Крштавање деце — зашто неки свештеници кажу не!

АЛАН И СОЊА су једноставно желели да крсте своје дете. Зато је за њих био шок када је њихов англикански свештеник не само одбио да изврши тај обред, него и додао овакав савет: „Учините то сами“. Разлог? Ни Алан ни Соња нису редовно похађали цркву. — Часопис Хришћански век од јуна, 3—10, 1981.

Још неколико парова је недавно доживело такво одбијање — јасан знак да неке цркве мењају своје гледиште о крштавању деце. Погледајмо Римокатоличку цркву. Након II ватиканског концила црква је ревидирала своје обреде крштавања деце. Да, црква још увек крштава децу, али сада родитељи морају прво да дају гаранцију да ће васпитати дете као католика. Ватикан је овако закључио: „Ако те гаранције нису стварно озбиљне, може постојати основа да се одложи сакрамент; а ако су непостојеће, сакрамент треба чак бити одбијен“ — Часопис Л’Осерваторе Романо, „Упутства за крштавање деце“, 1. децембар 1980.

То је огромна разлика од оног времена када су, према католичком свештенику Јосифу М. Чамплину, „ревни мисионари крштавали паганску децу остављену поред пута“, а свештеници „саветовали родитељима да не одлажу крштење детета више од месец дана, под претњом казне смртног греха“.

Шта стоји иза тих измењених ставова? С једне стране, црквене вође сада признају да крштење не чини хришћанина. Опадање броја присутних у црквама и општи недостатак побожности међу крштеним католицима постали су стварни извор забринутости. „Зашто би црква компликовала проблем крштавајући децу за коју се практично гарантује да ће, као одрасли бити неделотворни у вери?“ тврди чланак у часопису У. С. Католик.

Овај нови непопустљиви правац у крштавању, међутим, ствара међу теолозима озбиљан расцеп. Као што запажа католички писац Јосиф Мартос, многи свештеници једноставно не верују да је крштавање деце „један магични обред с невидљивим последицама на душу“. За њих је такво гледиште средњевековно, старомодно.

Зато није чудно што су многи искрени католици збуњени. Зар цркве нису увек научавале да некрштена деца могу завршити у огњеном паклу или застати у чистилишту? Ако је то истина, питају се неки, зашто би се одбијало крштење под било којим околностима? Ово су важна питања. Као што је запазио католички свештеник Винцент Вилкин, број оних који су умрли некрштени је „огроман и заиста неизмерљив, па је лако замислити да он представља већину човечанства“.

Зато ћемо направити кратак преглед крштавања деце — историјски и библијски.