Нечовечност људи према другим људима

МЕСТО догађаја: земља у западној Африци, 1961. Војна полиција са упереним бајонетима изненада прекида један миран састанак хришћана, Присутним мушкарцима стављају лисице на руке и затим их туку тако брутално да од њих остају „скоро само безлична гомила меса“. Водитељ састанка добија толико много удараца батином, да 90 дана пљује крв. Полиција очекује да ће ти мушкарци умрети.

„Нечовечност људи према другим људима“ јесте страшна тема која се увек понавља у историји. Древни Асирци су убијали своје ратне заробљенике тако што су их набијали на колац који им је пролазио кроз

трбух до грудног коша. Римљани су на својствени начин употребљавали колац: најпре су бичевали своје жртве тако да им је често месо висило од костију, те их везивали или прикуцавали за стуб и остављали их да умиру полако, у страшним боловима.

Свештенике су често одликовале згражавајућа безосећајност и свирепост. Мексички Азтеки приносили су људске жртве свом богу Хуицилопохтлиу при чему су чупали срце из живог тела жртве. У 16. веку покорио је Азтеке Шпанац Хернан Кортез. Да ли је била боља његова религија? Шпанска инквизиција је држала у то време страшне коморе за мучење и спаљивала „јеретике“ на ломачама. На једној справи за мучење растезали су жртву тако дуго док јој нису искочили удови из зглобова. Друге методе су биле још грозније — али доста о томе.

„Али, то припада прошлости“, неки мисле. „Људи су данас хуманији и цивилизованији“. Да ли је то тако?

Тортура није никако застарела. Тачно је да су престала страшна јавна спаљивања жртава на ломачама, у којима су уживале садистичке, неосетљиве народне масе и свештенство. Па ипак, у тајности затворских ћелија још увек се, редовно и често, врши тортура — уз веома рафиниране методе тако да не остаје ни трага доказа за то. Из једне јужноамеричке државе изјавила је жртва, која је била подвргнута електричним ударима: „Стално мислиш да ти комадају месо. Али га не комадају. . . . Не остављају за собом чак ни једну модрицу“.

У једном новинском извештају тврди се да су многе земље „познате по томе што се у њима политички затвореници муче док не умру“. У том извештају наставља се: „Такође су људи, после хапшења, заувек ’нестали’ — нису били више никада виђени. Комисија за људска права при Уједињеним нацијама оптужила је за „угњетавање и тиранију“ преко 100 држава чланица ОУН—а.

Увек изнова је долазило до покоља у 20. веку. Године 1915/16 депортовала је једна армија нападача већи део живља Арменије и при тој операцији било је милион Арменаца побијено. Услед револуције у Русији умрло је отприлике 14 милиона цивила од 1914. до 1926. У Кини је морало, од 1949. до 1958, да  напусти живот између 15 и 30 милиона људи у „политичкој кампањи ликвидовања не пожељних“. Током много векова долазило је до покоља Јевреја, али ниједан није био тако хладнокрван или у толикој мери као покољ шест милиона Јевреја под Хитлеровим режимом.

Међутим, поред греха у облику активних преступа, чине се и греси пропуштања пружања помоћи. Нечовечност може доћи до изражаја и на тај начин што намерно превидимо човека који се налази у невољи. Недавно је проведен тест у Јужној Африци. Жена је легла на ивицу ауто пута поред свог аутомобила и остала тако непомична. Тим тестом хтело се утврдити да ли ће се неко зауставити и прискочити јој у помоћ. За два дана нико се није зауставио.

Нечовечност појављује се и у земљама где има хране на претек. Шта се дешава са тим вишком? Добар део се уништава. Међутим, истовремено умире, и то дневно, око 40.000 деце услед неухрањености и заразних обољења, како то произилази из извештаја ОУН—а за 1982. годину!

„Нечовечност људи према другим људима“ задржала се до нашег „просвећеног“ доба. Али, како је то све почело? Може ли ико да заустави нечовечност?