Од високих Анда до Дубодолине

25. октобра 1945. два мисионара Јеховиних сведока, који су завршили трећи разред библијске Галад школе удружења Куле стражаре, напустили су авион ДЦ—з на аеродрому Ла Паза. Били су то Едвард Михалец и Харолд Морис. Од тада се у Боливији с правом ревношћу објављује Божје Царство. Оба мисионара су стајала пред великим задатком у огромној земљи, која се протеже од високих Анда на западу до Дубодолине на граници истока, укључивши оголелу неплодну Висинску земљу (Алтиплано), усамљене тропске долине и прашуме. То је домовина огромних кондора и поносне ламе.

Прошло је од тада преко тридесет година. Данас у целој Боливији има 3 010 објавитеља Царства, у 70 скупштина Јеховиних сведока. Они  се радују да је добра вест била проширена у тој земљи контраста и да су тако најразличитији људи могли доћи у Јеховин духовни рај.

Будући да је путовање кроз ту земљу повезано с многим потешкоћама, Јеховини сведоци морају своје полугодишње покрајинске конгресе да одржавају у 14 различитих подручја. Раније су неки од тих конгреса били врло мали. Године 1966. било је у Цамири на једном таквом конгресу присутно само деветнаест особа. Било је управо изненађујуће весело, видети када се у једној програмској тачки свих деветнаест особа нашло на подијуму, тако да није било више никога ко би слушао. Сви су се осећали духовно ојачани. Данас је на покрајинским конгресима обично присутно три пута више особа, него што има Јеховиних сведока на том подручју.

У ветровитој Висинској земљи

Још пре настанка моћног Инка царства, Боливија је имала дубоко укорењене културне и религиозне традиције. Касније су шпански освајачи донели католицизам у земљу, помешавши га с паганским обичајима. Као последица тога, с временом су девица Марија и разни католички „свеци“ били обожавани заједно с Пацха Мама, божицом земље, коју су обожавали доприношењем жртава, код чега су мешали сушене фетусе лама и оваца с много пива, цхицха (ракија од жита) или ракијом од шећерне трске, повезано с празноверним обредима и пијанкама. Код индијанаца Боливије, Пацха Мама доминира над свим што се одиграва у њиховом животу: рођењем, браком, пијењем ракије и уживањем коке.

Упркос празноверју у тој Висинској земљи, Јеховиио дело успеха међу скоро седамдесет скупштина Јеховиних сведока. Осећајни Аимара објавитељи добре вести, који се ревно труде ширити духовни рај, обогаћење су за ту земљу пуну утисака, иако такође пусту, неплодну и ветром шибану земљу.

Међу рударима Анда

Величанствени ланац Анда богат је минералима као што су коситар, антимон, олово, жива, цинк и злато. Рударство припада најважнијим индустријским гранама Боливије и на целом подручју Анда налазе се мала рударска насеља. Ту су такође празноверне представе хришћанства здружене с паганским обичајима. Тио (стриц) рудника представља ђавола, владара подземља. Статуа Тио стоји у једном удубљењу поре улаза у рудник, а од сваког се рудара очекује да Тиу жртвује алкохол, цигарете или конфете, како би га умирио и спречио да допусти рушење рудника.

Када су Јеховини сведоци почели деловати у разним рударским подручјима Боливије, истина је потиснула разне празноверне представе. Данас постоје скупштине Јеховиних сведока у шеснаест већих рударских округа Боливије. Јеховини сведоци су ради свог беспрекорног морала у тим местима на добром гласу. Често их препоручују за одговорне положаје, на пример, за рад на машини за извлачење руда из рудника или за послове у књиговодству и кантини, јер они високо поштују људски живот и поштени су,

У високо лежећем Потосу

Потос је највећи град на висини од преко 4 000 метара —рударски центар хладне, пустињске средине, недалеко до источне границе Висинске земље. Ове су 1545. год. шпански освајачи открили наслаге сребра. Након тога настао је тај велики град на подножју познатог Керо рико, богатог рудника сребра. Био је један од највећих и најбогатијих градова тадашњег света. Године 1650. имао је 160 000 становника. Данас рудник омогућава боравак за само 90 000 становника. Када је Потос стајао на врхунцу своје славе било је у том граду ништа мање него осамдесет цркава. Данас су те прекрасне грађевине, у којима су још увек склоњена небројена уметничка дела из неког другог временског доба, отворене само неколико сати дневно, јер је све

мање свештеника, а за време док су цркве отворене, мора стално неко да чува скупоцене предмете од „хришћанских“ лопова. Али, у Потосију постоји срећна цветајућа скупштина од преко шездесет Јеховиних сведока, који се ревно труде, храбрећи поштене становнике тог града да обуку „нову особу“, која обележава праве хришћане (Ефежанима 4:20—24).

У Оруроу, једном другом рударском центру, оголеле Висинске земље, допринео је чувени ђаволски плес диаблада развоју заната који служи за прављење костима и одвратних ђаволских маски, које носе играчи. Последњих година је та свечаност, која одговара карневалу хришћанства постала велика туристичка атракција. Слави се искључиво у част„ девице од Соцавона“ (заштитница рудара). С ђаволским плесом повезани су обреди који се проводе у цркви „девице од Соцавона“, код чега се Марија слави нарочитим мисама. Али, у Оруору има такође преко стотину Јеховиних сведока, који се труде доприносити плодове духа. Они су пре кратког времена завршили градњу највеће краљевске сале у Боливији.

 Савладати терет уживања коке

Већ су раније становници Висинске земље уживали у лишћу коке. Католички шпански освајачи сматрали су за предност да подупру тај порок, јер је уживање коке растеривало глад домородачких робова, тако да су мање осећали хладноћу. Често је робовима плата била исплаћивана у лишћу од коке. Данас проричу врачари (јатири) будућност читањем из лишћа коке, повезујући тако утицај демона с употребом кокаина. Након што разговарају с духовима, полажу на листове мараму, посматрајући тада и објашњавајући шаре и наредбе лишћа. Код једног другог начина врачања жваћу лишће коке, затим испљуну ижвакано у руку, покушавајући тада из тог облика да прочитају извесне знакове за будућност. Тако јатири проричу наводно будућност.

Боливијска влада зна да је зависност од дроге порок, зато покушава да контролише сетву коке. Али, Јеховини сведоци су већ давно престали да жваћу лишће коке и уживају кокаин (који се налази у лишћу коке), јер Божја Реч забрањује прљање тела и духа (2. Коринћанима 7:1). Такође помажу многима с којима студирају Библију, да се ослободе зависности од дроге.

У источној равници

Дубоко у срцу Јужне Америке, на истоку и северу Боливије, леже велике равнице Бенија и Санта Круз, са својим мочварним подручјима, саванама и џунглама. Иако такозвана хришћанска религија има већ вековима значајан утицај, неморал се множи. Један поштени Бенијац описује предносне промене које проузрокује права религија у животу неког човека, следећим речима:

„Био сам побожан католик. Веровао сам у Бога и у својој религији сам био научен да клечим пред светим сликама, мислећи да ћу се тако више приближити Богу. Једном сам чак помогао у чишћењу светог кипа, у његовом облачењу и чешљању косе која је покривала његову главу, како би се припремио за процесију која се сваке године припрема у част девице. Иако сам био врло побожан католик, никада ме наше религиозне ’вође’ нису упозорили да је обожавање слика идолопоклонство и тежак грех против Бога. Ревно сам наступао за своју религију. Али, све је то било узалуд јер ми није помогло да водим моралан, мудар живот. Пуних двадесет година живео сам у прилежништву, често учествујући у дивљим забавама. Прекомерно сам пио и свађао се с пријатељима и женом с којом сам заједно живео. Такође сам био врло активан у једној познатој политичкој организацији. Све се то променило када ме је посетио један Јеховин сведок и када сам почео да проучавам Библију. Сада сам крштени Сведок и врло сам захвалан за поверљив однос с Богом.“

У том влажном тропском делу Боливије, данас има преко десет скупштина Јеховиних сведока.

Неписменост је проблем нарочито међу старијим домороцима. У скупштинама где то спречава духовни раст, Јеховини сведоци спроводе течајеве читања и писања, постижући добре резултате. Чак новозаинтересовани суделују на тим течајевима, како би могли да проучавају Библију. Касније кад и сами постану Сведоци и полазе од врата до врата, храбре они такође друге да у вези с библијским поукама науче да читају и пишу. Тако се наставља ланчана реакција.

Скоро петина свих објавитеље Царства у Боливији је у пуновременој служби објављивања. Многи млади Сведоци прикључују се редовима „пионира“, одмах након завршетка законом обавезног школовања, иако младе људе подстрекавају да заврше неки факултет.

Добар предуслов за даље проширење Јеховиног дела у Боливији види се у томе што је Спомен свечаности 29. марта 1982. г. присуствовало 12 821 особа. Упркос изванредним успесима постигнутим прошлих година, вест о Божјем Царству мора да буде објављена још у двадесет шест провинција, или још међу 13% становништва. Читаве породице и групе „пионира“ Јеховиних сведока преваљују велике удаљености, авионом. теретним колима или аутобусом, кануом, чак и пешице, да би осећајним становницима те земље пренели добру вест, док је још време. Зато постоји нада да ће још многи од њих почети стрпљење нашега Господа сматрати спасењем’ (2. Петрова 3:15).