Питања читалаца

● Да ли треба скупштина да предузме нешто ако сведок прихвати људски орган за трансплантацију, као што је рожњача ока или бубрег?

За трансплантацију (преношење, пресађивање) људског ткива или костију од једног на другог човека, може се рећи да је то ствар за савесну одлуку лично сваког Јеховиног сведока. Неким хришћанима може да изгледа да је примање ткива или делова тела неког другог човека ништа друго него лични канибализам (људождерство). Они сматрају да је намена пресађивања у томе да трансплантирани људски орган постане део тела примаоца и да га на тај начин одржи у животу или функцији. То за њих значи да тај поступак није битно другачији него једење људског меса. Такво гледиште појавило се вероватно због тога што Бог није начинио сасвим одређен пропис да ли сме човек да једе месо другог човека, као што је то случај са животињским месом, које је пошто истекне крв (животодајна течност) из животиње, људима дозволио да једу. Осим тога узимају као аргумент примере људи из библијских времена који су се хранили људским месом. На пример, погледај извештај из 2. Царевима 6:24—30:

„А послије тога Вен—Адад цар Сирски скупи! сву војску своју, и изиде и опколи Самарију.  И наста велика глад у Самарији, јер гле, бјеше опкољена толико да глава магарећа бијаше за осамдесет сикала сребра, а четврт кава голубињега кала за пет сикала сребра. И кад цар иђаше по зидовима, једна жена повика к њему говорећи: помагај, царе господару! А он рече: Господ (Јехова) ти не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из каце? Још јој рече цар: што ти је? А она рече: ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сјутра ћемо појести мога сина. И скухасмо сина мојега и поједосмо га, а сјутрадан рекох јој: дај сина својега да га поједемо. Али она сакри свога сина. А кад цар чу речи женине, раздрије хаљине своје, и кад иђаше по зиду, видје народ гдје костријет бијаше оздо на тијелу његову“.

Затим 5. Мојсијева 28:53—57: „Те ћеш у тјескоби и невољи којом ће ти притужити непријатељи твоји јести плод утробе своје, месо од синова својих и од кћери својих, које ти да Јехова Бог твој. Човек који је био мек и врло њежан међу вама прозлиће се према брату својему и према милој жени својој и према осталијем синовима, који му остану. Те неће дати никоме, између њих меса од синова својих које ће јести, јер неће имати ништа друго у невољи и тјескоби, којом ће ти притужити непријатељ свој по свијем мјестима твојим. Жена која је била мека и врло њежна међу вама која од мекоте и нежности није била навикла стајати ногом својом на земљу, прозлиће се према миломе мужу свом и према сину свом и према кћери својој. И постељици, која изиде између ногу њезинијех, и дјеци коју роди; јер ће их јести кришом у оскудици свакој од невоље и од тјескобе, којом ће ти притужити непријатељ твој по свијем мјестима твојим.“

И још Плач Јеремијин 2:20 и 4:10: „Погледај Господе (Јехова) и види, коме си овако учинио. Еда ли жене једу пород свој, дјецу коју носе у наручју еда ли се убија у светињи Господњој (Јеховиној) свештеник и пророк? Својим рукама жене жалостиве кухаше дјецу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега.“

У Јовану 6:48—66, Исус је сликовито говорио о једењу његовог тела и о пијењу његове крви. Пошто су то чули, а нису схватили духовно значење његових речи, неки јеврејски ученици су били јако изненађени тако да су га напустили и престали да буду његови следбеници. Ови извештаји не говоре како се осећају неки људи када се говори о једењу људског меса.

Остали пак искрени хришћани могу да осете да се у Библији не искључује дефинитивна медицинска трансплантација људских органа. Закључују да у неким случајевима људски орган ве постаје стални део примаочевог тела. Наиме, тврди се да се ћелије тела замене у потпуности за око сваких седам година, а то је исто и у случају било ког дела људског тела, који се трансплантује. Они могу да наведу следећу тврдњу којом могу да докажу разлику између трансплантације и канибализма, а то је да се „давалац“ не убија да би се добила храна. У неким случајевима чак особе на самрти изразе жељу да органи њиховог тела после смрти послуже за трансплантацију. Наравно, у случају да се трансплантира туђа крв, без сумње би то било у супротности са Божјом заповести из Дела апостолских 15:19, 20.

Јасно је да се лично гледиште и савесност осећаја разликују у вези дозвољавања трансплантације. Добро ја познато да употреба људских материјала у медицини варира од ситних елемената као што су хормони и рожњача, ока па до великих као што су бубрези и срце. Док се у Библији нарочито забрањује узимање крви, нема пак с друге стране оштре забране узимање туђег (људског) ткива. Због тога сваки појединац суочен са одлуком у вези са овом темом мора пажљиво и уз молитву Јехови да размотри ствари и тада да савесно одлучи шта може или шта не може да учини пред Богом. То је ствар личне одлуке (Галатима 6:5). Скупштински правни одбор нека не преузима кораке (или дисциплинске мере) према ономе ко је прихватио трансплантацију органа.