздваја острвску државу Тасманију од копненог дела Аустралије, скраћује пут од Енглеске до Сиднеја за 1 100 километара.

Међутим, испоставило се да је овај мореуз једно од најопаснијих подручја за бродове. Услед олујних ветрова са запада, снажних струја, као и због плитких вода чија је дубина у просеку 50 до 70 метара, море је било веома узбуркано а таласи огромни, што је отежавало пловидбу. Опасност су представљали и шиљати гребени острва Кинг, које се налази на средини западног улаза у мореуз.

Данас пловидба кроз Басов мореуз не представља никакав проблем. Али, било је сасвим другачије у данима када су пловили једрењаци а уређаји за навигацију били врло једноставни. Улазак у мореуз са западне стране био је застрашујуће искуство, које је сасвим одговарајуће описано као ’пролазак кроз иглене уши‘.

Проналажење новог пута

Почетком 19. века, бродовима је требало и по пет месеци да превале 19 000 километара од Енглеске до источног дела Аустралије и то путовање уопште није било пријатно! Обично су стотине путника, углавном исељеника и осуђеника, биле смештене у пренатрпаном потпалубљу у ужасним условима. Морска болест, неисхрањеност и заразне болести биле су честа појава, као и штеточине. Многи су умирали. * Па ипак, нада у бољи живот давала је многим путницима снагу и издржљивост.

Ствари су кренуле набоље 1852. године када је капетан Џејмс Форбс пронашао краћи пут. Он није пловио дуж 39. паралеле, која је изгледала као најкраћа путања преко јужног дела Индијског океана до Аустралије. Форбс се запутио од Енглеске до југоистока Аустралије великим кругом, који га је одвео јужније према Антарктику. * И поред санти леда и огромних таласа, његов брод Марко Поло са 701 путником стигао је до Мелбурна у држави Викторија након само 68 дана пловидбе, чиме је путовање скраћено скоро упола. То се десило у право време, будући да је златна грозница у Викторији била у пуном јеку. Вест о краћем путу одмах је навела хиљаде оних који су желели да се окушају као копачи злата да се утркују за место на броду за Аустралију.

 Након што би бродови испловили из Енглеске, следећа лука где су се заустављали била је рт Отвеј удаљен око 16 000 километара. Морепловци су користили секстант и бројне табеле да би израчунали географску ширину, и бродски хронометар подешен по гриничком времену да би одредили географску дужину. Локално време је одређивано на основу положаја Сунца. Сваки сат разлике између локалног и гриничког времена представљао је 15 степени географске дужине. Те две вредности — географска ширина и дужина — омогућавале су добром морепловцу да одреди положај свог брода с приличном тачношћу.

Али није све увек ишло глатко. Сунце је данима могло бити скривено иза облака. Осим тога, први хронометри нису увек били прецизни. Ако би се сваког дана при одређивању географских вредности направила грешка од једне секунде, брод би након три месеца пловидбе могао да скрене са своје путање и до 50 километара. По киши, магли или мраку, брод који је скренуо с курса могао је да промаши улаз у Басов мореуз и да се разбије о камениту обалу острва Кинг или државе Викторија. Нема сумње да су се многи путници осећали попут једног капетана који је, спазивши рт Отвеј са сигурне удаљености, узвикнуо: „Хвала Богу! Нисмо направили ниједну грешку!“ То јасно показује колику су вештину поседовали морепловци из 19. века који су били кадри да ’прођу кроз иглене уши‘ и сачувају брод. Па ипак, неки нису имали среће.

Гробље бродова

Пред зору, 1. јуна 1878, брзи једрењак Лох Ард пловио је кроз густу маглу према обали државе Викторија. Магла која се задржала од претходног дана спречавала је капетана да одреди тачан положај брода. Због тога није знао да је много ближи обали Аустралије него што је мислио. Одједном се магла подигла и пред њима су се указале стрме литице високе 90 метара, удаљене непуна два километра. Посада је очајнички покушавала да окрене брод али су се ветар и плима заверили против њих. За мање од једног сата Лох Ард се уз страховит удар разбио о гребен и потонуо за 15 минута.

Од 54 путника преживело је само двоје — бродски шегрт Том Пирс и путница Ева Кармајкл, обоје млађи од 20 година. Том је сатима био у леденој води држећи се за преврнути чамац за спасавање. Коначно га је плима однела у уски кланац између литица. Видевши малу плажу прекривену крхотинама разбијеног брода, отпливао је до ње и тако се спасао. Ева није могла да плива већ се око четири сата држала за остатке брода пре него што је и њу плима однела до истог кланца. Када је видела Тома на плажи, почела је да дозива у помоћ. Том је скочио у узбуркане таласе и након што се борио с њима сат времена, извукао је полусвесну Еву на обалу. Она је причала: „Однео ме је до застрашујуће пећине која се налазила око 50 метара од обале. Пронашао је кутију коњака, отворио једну флашу и дао ми мало да попијем, што ме је вратило у живот. Довукао је дугу траву и растиње да бих имала на шта да легнем. Убрзо сам изгубила свест и сигурно сам тако остала сатима.“ Том се у међувремену попео на литицу и потражио помоћ. За мање од 24 сата након што је Лох Ард потонуо, Том и Ева су пребачени на оближње имање. Ева је у бродолому изгубила целу породицу — оца, мајку, три брата и две сестре.

Данас хиљаде малих и великих бродова безбедно плове Басовим мореузом. Неки од њих током тог пута пролазе поред више од  сто места где су се догодили бродоломи. Туристи посећују нека од тих места, као што је кланац Лох Ард у националном парку Порт Кембел. То су потресни подсетници на људе који су у потрази за бољим животом прешли пола света и на крају се суочили с најтежим делом пута — ’проласком кроз иглене уши‘.

[Фусноте]

[Оквир/Слике на 17. страни]

ШТА СЕ ДОГОДИЛО С ТОМОМ И ЕВОМ?

Том Пирс и Ева Кармајкл, једини који су преживели бродолом Лох Арда, одмах су постали познати у Аустралији. „Новине су испредале приче о бродолому, величале Пирса као хероја а Еву Кармајкл као лепотицу, и указивале да њих двоје треба да се венчају“, каже се у књизи Cape Otway — Coast of Secrets. Иако ју је Том запросио, Ева је одбила његову понуду и три месеца касније се вратила у Ирску. Тамо се удала и имала породицу. Умрла је 1934. у старости од 73 године. Том се вратио на море и убрзо доживео други бродолом. Поново је преживео. Након што је годинама радио као капетан пароброда, умро је 1909. када је имао 50 година.

[Извор]

Обе фотографије: Flagstaff Hill Maritime Village, Warrnambool

[Дијаграм/Слика на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Форбс је бродом „Марко Поло“ (горе) пловио од Енглеске до Аустралије најкраћим путем, то јест великим кругом

ПРВОБИТНИ ПУТ

39. паралела

ВЕЛИКИ КРУГ

Јужни поларник

[Мапе]

АТЛАНТСКИ ОКЕАН

ИНДИЈСКИ ОКЕАН

АНТАРКТИК

[Извор]

From the newspaper The Illustrated London News, February 19, 1853

[Дијаграм/Мапа на странама 16, 17]

(За комплетан текст, види публикацију)

Упловљавање у Басов мореуз са западне стране било је описано као ’пролазак кроз иглене уши‘

[Мапе]

АУСТРАЛИЈА

ВИКТОРИЈА

МЕЛБУРН

Национални парк Порт Кембел

Рт Отвеј

Басов мореуз

Острво Кинг

ТАСМАНИЈА

[Слика на 16. страни]

Након што се разбио о гребен, „Лох Ард“ је потонуо за 15 минута

[Извор]

La Trobe Picture Collection, State Library of Victoria

[Слика на 17. страни]

Фотографија националног парка Порт Кембел на којој се види (1) место где је Лох Ард ударио у гребен и (2) место где се налази пећина у коју се склонио Том Пирс

[Извор]

Photography Scancolor Australia