Побегао сам с поља смрти и пронашао живот

Испричао Сам Тан

Бежећи из Камбоџе с још око 2 000 својих сународника, коначно сам с породицом стигао до реке која дели нашу земљу од Тајланда. Успели смо да се угурамо у један од бродића који су превозили људе на сигурно место. Баш кад се последњи бродић отиснуо од обале, појавили су се Црвени Кмери и запуцали на нас.

НА НАШЕ велико олакшање, нико није страдао и безбедно смо стигли до Тајланда. Сви су били срећни осим нас, јер смо дошли без мог оца и ујака који су били одведени неколико месеци раније. Мајка је само седела и неутешно плакала. Али пре него што наставим даље, испричаћу вам шта се претходно дешавало.

Дечачке године у будистичком храму

Рођен сам 1960. у Камбоџи као најстарије од троје деце у породици. Када сам имао девет година, моји родитељи и ја смо одлучили да треба да почнем са службом у будистичком храму, што је било уобичајено за дечаке. Дан будистичког монаха почиње око шест сати ујутру када он излази из храма и иде од куће до куће сакупљајући храну. Било ми је тешко да тражим храну од неких људи јер је било очигледно да су веома сиромашни. После тога смо ми млађи монаси припремали оброке за старије. Ми смо јели касније.

У шест сати увече, старији монаси су се окупљали ради молитве коју су изговарали на језику који је ретко ко разумео. Након две године, напредовао сам у монашком реду и добио неке повластице које су имали старији монаси. Такође ми је било дозвољено да се молим с њима. Све то време сам мислио да је будизам једина религија на свету.

Бекство из Камбоџе

Нисам био задовољан животом у будистичком храму, па сам се вратио кући када сам имао 14 година. Убрзо након тога, на власт је дошао политички вођа Пол Пот. Његова партија, Црвени Кмери, владала је од 1975. до 1979. Циљ им је био да Камбоџа постане комунистичка земља због чега су присиљавали људе да се преселе из градова у села. Наша породица се такође морала преселити. Касније су Црвени Кмери одвели мог оца и ујака. Више их никада нисмо видели. Заправо, док је та партија била на власти, скоро 1,7 милиона Камбоџанаца било је убијено на такозваним пољима смрти или је умрло услед прекомерног рада, болести и глади.

Сва та дешавања навела су нас 2 000 да се запутимо на опасно тродневно путовање преко планинског подручја до границе с Тајландом, као што сам описао на почетку. Сви смо безбедно стигли, укључујући и малог дечака који је рођен током путовања. Већина нас је понела новац али на крају смо га бацили јер у то време камбоџанска валута није имала скоро никакву вредност у Тајланду.

Живот у Тајланду

У Тајланду смо живели код рођака а ја сам почео да радим на једном рибарском броду. Често смо залазили у камбоџанске  воде где је било више рибе али и патролних чамаца Црвених Кмера. Да су нас ухватили, одузели би нам брод а нас би побили. Два пута смо им за длаку умакли. Међутим, неки нису били те среће. На пример, мој комшија је био ухваћен и затим су му одрубили главу. Иако ме је његова смрт потресла, и даље сам ловио рибу у близини камбоџанске обале. Да то нисам радио, моја породица би гладовала.

Желео сам да својој породици и себи обезбедим бољи живот па сам одлучио да одем у један избеглички логор у Тајланду и поднесем молбу за боравак у некој другој земљи из које бих слао новац породици. Када сам то рекао својим рођацима, снажно су се успротивили, али ја сам остао при својој одлуци.

У избеглички логор су долазили неки људи који су говорили енглески и изјашњавали се као хришћани. Тако сам сазнао да будизам није једина религија. Мој нови пријатељ Тенг Хан и ја смо се дружили с тим „хришћанима“, који су нам показали Библију и давали нам храну. У логору сам провео годину дана чекајући одговор на молбу за добијање дозволе за боравак на Новом Зеланду.

Нови почетак на Новом Зеланду

Моја молба је прихваћена у мају 1979. и убрзо сам доспео у избеглички логор у Окланду. Један добронамеран човек ми је помогао да одем у град Велингтон и запослим се у једној фабрици. Марљиво сам радио и тако испунио обећање да шаљем новац својој породици.

Занимало ме је хришћанство па сам почео да одлазим у две протестантске цркве, али се у њима није много говорило о Библији. Пошто сам желео да се молим на исправан начин, један пријатељ ме је научио молитву Оченаш (Матеј 6:9-13). Међутим, нико ми није објаснио шта она заправо значи. Зато сам је увек изнова понављао без разумевања, као што сам то раније чинио с будистичким молитвама.

Проблеми у браку

Оженио сам се 1981. године. Око годину дана касније, моја супруга и ја смо се крстили тако што нас је свештеник водом попрскао по глави. До тада сам имао два посла, лепу кућу и друге удобности — све оно што никада нисам имао у Камбоџи. Па ипак, био сам несрећан. Имали смо проблема у браку и то што смо одлазили у цркву није нам помогло. Моје понашање је само погоршало ситуацију јер сам се коцкао, пушио, превише пио и излазио с другим женама. Међутим, савест ме је оптерећивала и озбиљно сам сумњао у то да ћу једног дана отићи на небо, где су ми рекли да добри људи одлазе после смрти.

Године 1987, побринуо сам се да моја мајка и сестра дођу на Нови Зеланд и неко време живе с нама. Када су одлазиле, и ја сам им се придружио. Напустио сам супругу и преселио се с њима у Окланд.

Коначно упознајем Библију

Када сам одлазио од једног пријатеља, срео сам два човека који су ишли од куће до куће. Један од њих, који се представио као Бил, питао ме је: „Где се надате да ћете отићи после смрти?“ „На небо“, одговорио сам. Он ми је затим из Библије показао да само 144 000 људи иде на небо одакле ће владати као краљеви над земљом. Такође ми је рекао да ће милиони богобојазних људи живети на земљи која ће бити претворена у рај (Откривење 5:9, 10; 14:1, 4; 21:3, 4). То објашњење ме је најпре разљутило јер је било у супротности с оним чему сам раније био поучен. Па ипак, дубоко у себи сам био задивљен њиховим добрим познавањем Библије и смиреношћу. Заправо, касније сам се покајао што их нисам питао којој религији припадају.

Неколико седмица после тога сам посетио пријатеља чија су деца проучавала Библију с брачним паром по имену Дик и Стефани. При том су користили брошуру Радуј се заувек животу на Земљи! Узео сам да је прочитам и све у њој ми је деловало логично. Такође сам сазнао да су њих двоје Јеховини сведоци. Тада сам схватио да су и два човека која сам недавно срео такође Сведоци јер се то што сам чуо од њих слагало са оним што је стајало у брошури.

У жељи да сазнам више, позвао сам Дика  и Стефани у госте и обасуо их питањима о Библији. Касније ме је Стефани питала да ли знам како се Бог зове. Показала ми је Псалам 83:18 где стоји: „Да би се знало да си једино ти, коме је име Јехова, Свевишњи над целом земљом.“ Тај стих ме је заиста дирнуо и почео сам редовно да проучавам Библију. У томе ми се придружила и Ла, девојка из Лаоса с којом сам тада живео. У међувремену сам платио пут мом брату и снахи да дођу на Нови Зеланд. Након доласка, и они су почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима.

После неког времена, Ла и ја смо прекинули с проучавањем Библије јер смо се због посла преселили у Аустралију. Иако смо били усредсређени на зарађивање новца, недостајало нам је проучавање. Зато смо се једне ноћи усрдно молили Јехови да нас води до његовог народа.

Одговор на нашу молитву

Неколико дана касније, по повратку из куповине сам затекао две Сведокиње на нашим вратима. У себи сам захвалио Јехови. Ла и ја смо поново почели да проучавамо Библију и кренули смо на хришћанске састанке у оближњој Дворани Краљевства. Међутим, ускоро сам увидео да морам направити бројне промене да бих угодио Богу. Због тога сам прекинуо с лошим навикама и скратио своју дугу косу. Некадашњи пријатељи су ме исмевали али успео сам да останем смирен. Такође сам морао да решим своје брачно стање јер смо Ла и ја живели невенчано, а ја нисам био законски разведен. Зато смо се 1990. нас двоје вратили на Нови Зеланд.

Одмах смо телефонирали Дику и Стефани. „Сам, мислили смо да се више нећемо срести!“, узвикнула је Стефани. Наставили смо да проучавамо Библију с њима и када сам добио решење о разводу, Ла и ја смо се венчали чисте савести пред Богом. Остали смо на Новом Зеланду где смо се крстили у знак свог предања Богу. Волео сам да говорим другима о ономе што сам научио и имао сам задовољство да проучавам Библију с многим Камбоџанцима и Тајланђанима који су живели у Окланду и околини.

Поново у Аустралији

У мају 1996, Ла и ја смо се вратили у Аустралију и населили се у граду Кернсу, на северу Квинсленда. Овде имам прилику да организујем дело проповедања међу досељеницима из Камбоџе, Лаоса и с Тајланда.

Никада не могу довољно захвалити Јехови за његове благослове, међу којима су моја предивна супруга и три сина — Данијел, Мајкл и Бенџамин. Такође сам веома срећан што су моја мајка, сестра, брат, ташта и Тенг Хан, пријатељ из логора у Тајланду, такође прихватили библијску истину. Моја породица и ја још увек жалимо због губитка оца и ујака али нисмо без наде. Знамо да ће Бог путем ускрсења потпуно уклонити последице неправди из прошлости и да се такве ствари ’неће у сећање враћати нити ће се у срцу јављати‘ (Исаија 65:17; Дела апостолска 24:15).

Пре неколико година сам на једном покрајинском састанку Јеховиних сведока видео познато лице. Био је то Бил кога сам упознао пре много година. „Да ли ме се сећаш?“, питао сам га.

„Да!“, одговорио је. „Срели смо се на Новом Зеланду пре доста година и рекао сам ти да само 144 000 иде на небо.“ Иако је прошло пуно времена, Бил ме се сетио. Сада смо били браћа у вери. Загрлили смо се и затим један другом испричали шта се све у међувремену дешавало.

[Извор слике на 21. страни]

Позадина: AFP/Getty Images