Зашто толико много самоубистава?

БРУСОВ отац је био целог свог живота успешан послован човек. Још раније, растао се од Брусове мајке и оженио се са млађом женом. Али, још увек је показивао интересовање за своју децу, једном је покушао да са њима започне неки посао. Затим, када је био у педесетим годинама драматично се променио његов живот. Један од његових послова није успео и изненада је запао у дубоке дугове. Био је неколико дана у болници, али никада није рекао зашто. Затим га је напустила његова млада жена. И тада је извршио самоубиство.

Брус коментарише: „Заиста бих желео да сам могао више да му помогнем. Изгледа да му је било сувише да сада поново почиње да прикупља финансије у својим позним средњим годинама. Као и помисао да стари, да је сам и да ће живети у боловима — није више могао да нађе никакав смисао у свему томе.

На несрећу, ова трагедија није данас неуобичајена. Статистички подаци показују да су се у једној години само у Сједињеним Државама намерно убили 27 294 мушкарца, жена и деце. Поред тога, неки тврде да на сваки успешни покушај самоубиства, бар још десет људи покушава да се убију и промаше у томе.

Па ипак, широм света, под најжалоснијим околностима, људи се тешко боре против смрти. Тешки болесници, затвореници на дугогодишњој робији, они који живе у дубокој беди — сви се они, највећим делом, боре да остану живи. Па зашто, онда, неки који се физички не налазе у тако лошој ситуацији покушавају да све прекину?

На то питање се још теже може одговорити у земљама где људи тврде да су хришћани. Библија научава да је живот свет, драгоцени дар од Бога (Псалам 36:9). Смрт је непријатељ и Јехова Бог је, уз велики напор и жртву, пружио прилику да добијемо вечни живот (Јован 3:16). Па ипак, и у такозваним хришћанским земљама све више људи се убија, или покушава да се убије. Зашто? Какви притисци могу да учине да човеку његова најдрагоценија својина — његов живот — постане терет који жели да збаци са себе?

Смртоносне емоције

„Очајање . . . безнадежност . . . повређеност . . . Све ме је скрхало.“ Тако описује жена која је узела прекомерну дозу пилула шта ју је навело да покуша да се убије. Лекар који је лечио пацијенте, који су покушали да изврше самоубиство, додаје: „Често се осећају безвреднима, беспомоћнима или безнадежнима. И можда имају изражена осећања кривице.“

Дакле, у многим случајевима неконтролисане негативне, смртоносне емоције. гурају људе у самоубиство. Често проблем лежи у безнадежности. Потенцијални самоубица не може да види ништа испред себе. Чини му се да нема ништа за чега би даље живео.

Шта изазива такву безнадежност? Нема сумње, многи људи су скрхани својим проблемима, као што је био Брусов отац. Старије особе припадају групи која нарочито нагиње ка самоубиству. Др Натан С. Клајн, специјалиста у студијама о депресији, изјављује: „Старост представља посебну врсту усамљености и стопа самомоубистава расте заједно са старошћу“ (From Sad to Glad, од Натана С. Клајна). Али постоје и други узроци.

 Безнадежност, кривица и депресија

На пример, веома је тешко живети са осећањем кривице. Када је неко починио тежак преступ, може да га мучи савест, нарочито, ако је својим грехом нанео штету неком другом. Краљ Давид из доба древног Израела описао је како је на њега утицала кривица: „Нема мира у костима мојим од гријеха мојега. Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми“ (Псалам 38:3, 4).

Осећање кривице због узнемирене савести довело је неке да помисле да им нема више будућности и, зато, да одлуче да одузму себи живот. Тако је један младић извршио блуд и потом се убио, У писму које је оставио за собом објаснио је да није хтео више да наноси другима срамоту.

Неки се осећају безнадежнима зато што су осећајно осакаћени. Можда их непрестано тиште рђави доживљају које не могу никада потпуно да забораве. Таква особа је била млада жена коју је родоскрнавио њен отац када је била девојчица. Мада је сада била одрасла њена осећања кривице и безвредности, изазвана тим жалосним доживљајем, била су тако јака да је покушала да се убије.

Други можда осећају безнадежност зато што пате од тешке депресије и не верују да ће се то стање икада поправити. Они који никада нису осетили тешку депресију тешко могу да схвате колико она разорно делује. То није само период утучености. Сви ми с времена на време пролазимо кроз такав период. Већ је то дубока емоционална бол која оболелог тишти стално, код свега што ради и куда год да крене. Изгледа као да нема бекства од тога.

И није необично да оболели од таквих депресија помишља на самоубиство. Жена која је доживљавала такве страшне депресије рекла је да је у то време морала да буде веома опрезна. Док се купала, помислила је: „Тако брзо бих могла да тутнем главу под воду и све би било готово.“ Или би се шетала поред коловоза, угледала како се приближава ауто и помислила: „Ах, било би тако лако!“

Људи који пате од депресија могу, такође, да имају изразито осећање кривице. Зашто? Хришћанка која је патила од тешке депресије осећала се кривом зато што није могла више да се, брине о породици као некада и мислила је да их спречава да раде оно што желе. И сматрала је да јој је Бог одузео свој дух, јер није имала душевни мир ни радости (Филипљанима 4:7; Галатима 5:22). Само уз највеће напрезање била је у стању да говори уопште о Јехови Богу. Многи то исто доживљавају и чак мисле да су починили неопростив грех.

Можда није тешко разумети зашто се неки са тако негативним осећањима питају да ли је вредно и даље живети. Међутим, то нису једини фактори који наводе људе на покушај самоубиства.

Други разлози за самоубиство

Извесни психолози су мишљења да неки покушаји самоубиства нису ништа друго него очајничка настојања да се стекне пажња. Потенцијални убица, тако рећи, вапи за помоћ. Можда чак покушава да казни неког другог — то је исти начин мишљења који деца показују када кажу: „Биће ти жао када умрем!“

Понекад изгледа да особа која хоће да изврши самоубиство покушава да утиче на остале око себе. На пример: девојка коју је младић напустио чини неодлучан покушај самоубиства у нади да ће га тако натерати да јој се врати. Или остарела мајка ће покушати да се убије да би натерала своју одраслу децу да престану да је занемарују и да проводе више времена са њом.

Ови примери указују на врсте притисака које могу бити укључени. Ситуацију отежава чињеница да таква особа често задржава своје проблеме за себе. Можда пред спољним светом одаје миран изглед, али изнутра кипи од напетости. Под таквим притиском довољан је само један мали догађај који ће послужити као обарач и довести до покушаја самоубиства.

Дакле, неко може да учини покушај самоубиства пошто је изгубио посао. Или неки омладинац можда хоће да се убије зато што је добио негативне резултате са испита, зато што му је угинуо љубимац, напустила га девојка (или код омладинке младић), или зато што је сазнао да одлази његов најомиљенији наставник. Такви фактори нису заправо узрочници покушаја самоубиства. Само представљају последњу кап у препуној чаши, последњу увреду у дугачком низу притисака.

Жена чија је ћерка тинејџерка покушала да се убије, била је сасвим шокирана када се то догодило. Али, касније сазнала је за тајне притиске који могу да утичу на тинејџере. Она каже: „Сада знам колики метеж може да осећа једна млада девојка. За њу је било превише да све то сама решава, а ја сам била презаузета да бих јој помогла. Сада покушавам да је боље упознам, више разговарам са њом, ближа сам јој. То помаже. Моја ћерка се сада смеје и шали са мном као што је то некада чинила, пре него што се све то догодило.“

 Излаз

Самоубиство није никада оправдано. Али, понекад, може да изгледа онима који емоционално пате као брзи начин за окончање патње. Међутим, Јехова, чија Реч нам каже да је живот свет, пружа помоћ онима који су под таквим притиском. Библија обећава: „Па вас неће оставити да трпите искушења више него што можете.“ У том ставку се говори о примамљивости ’штетних ствари’, као што су идолопоклонство и неморал (1. Коринћанима 10:6, 13, др Чарнић). Ништа, међутим, није штетније од самоубиства. Дакле, има излаза и за оне који падну у искушење да то учине. Јехова се побринуо за помоћ и преко своје Речи, Библије, и преко хришћанске скупштине.

[Оквир на 5. страни]

Да ли је неко извршио самоубиство?

Тада је преживелима потребна нарочита подршка. Вероватно ће бити збуњени, сматрати се кривима и питаће се шта је требало да учине да спрече ту трагедију. Треба им помоћи да схвате да ништа нису могли да учине ако је жртва заиста одлучила да учини крај свом животу.

Исто тако је бесплодно расправљати какву будућност има неко ко је извршио самоубиство. Једино Јехова и његов именовани судија, Исус Христ, могу да кажу шта је било у срцу особе која је окончала свој живот. Важно је прећи преко трагедије и мртваца препустити Јехови, ’Оцу усрдног милосрђа и Богу сваке утехе’ (2. Коринћанима 1:3).