Зашто писмо Ефежанима?

„ВЕЛИКА је Артемида ефеска;“ Можеш ли да замислиш позориште, које може да прими двадесет пет хиљада гледалаца, крцато људима који у својој бесној религиозној помами два сата непрестано узвикују горе споменуту фразу? То се заиста догодило (Дела апостолска 19:28, 34).

Због чега та жестока ватреност? Ко је била Артемида? Ко су, у ствари, били Ефежани? Ко им је послао писмо и зашто?

Древни религиозни центар

Ефес је био један од најистакнутијих градова у првом веку наше ере. Процењује се да је имао преко четврт милиона становника. Град је био богати трговачки и културни центар, али нису само богатство, блата клима и лепота тог краја привлачили многе људе. Ефес је био религиозан центар старог света и разметао се храмом који је био толико велики да је назван једно од седам чуда свега.

Богињу Артемиду или Дијану обожавали су у том луксузном храму, где је изгледа злато било употребљено између спојева мермерних блокова. Једном приликом се седам стотина хиљада људи из Ефеса и удаљених земаља постројило дуж улица док је ’девичанска богиња’ парадирала кроз град. У Ефесу је цветао посао на основу прављења и продаје те вишегруде богиње плодности (Дела апостолска 19:24, 25).

Човек Павле је дошао у такав град да проповеда хришћанство Ефежанима. Исус Христ му је наложио да буде ’апостол народима’ (Римљанима 11:13). Скупштина је у Ефесу била основана и брзо је напредовала. Нове особе су брзо одбациле кипове и чаробњачке књиге (Дела апостолска 19:19). Због те нове религије која је забрањивала употребу кипова и која се брзо ширила;, Димитрије, ковач сребра, нахушкао је народ скоро на буну, што је пак резултирало у њихово викање: „Велика је Артемида ефеска!“

Ефеску скупштину је у бити основао Павле, писац овог писма. Скупштина је била углавном састављена од пагана, то јест нејевреја или народа из разних нација (Ефесцима 3:1). Они који су постали хришћани у Ефесу напустили су понижавајући облик обожавања (Ефесцима 4:17-19).

Обновити јединство и мир

Павле је писао Ефесцима из Рима док је био у затвору око 60. или 61. н.е. (Ефесцима 1:1; 6:20). Негде на почетку писма даје изјаву о Божјој дивној намери да обнови јединство и мир, како је то назначено у Писму. То постаје жижна тачка око чега се остали део писма окреће.

Павле је писао: „Кад нам је (Бог) обзнанио (свету) тајну своје воље — по својој благонаклоности — коју је унапред одредио у њему, да је спроведе када се испуни време, да у Христу поново састави све што је на небесима и на земљи“ (Ефесцима 1:9, 10, др Чарнић). Као што се овде показује, Божја је воља да исправи све неисправности које су се догодиле у читавом универзуму због сотонине побуне.

Павле је хтео да ти незнабожачки хришћани из Ефеса схвате сву важност неизрециве предности да буду тако блиско умешани у одвијање Божје воље. Зато је Павле одмах после уводног поздрава указао на њихов повлашћени положај. Постали су део групе коју је Бог изабрао ’пре оснивања света’ да буду са Христом у његовом небеском Царству (Ефесцима 1:3-7).

Заиста, какве ли предности за незнабожачке Ефежане, некада ’отуђене’ и ’без Бога у свету’ да сада имају изгледе да заједно са Јеврејима постану небески владари са Христом у Божјем царству! То је ’света тајна’ на коју се Павле увек изнова осврће у овом писму, наиме, „да су многобошци у Христу Исусу сунаследници, и припадници истог тела, и заједничари у обећању кроз еванђеље“ (Ефесцима 2:11-13; 3:3-6, др Чарнић).

Дакле, писмо Ефесцима открива да Јехова Бог намерава да обнови јединство и мир свуда. Као што је Павле писао, Бог хоће „да у Христу поново састави све што је на небесима и на земљи“. Једино је пре сотонине побуне постојало право јединство у читавом  универзуму. Али Бог ће да ’спроведе’ или да среди прилике тако да ће поново доћи до тог јединства.

„Све што је на небесима“ — то јест, оне особе које су усвојени небески синови — ’поново се саставља у Христу’, тиме што су те особе прихватиле Христа као свог откупитеља. Међутим, према Божјој намери у одређено време мора да дође до испуњења друге стране његовог ’спровођења’, наиме, да ’састави све што је на земљи’. То се догађа за време Христове присутности у краљевској власти када он сакупља ’своје друге овце’ којима је одређено да живе на Земљи под небеским Царством (Јован 10:16).

Настављајући даље ту тему, Павле показује да сви унутар ’скупштине, која је Христово тело’ треба да иду за миром и јединством (Ефесцима 1:22, 23). Дакле, више нема разлике између Јеврејина и незнабошца, обрезаног и необрезаног. Сви морају бити вољни да раде за јединство и мир (Ефесцима 2:11).

Павле употребљава у овом писму укупно 13 пута реч „јединство“, више него у било ком другом свом писму. И употребљава осам пута: реч „мир“, више него у било ком другом писму осим Римљанима. Боље можемо да разумемо нужду за истицањем јединства и мира ако схватамо оштре разлике које су постојале вековима између Јевреја и незнабожаца (Дела апостолска 10:28). Павле наглашава важну улогу Христову у том погледу. „Јер је он наш мир“, каже Павле, „он је оба дела ставио у јадно и разрушио преградни зид (Мојсијев закон) који их је делио“ (Ефесцима 2:14, НС).

Радити за мир и јединство

Последње три главе Павловог писма говоре о ситуацији и пружају савете који би допринели миру и јединству под непосредним околностима Ефежана. А како се могу постићи мир и јединство? Испољавање љубави је битно. Да би подвукао ту чињеницу Павле употребљава речи „љубав“, ’љубљени’, „љубити“ и „љубазан“ 19 пута, чешће него у било ком другом свом писму? Зато побуђује да ’подносећи један другога у љубави, озбиљно настојећи да одрже јединство духа у сједињујућој свези мира’ (Ефесцима 4:2, 3).

Павле даље описује Божје припреме за уједињено деловање. По њему, Бог је дао једне за апостоле, а друга за пророке, једне за еванђелисте, а друге за пастире и учитеље... док сви не дођемо до јединства у вери“. Павле тада даје пример јединственог деловања људског тела, што чини „да тело расте на своју сопствену изградњу у љубави“ (Ефесцима 4:11-16, др Чарнић).

Дакле, сада се мора избегавати оно што ремети мир и јединство. Ту спадају говорење лажи, јарост или леност, и изговарање покварених изрека уместо добрих и изграђујућих изрека. У ствари, на крађу се подстицало у Ефесу, јер је крадљивац могао да побегне у храм Артемиде и тако умакне казни. Али Павле је рекао: „Који је крао више да не краде“ (Ефесцима 4:25-30).

Замисли само како ће тек примена следеће Павлове опомене да придонесе миру и јединству: „Свака горчина, и гњев, и љутина, и вика и хула, да се узме од вас, са сваком пакошћу. А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама“ (Ефесцима 4:31, 32).

Прељуба нечистоћа, похлепа, бестидно понашање, луди разговори, масни вицеви, пијанство — све то ствара потешкоће не само са људима већ и са Богом. Зато Павле побуђује: „Не пристајете (са људима из народа) на безродна дјела таме.“ „Гледајте дакле да, уредно живите не као немудри, него као мудри; . . . јер су дани зли“ (Ефесцима 5:1-20).

Павле Описује да ће подражавање љубазног примера Христа и слеђење савета из Божје речи допринети миру унутар породице. Такође подвлачи како радници и послодавци могу у миру да изађу један са другим на крај ако се подсећају на своје обавезе према Богу (Ефесцима 5:21-6:9). Нужно је схватити да ће се сотона, ђаво, који је први пут пореметио свеопшти мир и јединство, страшно противити свим напорима хришћана да врше Божју вољу. Дакле, они морају да ’ставе на себе комплетно оружје Божје’ да би се успешно одупрели ђаволу и његовим демонима (Ефесцима 6:10-18).

Када размислимо шта све садржи писмо Ефесцима, веома смо захвални Богу што је инспирисао Павла да га напише. Многи су библичари хвалили то писмо и један каже да то писмо „обухвата у својој краткоћи читаву област хришћанске религије“. Оно не образлаже само Божју дивну намеру да исправи неисправно у читавом универзуму, већ даје много практичних савета и опомена које нам помажу да служимо Богу тако да бисмо придобили његову вечну милост и благослов.