Не суделуј у греху других
Не суделуј у греху других
„Не седим са неискреним људима; и онима који скривају какви су не долазим“ (ПСАЛАМ 36:4, НС).
1. Зашто је Јуда променио своју намеру у писању сухришћанима?
ПРЕ деветнаест векова је ученик Јуда намеравао да напише својим савременицима о „њиховом заједничком спасењу“. Али сматрао је важнијим да их побуди да се, непопустљиво боре за веру, која је једанпут заувек предана светима“. Зашто? Јер су се у скупштину увукли „безбожници“ и „преокретали незаслужену доброту нашег Бога у изговор за распуштеност“ (Јуда 3, 4 НС).
2. Иако је освежавајуће разматрати о спасењу, шта ми морамо повремено разматрати у молитви?
2 Како је освежавајуће расправљати о заједничком спасењу! Размишљање о тој поруци доноси велико задовољство и ми се радујемо док радосно очекујемо ове благослове тог спасења. Ипак, постоје тренуци, када се суочимо са потребом да разматрамо друге важне ствари, а не да говоримо о спасењу. Ако се не исправе, оне могу уништити нашу веру и проузроковати да претрпимо неуспех у трци за живот. Као што Јудино упозорење против слабог понашања било снажно и уверљиво, тако морају и хришћани данас повремено у молитви разматрати библијски савет, који најближе описује извесну ствар.
Наш лични грех
3. Зашто нам је потребно карање и како га морамо примати?
3 Псалмиста Давид је рекао: „Гле у безакоњу родих се, и у гријеху затрудње мати моја мном“ (Псалам 51:5). Сви ми смо рођени као грешници (Римљанима 5:12). Апостол Јован је писао: „Ако изјавимо: ’Ми немамо гријеха’, сами себе варамо и истине нема у нама“ (1. Јованова 1:8). Пошто смо грешници, постоје тренуци када нам је потребно карање да направимо наше поступке. Такво карање долази од Јехове преко његове Речи, Библије, и његове организације. Његово карање нас исправља и помаже нам да ходамо исправно пред њим. Као што је апостол Павле напоменуо: „Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али послије даће миран род правде онима који су научени њиме“ (Јеврејима 12:11). С обзиром на мирољубив плод таквог карања, ми бисмо га морали примати са захвалношћу.
4. Када може бити дато карање и какав може бити резултат тога?
4 Карање од Јехове може бити дато управо у тренутку када ми почињемо неки поступак који може водити до тежег греха (Галатима 6:1). У неким другим случајевима, карање може доћи након што смо много даље зашли на криви пут. Такво карање може бити строго, као када је апостол Павле снажно побудио Коринћане да предузму мере против блудника у скупштини (1. Коринћанима 5:1—5). У сваком случају, карање се даје да се грешник може покајати, изменити и одлучно усмерити свој пут далеко од грешних жеља које воде у озбиљан грех (Упореди Дела апостолска 3:19). Слуге Јехове су захвалне за такво карање као што је била и једна карана особа у старом Коринту која је очигледно била примљена назад у љубазно заједништво са скупштином (2. Коринћанима 2:5—8).
5. Шта обично чине хришћани. који почињу да упадају у озбиљан грех?
5 Огромна већина оних који су се предали Јехови, су врло добро свесни потребе да ходају исправно пред Богом. Ако почињу да упадају у озбиљан грех, они се одмах одвраћају од слабих поступака, иду до именованих старешина и показују знакове искреног кајања (Јаков 5:13—16). Чињеница да је сваке године искључено релативно мало Јеховиних сведока, показује да они мрзе што је лоше и желе да чине што је добро (Псалам 34:14; 45:7).
Грех других
6, 7. Како неки грешници покушавају да утичу на друге?
6 Изгледа да су неки, који су наизглед волели оно што је право, дозволили својим срцима да их преваре, јер се нису показали да мрзе што је лоше (Псалам 97:10; Амос 5:15). Као резултат тога, они су се заплели у грешне радње и не воде борбу да чине што је право. Понекад, они могу ићи чак и даље, настојећи да укључе и друге у своје грешне поступке. Како је важно да одбијемо такве предлоге! (Упореди Приче Соломунове 1:10—15).
7 Понекад они који наизглед не мрзе што је лоше, говоре тако сигурно, да се у срцима оних који их слушају може појавити жеља да учине што је лоше. То може бити подстицај да се суделује у неморалу или у неком поступку, унутар границе понашања, коју Бог не одобрава. Или, особа може бити побуђена да дође у неку ситуацију која је потенцијално опасна у духовном смислу. Такви, који покушавају да наговоре друге, могу тврдити да је Јехова љубазни Бог, који ће нам бити милостив када сагрешимо. Такво издајство срца може да проузрокује трајније оштећење (Јеремија 17:9; Јуда 4). Ми свакако морамо’чувати нашу ногу од њиховог пута’! (Приче Соломунове 1:15).
Суделовање у греху других
8. Која питања захтевају разматрање?
8 Али шта ако нпр. ми схватимо да је предложена радња погрешна? Да ли нас наше одбијање тога аутоматски ослобађа даље одговорности у тој ствари? Шта бисмо морали учинити ако знамо да они који предлажу грешне поступке сами суделују у њима?
9. Зашто могу неки отказати у извештавању о гресима других и зашто је то озбиљна ствар?
9 Неки који знају за грех других, могу бити склони да о томе ништа не кажу онима који имају примарну одговорност да одржавају скупштину чистом. Зашто? Можда зато јер не би желели да се на њих гледа као на доушника. Или, због лажног осећаја поузданости могу ћутати о тој ствари или је могу рећи само онима који обећају да ће то држати у тајности. То је врло озбиљно. Зашто? Јер, у ствари, то може довести до суделовања у греху других.
10, 11. а) Шта је апостол Јован рекао о суделовању у греху других?
10 Апостол Јован је показао да је могуће суделовати у греху друге особе. Он је писао: „Ко год иде даље и не остаје у науци Христовој, нема Бога... Ако неко дође к вама и не доноси ове Науке, никад га не примајте у своје домове и никад га не поздрављајте. Јер онај ко га поздрави је судионик његових злих дела“ (2. Јованова 9— 11). Није вредно дружити се са отпадником од „науке Христове“ и с тим да га се чак и не поздравља, верни хришћанин ће избећи да буде саучесник у његовим злим делима.
11 С обзиром да је тако са отпадником, ми сигурно не бисмо хтели да постанемо саучесници у злим делима других, док запажамо њихова неморална дела. Шта тада, ако ми знамо да је неки члан скупштине постао лопов или пијаница? Ако ми не охрабримо тог појединца да тражи Јеховин опроштај и призна свој грех старешинама, да ли смо у потпуности без кривице? Не, јер ми имамо озбиљну одговорност.
Потреба за чистоћом и заштитом
12. Зашто је потребно показати бригу за духовну чистоћу скупштине?
12 Ми морамо појединачно показивати бригу за духовну чистоћу скупштине. Како ли је само то било добро наглашено када су јеврејски изгнаници били пред изласком из Вавилона у шестом веку пре н.р.вр.! Божја заповест је била: „Одступите, одступите, изиђите одатле, ништа нечистога не додирујте; изиђите из средине (Вавилона), будите чисти, ви који носите посуде Јеховине“ (Исаија 52:11).
13. Како је Јуда показао да се ми морамо бринути за заштиту Јеховиног народа од грешника?
13 Ми се такође морамо бринути за заштиту Јеховиног народа од оних који би могли тражити како да га намаме на грех. „Безбожници’ Јудиних дана су гледали како да ’преокреиу незаслужену доброту Бога у изговор за распуштеност’, али тај је верни ученик предузео кораке да упозори браћу и тако их заштити. Он их је подсетио на примере неверних Израелаца, непослушних анђела и других који могу служити као упозорење. Прочитај његово од Бога надахнуто писмо и видећеш да верни хришћани не могу седети беспослено када је угрожена чистоћа скупштине илчи када Божји народ треба заштиту од неморалних особа које имају нечисте мотиве.
14. Ако грешник то не призна старешинама, како нам Псалам 26:4 помаже да се одлучимо шта да учинимо?
14 Надаље, претпоставимо да смо подстакли грешника да тражи Божји опроштај и призна то старешинама, али он се не обазире на то или не види потребу да предузме те кораке. Да ли да ми тада само пређемо преко тога? Неки могу доћи до закључка да се у то не мешају. Они можда не желе да ризикују да изгубе пријатељство са тим грешником. Можда и не би желели да се о њима мисли као о особама које губе поверење тако да кажу старешинама. Али то је погрешно закључивање. Псалмиста Давид је рекао: „Не седим са неискреним људима; и онима који скривају какви су не долазим“ |(Псалам 26:4, НС). Заиста, ми не бисмо желели да постанемо сукривци са „онима који скривају какви су.“
15. Како нам 3. Мојсијева 5:1 указује на нашу одговорност, након што смо дали грешнику разумно довољно времена да приступи старешинама због свог греха?
15 Дакле, након што амо грешнику дали разумно довољно времена да приступи старешинама због свога греха, на нама је одговорност пред Јеховом да не будемо саучесници његовог греха. Ми треба да обавестимо одговорне надгледнике да је та особа открила озбиљан грех, који заслужује њихову истрагу. То би било у сагласности са 3. Мојсијевом 5:1, НС, где каже: „У случају да душа сагреши тако да чује јавну клетву и буде јој сведок, видевши или сазнавши о томе, те ако то не извести, мора одговарати за тај грех.“ Наравно, ми морамо избегавати непромишљено извештавање, темељио само на могућности да се ради о греху.
16. Шта је од много веће важности него верност код пријатеља који одбија да открије свој озбшван грех наименованим старешинама?
16 У данашњем свету, прикривање туђег греха је општа пракса. Многи су неми као камени зид када треба да откривају грех других, онима који треба да знају о тим поступцима. За информисање именованих старешина о озбиљном греху браће је потребан снажан хришћански карактер. Ако желимо да имамо Јеховину наклоност, не смемо дозволити да нас лично пријатељство заслепи до те мере да суделујемо у греху другога. Наш однос са Богом је од много веће важности него верност код пријатеља који је крив за озбиљан грех и одбија да открије ствар наименованим старешинама.
Проблем свима за разматрање
17. Шта показује да се младе особе међу нама морају пазити да не суделују у гресима других?
17 Проблем суделовања у греху других понекад постоји међу извесним младим особама из наше средине. Они могу да буду тихи и да одбиј у да кажу онима који би морали да буду информисани када други раде ствари које могу штетно да утичу на скупштину и доведу до Јеховиног гнева. Управо прикривање греха других је уобичајено у систему светских школа. Али многи проблеми могу настати када се то гледиште прошири на скупштину. Чак је било извештаја о младим особама које су се удруживале заједно и суделовале у опаким делима те се заклињале једна другој да то држе у тајности тако да не би старешине и родитељи могли да сазнају о томе. Попуштање на притисак вршњака и жеља да буду примљени у групу, је проузроковала много главобоље тим младим особама, њиховим родитељима и осталима у скупштини када је та кривица била откривена. Морамо запамтити да није ништа сакривено што се неће открити и једна од наших примарних одговорности пред Јеховом је да помогнемо у одржавању његове организације да остане чиста (Лука 8:17).
18. Шта морају учинити хришћански родитељи ако њихова деца скриве?
18 Све слуге Јехове морају бити веома опрезне да не суделују у гресима других. Неки родитељи покушавају да оправдавају лоше понашање своје деце настојећи да их заштите. Али хришћански родитељи не смеју сматрати да су сви против њихове деце када она нешто скриве. Уместо тога побожни родитељи морају помоћи својој грешној деци да приме, пристану и користе потребно карање које је изнето у Божјој Речи.
19. а) На шта морају пазити ожењени хришћански парови с обзиром на озбиљне грехе? б) Шта морају учинити старешине ако неко од њих или слуге помоћника направи озбиљан грех?
19 Ожењени хришћански парови такође морају бити опрезни да не повреде Божје законе тако да један другоме прикривају озбиљне грехе. Они се морају сетити примера Ананије и Сафире, који су ковали заверу, али су неуспешно хтели да прикрију озбиљан грех (Дела апостолска 5:1—11). Старешине такође морају бити будне да не штите један другог или слуге помоћнике ако неко од њих направи озбиљан грех који може довести до искључења. Они морају следити принцип који је изнео Павле написавши: „Никад брзо не полажи руке на никог; нити буди дионик у гријесима других; очувај се чистим“ (1. Тимотеју 5:22).
Мудрост чувања беспрекорности
20. Шта ми морамо радити уместо да прикривамо или суделујемо у гресима других?
20 Слуге Јехове не смеју да суделују ни да опонашају лоше обичаје овог света. У писму Гају, апостол Јован је рекао: „Љубазни! не угледај се на зло, него на добро: који добро чини од Бога је, а који зло чини не видје Бога“ (3. Јованова 11). Како је добро бити вођен сигурном Речју Божјом и тако чинити што је добро! Дакле, наша одлука не сме да буде да прикривамо или суделујемо у гресима других, него да обасјавамо као светла, тако да смо беспрекорни и безазлени (Филипљанима 2:14, 15). Сваки слуга Божји је одговоран у одржавању скупштине чисте тако да је и лично неокаљан (1. Петрова 3:14). Али шта ако се питаш да ли је нешто правилно што је неко други урадио? Мораш се осећати слободним да говориш са старешинама и тако добијеш савет како ваља поступати.
21. Како је Христова љубав према скупштини пример за нас? б) С обзиром на грехе других, коју одговорност морамо ми носити?
21 Наша љубав према Јеховиној организацији мора опонашати љубав Исуса Христа према својој духовној невести, наиме скупштини. Он је „волео скупштину и предао себе за њу, да је посвети чистећи је купањем воденијем у речи, да себи приведе скупштину у свој лепоти, без мрље или боре или томе слично, да буде света и без мане“ (Ефесцима 5:25—27, НС). Слично томе, наша љубав према Јеховиној организацији нас мора терати да учинимо све што можемо да буде чиста. Никада ништа да не учинимо да осрамотимо Бога или његову организацију или да прогледамо кроз прсте грехе других у скупштини. Другачије речено, потстакнимо грешнике да попаве понашање и траже помоћ старешина. Ако то они не учине у разумно дугом временском периоду, најбоље је да одбацимо нашу одговорност и обавестимо наименоване надгледнике. Тако ћемо избећи да постанемо саучесници у гресима других и ношењу дела одговорности због њиховог грешног понашања.
22. а) Шта морамо учинити да добијемо спасење? б) Која питања остају за разматрање?
22 Наше заједничко спасење је неупоредиво благо. Да то добијемо, морамо наставити да ходамо усправно пред Јеховом. Дакле, помогнимо један другоме у томе и никад не суделујмо у гресима других. Јехова се љубазно побринуо за организацијско уређење да нам помогне у тим напорима и због тога наименоване старешине играју важну улогу. Али, како они опонашају Јехову и његовог Сина, Доброг Пастира? Како нам старешине помажу на путу живота? Следећи чланак ће одговорити на та питања.
Да ли можеш да се сетиш?
◻ Како мораш гледати на карање?
◻ На шта мораш подбудити брата ако ти каже да је учинио озбиљан грех?
◻ Шта мораш учинити ако знаш да грешник није признао грех наименованим старешинама?
◻ Како можемо избећи суделовање у гресима других без обзира да ли смо старешине, брачни другови или деца?
[Питања за разматрање]
б) Шта се можемо упитати, ако сазнамо о греху неког члана скупштине?
[Слика на 13. страни]
Апостол Јован нас упозорава да не суделујемо у греху других