Шта каже Библија:

Да ли је вештачко зачеће прихватљиво од Бога?

ПРВИ забележен пример људског вештачког зачећа датира из 1799. Лондонски лекар Џон Хантер употребио је то средство, да би нека жена затруднела од семена свог мужа. Али тек у протеклим годинама вештачко зачеће постало је опште познато и као резултат тога родило се много хиљада деце.

Брачни парови се за вештачко зачеће углавном одлучују због мужевог стерилитета и име даваоца обично остаје непознато.

Вековима су људи као прељубочиниоцу сматрали жену која је постала мајка детету коме отац није био њен муж и на такво потомство се гледало као на ванбрачно, односно незаконито. Одређени судови заузели су исто гледиште и према вештачком зачећу преко анонимног дароваоца. Али, гледишта су различита. Док неке верске организације приговарају таквој методи зачећа, друге је одобравају.

Библија каже, да се „неки пут учини човеку прав, а крај му је пут к смрти“ (Приче Соломунове 14:12). С обзиром на то, и због тога што је размишљање човека често неисправно, неко може с правом да пита: Да ли Бог одобрава вештачко зачеће? Шта показује његова реч, Библија?

Много година вештачко оплођивање се употребљава приликом расплођивања животиња. Бог је човеку дао власт над таквим створењима и допустио да их употребљава за храну, одећу, итд. (1. Мојсијева 1:28; 3:21; 9:2—4). Мозаитски закон забрањивао је укрштање животиња две врсте али није ограничавао како ће човек регулисати размножавање животиња (3. Мојсијева 19:19). Зато су неки хришћани мислили, да Писмо не забрањује вештачко оплођивање животиња.

Али, шта је са људским вештачким оплођивањем преко семена дароваоца? То је нешто  сасвим друго. Као прво, може да проузрокује безброј проблема. На пример: Тако рођено дете може бити стално, мучно подсећање на неспособност мужа да буде отац. Може се догодити да између мужа и детета постоји недостатак пожељних елемената или између жене и мужа. Неки су мужеви постали ’сулудо љубоморни’ на непознатог дароваоца а неке радознале жене украле су здравствену документацију, да би сазнале идентитет дететовог оца. Несигурност у вези родитељства може проузроковати емоционалне проблеме код детета. Надаље, то може деловати на савест мајке и оца који су усвојили то дете јер „живе у лажи“ кад представљају као да је то њихово властито потомство (Псалам 40:4).

Иако додуше удаљене, постоје и друге озбиљне могућности за проблеме. Анонимни дароваоц може бити близак рођак са женом и његово потомство може трпети штету телесних или душевних последица због крвног сродства. У вези тога, запази шта се догодило пре неколико година. Лекар је био заиста шокиран кад је сазнао да се две младе особе желе венчати. Зашто? Он је био једина особа која је знала, да су они у ствари полубрат и полусестра. Тај лекар је оплодио њихове мајке семеном исто донатора (Упореди 3. Мојсијева 18:9).

Људи древног Израела нису морали да се суочавају са проблемом вештачког зачећа анонимног даваоца јер се то тада није чинило. Али, верни међу њима потпуно би то избегавали јер је Бог заповедио: „Не лијегај са женом (ти не смеш дати своје семе жени, НС) ближњега својега; од ње би постао нечист.“ Казна за непослушност била је смрт (3. Мојсијева 18:20, 29). Вештачко зачеће удате жене са семеном неког даваоца а не мужа, учинило би је кривом због прељубе, а то је грех према Богу (5. Мојсијева 5:18). Хришћани знају да прељубочинци неће наследити Божје царство и упозорени су да ће Бог неповољно „судити курваре и прељубочинце“ (1. Коринћанима 6:9, 10; Јеврејима 13:4).

Пошто Бог не одобрава вештачко зачеће са семеном даваоца, хришћански брачни пар који би се за то ипак одлучио, могао би да буде искључен из савремене скупштине Јеховиног народа (Упореди 3. Мојсијева 20:10). На крају, муж који је то допустио дао је у ствари своју жену другом човеку, а и сама жена предала се тој другој особи, да постане мајка детету са човеком, са којим није била повезана у брачној заједници како је то Бог уредио (Матеј 19:4—6). Одсуство директног телесног контакта и чињеница да супруг који је то дозволио усваја дете, не значи да није дошло до прељубничког поступања (1. Коринћанима 5:1—13).

Неким хришћанским супружницима који не могу да имају децу, било је речено да могу савладати тај проблем ако муж да сперму која би се вештачким путем ставила у материцу његове жене. Ако су муж и жена у томе сасвим сагласни, то би била њихова лична ствар јер Божја реч о томе ништа не каже и настало потомство ће бити њихово властито; неће бити дете прељубника. Упркос томе мораће да реше сва лична питања у вези прикладности начина добијања семена. Исто ће сносити одговорност ако се код тог поступка појаве било какве медицинске или физичке потешкоће.

Да ли ће венчани хришћани усвојиш дете или не, исто је ствар личне одлуке. Истина, могу бити разочарани јер не мгу да имају своју децу. Такви појединци могу бити уверени, да ће бити услишене њихове искрене молбе усмерене ка Јехови Богу за његов свети дух и помоћ у развијању таквих особина као што су мир и радост (Лука 11:13; Галатима 5:22, 23).

Многи су нашли истинску срећу у служењу Богу иако немају децу. У старом Израелу велике породице биле су уобичајене и неплодне жене осећале су дубоко разочарење. Свеједно је Јефтина кћерка испунила обећање свог оца Богу и до краја свог живота остала неудата и без деце. Да ли је стално била утучена и несрећна због тога? Не, јер јој је Јехова дао радост код служења у његовом храму (Судије 11:30—40). Затим, и у тим „последњим данима“ могу многи хришћански супружници да гледају на то да су без деце као на околност која им омогућује већу слободу, да би се трудили за интересе Царства.

Хришћански супружници, који би желели да имају децу а нису у могућности, могу добити утеху из Јеховиног засигурања у Исаији 56:3—7. У таквим околностима оба супружника могу бити уверена, да могу, ако остану верни Богу, још увек да се веома радују јер их Бог прихвата.