Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли треба да верујеш у тројство?

Да ли треба да верујеш у тројство?

Да ли треба да верујеш у тројство?

ВЕРУЈЕШ ли искрено у тројство? Стотине милиона хришћана верује. Можда си увек мислио да се заснива на Библији. Знаш ли тачно шта оно значи? Да ли га схваташ? Можеш ли га објаснити?

Атанасијско веровање, једно од најранијих потпуних изјава о тројству, објашњава га на овај начин:

„Божанство Оца, Сина и Светог духа јесте једно: слава је подједнака, величанственост једнако вечна. . . . Отац је свемогућ, Син је свемогућ, и Свети дух је свемогућ . . . Дакле, Отац је Бог, Син је Бог, и Свети дух је Бог. Па ипак то нису три Бога, већ један Бог. У овој Тројици ниједан није испред или иза другога; ниједан није већи или мањи од другога. Већ су све три особе једнако вечне заједно и потпуно једнаке особе“.

Дакле, по науци о тројству, Отац, Син и Свети дух јесу једнаки у сили, власти и вечности. Међутим, остаје критично питање: да ли су Исус Христ и његови апостоли веровали и научавали тројство? Ако верујемо да јесу, суочавамо се бројним питањима која збуњују.

У Марку 13:32 читамо да је Исус Христ рекао: „А о дану томе или о часу (Божјег долазећег извршења суда) нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни син, до отац“. (Види оквир „Зашто их нема“? на стр. 18). Ако су Отац и Син једнаки, како би било могуће да Син не зна оно што Отац зна? Неко би рекао: „Исус је имао две природе. Овде говори као човек“. Кад би чак тако било — шта је са ’Светим духом’? Зашто он не зна ако је трећа особа Тројице? Ланац је онолико јак колико и његова најслабија карика. „Свети дух“ је део тринитарног ланца.

Једном ранијом приликом је Исус рекао: „Нико не зна ко је син осим оца, ни ко је отац осим сина“ (Лука 10:22). И опет: шта је са „Светим духом“? Зашто он то не зна ако је свестан део „божанства“, једнак Оцу и Сину?

Више од 20 година после Исусове смрти и узашашћа у небо, апостол Павле је писао: „Јер ко позна ум Господњи (Очев) да га поучи? А ми ум Христов имамо“ (1. Коринћанима 2:16). Како је могуће имати „ум Христов“ а ипак не знати „ум Господњи“ — ако су Отац и Син потпуно исти?

У Причама Соломуновима 8:22—24 читамо: „Господ ме је имао у почетку пута својега, прије дјела својих, прије свакога времена. Прије вијекова постављена сам, прије почетка, прије постања земље. Кад јоште, не бијаше бездана, родила сам се“. Први хришћани су јасно разумели да се ово описивање, односи на Христа. Тринитарац Едмунд Ј. Фортман пише: „Павле је то мислио (Приче Соломунове 8:22—31) на Божјег сина. Апологети су употребљавали тај ставак да би доказали паганима и Јеврејима предљудско постојање Речи и њену улогу у стварству“ (Упореди са Колошанима 1:13—17; Откривењем 3:14). Ако је Исус имао одређени почетак, био створен, „постављен“, ’рођен’ — мада давно пре његовог земаљског рођења—како је могао да буде! у вечности једнак Оцу? Поред тога, само створење (дакле, неко ко је имао почетак) могло је да каже: „Ја живим оца ради“ (Јован 6:57).

Исус је, у више наврата, означио Оца ’својим Богом’ — чак и после његовог повратка у небеску славу (Матеј 27:46; Јован 20:17; Откривење 3:2, 12). Само једна нижа особа, обожавалац, може да се обрати другој особи са речима „мој Боже“. Али, зашто не налазимо ни један једини пут да Отац назива Сина ’својим Богом’? И зашто никада не налазимо да Отац или Син називају „Светог Духа“ ’својим Богом’?

Зар се не би сложио да су то питања која терају на размишљање?

Зашто није било никаквих реакција?

Ако мислимо да је Исус Христ веровао и учио да је једнак Богу, још нешто нас прилично збуњује: зашто не читамо у „новом завету“ о последицама које би неизбежно произишле из таквог учења? Које последице?

Прво, размисли како би такво учење деловало на Исусове ученике. У почетку су, сигурно, веровали да је Исус само човек (упореди са Марком 6:3). Онда им је, у одређеном тренутку, претпоставимо, открио да је Бог. Како би они на то реаговали? Како би ти реаговао када би изненада открио да стојиш поред Бога?

Узевши у обзир такав изглед, Ендруз Нортон, један од првих професора на Харвардској богословији у 19. веку, узвикнуо је: „Каква би нас неизрецива задивљеност преплавила“! И ако би неко, заиста, сазнао да се нашао у физичком присуству Бога, „како би то непрестано изражавао најснажнијим речима, кад год би имао прилике да говори о њему“!

Буди потпуно искрен и реци, да ли видиш у Исусовим ученицима ту реакцију дивљења док читаш јеванђеља? „То је можда зато што им је Исус постепено открио истину“, неко може рећи. Зашто нема, онда, ни трага од такве задивљености у писмима „новог завета“, која су написана годинама после Исусове смрти и васкрсења? Зар то није загонетно?

Поред тога, има других последица које би неизбежно уследиле да је Исус научавао да је Бог. Јер, за Јевреје, који су веровали да је ’ГОСПОД један ГОСПОД’, било би богохулно рећи да је Христ једнак Богу као друга особа Тројице (5. Мојсијева 6:4). То наводи на два питања.

1) Зашто не налазимо да писци „Новог завета“ објашњавају, разјашњавају, илуструју и бране увек изнова ту невероватну доктрину, што би користило Јеврејима који верују? Нема ниједног учења које би захтевало више објашњења но то!

2) И зашто не налазимо да Јевреји, који нису веровали, који су иначе били огорчени и страсни противници хришћанства, нападају доктрину која би за њих била гнусна? Ниједна наука не би била окружена већим контроверзијама! a

Зато је професор Нортон приметио:

„Изгледа да су друга питања, мање тежа (на пример, обрезање обраћених пагана), била предмети такве сумње и таквих контроверзија да је чак и власт апостола била једва довољна да утврди истину, а да је ова доктрина (тројство), тако необична, тако разорна, и тако тешко разумљива, била уведена у тишини и прихваћена без устручавања, нерасположења, противљења или неспоразума“.

Загонетно — најблаже речено!

Дакле, зашто је нису разјаснили писци „Новог завета“? Зашто је нису напали јеврејски противници? Зато што науку о тројству — у коју се верује обично у хришћанству — нису научавали ни Исус ни његови апостоли! Одакле, онда, потиче наука о тројству?

Да ли је тројство Богу на част?

„Тројство је касније прихваћено као традиција, иако се не научава у Писму“, могао би неко да коментарише. Али, како је то у складу са Павловим речима у Галатима 1—8. „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде“?

Библија упозорава на отпад од правог хришћанства. У њој пише: „У последња времена одступиће неки од вјере слушајући лажне духове и науке ђаволске“ (1. Тимотеју 4:1). Према Новој католичкој енциклопедији, наука о тројству није се потпуно развила све до „последње четвртине 4. века“, те се зато питамо: зар је могуће да је наука о тројству резултат отпада од правог хришћанства? Да ли би могло бити тројство, у ствари, ’демонска наука’?

Одлучујући фактор код тога одиграли би плодови те науке, Када су Јевреји оптужили Исуса да је ’у њему демон’, Исус је одговорио: „У мени ђавола нема, него поштујем оца својега“ (Јован 8:49). А шта је са науком о тројству? Да ли те је приближила Богу Библије? Да ли је поштовала Бога приближивши људе њему? Шта показују чињенице?

„Веома је тешко објаснити науку о Светој тројици и нико је не разуме“, признаје католички свештеник Роберт И. Генон. Да би имале основу за веровање, особе које размишљају захтевају објашњења да би задовољиле логично резоновање. Зар није нешто погрешно са концептом Бога који се не може објаснити? Може ли се Бог поштовати концептом себе који „нико не разуме“? Прави хришћани морају да познају Бога кога обожавају. Нема места за тајне! (Јован 17:3).

Уместо да приближи људе Оцу, наука о тројству је Оца потиснула. У протестантској традицији, то је довело до тога да је Очево постојање потиснуто на положај скоро потпуног непознавања. Питај било кога коме упућује речи „Хвалите Господа“! и сигурно ће ти сваки дати исти одговор: „Па, Исусу Христу, наравно“!

Ближе Богу — или Марији?

У римокатоличкој традицији, последица је постала још сложенија поштовањем Марије као „мајке Божје“, „посреднице свих милости“, „саоткупитељице човека“ и „краљице неба“ — све су то логичне последице науке о тројству! У Новој католичкој енциклопедији се објашњава: „Марија је сигурно мајка Божја ако се испуне два услова: да је заиста мајка Исусова и да је Исус заиста Бог“ (курзив од нас).

Приказујући до које мере је Отац потиснут у позадину, Арнолд Тојкби цитира у књизи Ен хисторијенс епроуч ту рилиџен француског хугенота из 17. века, Пјера Бела, који подругљиво каже да је Бог предао свемир Марији:

„Од тог дана па надаље, Бог се више није мешао ни у шта, већ се у сваком погледу ослонио на Маријину будност; наредбе су послате неколицини анђела да саопште на Земљи ту промену владе, да би људи могли знати коме и на који начин треба, у будуће, да се обраћају у својим молитвама; . . . да не треба да се обраћају девици Марији у својству посреднице или подређене краљице, већ треба да јој се обраћају као суверену и апсолутној царици свега“.

Насупрот томе, Јехова Бог инсистира на искључивом предању! (2. Мојсијева 20:5). „Славе своје нећу дати другоме“, он упозорава (Исаија 42:8).

Шта, онда, показују чињенице? Ово: наука о тројству није одала част Богу приближивши људе њему. Уместо тога, увелико је погрешно приказала Бога. Зато је очигледно да, су они који су одговорни за њен развој отпали од правог хришћанства.

Одакле је потекла?

У ствари, троједни богови су много пре претходили хришћанству, били су уобичајени у староегипатској и вавилонској митологији. Како се та идеја увукла у хришћанство? У књизи Историја хришћанства, објављеној од Питера Еклера, објашњава се:

„Ако је хришћанство победило над паганством, исто је тачно да је хришћанство било покварено паганством. Чисти деизам првих хришћана (који се разликовао од Јевреја само у веровању да је Исус обећани Месија) претворила је римска црква у неразумљиву догму о тројству. Многа паганска начела, која су измислили Египћани а Платон их идеализовао, била су задржана као вредна веровања“.

„Вредна веровања“? Да ли се слажеш с тиме? Исус Христ је јасно изјавио да његови прави ученици морају да ’обожавају Оца у истини’ (Јован 4:23, 24). Да, наше обожавање мора да буде у складу са истином која се налази у Божјој речи, Библији. Ту спада и прихватање Исуса Христа као ’Божјег сина’, а не Бога Сина! (Јован 20:31; 1. Јованова 4:15). Од нас се захтева да чврсто одбацимо све религиозне паганске лажи. Часопис који сада читаш помаже више од сто година милионима искреним људима да обожавају ’у истини’ јединог Бога, ’Јехову Сувереног Господа’ (Псалам 140:7).

[Фуснота]

a Неки могу да укажу на Јована 5:17, 18, где читамо: „Отац мој дослије чини, и ја чиним. И зато још више гледаху Јевреји да га убију што не само квараше суботу него и оцем својијем називаше Бога и грађаше се Једнак Богу“. Међутим, Јован описује шта су неверни Јевреји погрешно мислили да је Исус тврдио — да се „грађаше једнак Богу“. То је уочљиво из чињенице да су, такође погрешно оптужили Исуса да је кршио суботу. (Упореди са Матејом 5:17—19).

[Истакнути текст на 17. страни]

Зашто ми не налазимо јевреје, који се противе, који нападају доктрину, која би њима била одвратна?

[Оквир на 18. страни]

Зашто их нема?

У погледу датума „велике невоље“, читамо у Матеју 24:36, по преводу др Емилијана Чарнића (такође енглески преводом Библије Отхерајзд Вержен и Кинг Џемс Вержен: „А о оном дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац“. Запази да су овде испуштене речи „ни Син“, мада се појављују у многим другим преводима. Зашто их нема? Очигледно, овај ставак је задао брига тринитарцима! Јер, како би могао Син да не зна нешто што Отац зна — ако су једнаки? У коментару на Матеј 24:36, у Синајском кодексу и Александријском кодексу, објављенима од старатеља Британског музеја, објашњава се: у Синајском и Ватиканском кодексу (библијски рукописи) додају се речи ни Син после неба — очигледно је тако гласио оригинални текст, што је било одстрањено услед страха од доктринарног неразумевања“.

[Слика на 16. страни]

Приказ тројства из 14. века у католичкој цркви св. Петра у Тагнону (Француска)

[Слика на 19. страни]

Да ли си знао да су тријаде богова давно претходиле хришћанству?