РОДИО сам се 1965. у сиромашној породици у Северној Ирској. Одрастао сам у округу Лондондери за време насилних политичких и верских немира између католика и протестаната. Ти немири су трајали више од 30 година. Католици, који су били у мањини, сматрали су да већинско протестантско становништво спроводи над њима дискриминацију путем превара на изборима, насилничке полиције, немогућности запослења као и непоштене расподеле станова.

Видео сам неправду и неједнакост на сваком кораку. Полицајци и војници су ме безброј пута тукли, извлачили из аутомобила са упереним оружјем, испитивали и претресали. Осећао сам се угроженим и помислио сам: ’Или ћу ово и даље трпети, или ћу се побунити!‘

Учествовао сам у протестним шетњама у знак сећања на смрт 14 особа које су британски војници устрелили у „Крвавој недељи“, која се догодила 1972. Такође сам учествовао у протестним маршевима организованим у част републиканских затвореника који су штрајковали глађу и умрли 1981. Постављао сам забрањене заставе и писао антибританске графите где год сам стигао.  Изгледало је као да се увек изнова деси неки злочин или убиство у ком су католици жртве, због чега бих протестовао. Мирне протестне шетње и поворке често су ескалирале у општи неред.

Као студент сам учествовао у протестима за заштиту животне средине. Касније сам се преселио у Лондон где сам учествовао у социјалистичким протестним шетњама против владине политике која је, како сам сматрао, ишла на руку вишој класи, на рачун сиромашних. Био сам и део синдикатских штрајкова против смањивања плата. Такође сам подупро протестни марш 1990. године против неправедног опорезивања, приликом ког су демонстранти направили велику штету на Трафалгар скверу.

Током времена сам се разочарао. Протести су више распламсавали мржњу него што се њима нешто постизало.

Отприлике у то време, један друг ме је упознао с Јеховиним сведоцима. Они су ми из Библије показали да Бог није равнодушан на патњу и да ће отклонити све зло (Исаија 65:17; Откривење 21:3, 4). Људи упркос добрим намерама не могу остварити правду и једнакост. Не само да нам је потребно Божје вођство већ нам је потребна и снага од њега да бисмо надвладали невидљиве силе које стоје иза проблема у свету (Јеремија 10:23; Ефешанима 6:12).

Сада видим да је моје протестовање против неправде личило на дотеривање палубе брода који тоне. Какво олакшање је било схватити да ће доћи време када на нашој планети више неће бити неправде и када ће владати права равноправност.