Религија — зашто помањкање интереса?

”ЧОВЕК без религије је као кућа без прозора.“ Тако је један Јапанац свом сину Митсуу објаснио потребу верског просвећења. Међутим, Митсуо није озбиљно схватио речи свог оца. Сличан став има све већи број људи у Јапану, као и у другим земљама. Они су задовољни да буду ’куће без прозора‘, са врло мало интереса да допусте религиозном светлу да засја у њиховим животима.

Због тога, кад је Јапан радио на истраживању националног карактера, 69 посто његових грађана изјаснило се да се не сматра религиозним. Међу младима је тај број био чак и већи. Слично је и у некад богобојазној будистичкој земљи Тајланду, где 75 посто становника градских подручја више не иде у будистичке храмове. У Енглеској је у протеклих 30 година због неупотребе затворена скоро једна осмина англиканских цркви.

Уз све то, у Јапану је религиозна раскош још јако присутна. Али, она се попут скупоценог порцулана износи само у ретким приликама — као што су венчања или спроводи. Религија се цени више због своје улоге у сачувању локалне културе и породичног наслеђа него због духовног просветљења. Многи на религију гледају једино као на плацебо за слабе и унесрећене; они од ње не виде никакве друге стварне користи. ’Религија је добра ако за њу имаш времена или за њу осећаш потребу‘, кажу неки, ’али ти треба да верујеш у самог себе да би могао да живиш и плаћаш рачуне‘.

Шта се крије иза те равнодушности. Могу се навести разни разлози. У првом реду, ту је социјална околина. Многи  млади су слабо или никако религиозно пучавани. Није, дакле, велико чудо што многи од оних који живе у друштву, у ком се врло високо цени материјалистичка тежња, израстају у материјалистички оријентисане особе.

У неким је земљама скандалозно понашање похлепних и неморалних телевизијских проповедника и других истакнутих религиозних вођа такође одвратило људе од религије, као што је то учинило и мешање религије у политичке афере и ратна трвења. То се може видети у примеру шинтоистичке религије у Јапану. ”Кад је у августу 1945. поразом завршио рат [II светски рат], шинтоистичка светишта су се суочила са тешком кризом“, стоји у делу Encyclopædia of the Japanese Religions. Шинтоизам, који је распиривао жестину рата и обећавао победу, разочарао је људе. Брзо се проширила филозофија да Бог или Буда не постоји.

Али, треба ли стварно да будемо задовољни са себичним ставовима који су кратког века — овде и сада? Већина људи поставља питања. Они би желели да знају одакле потичу, куда иду, зашто живе и како да живе. Они се радују нади. Одбацивање у страну питања о животу, или њихово потискивање идејом ”да су те ствари несазнатљиве“, не задовољава. Чак је и атеист Бертранд Расел говорио да има ”чудни необуздани бол — трагање за нечим иза онога што је у свету“. Права религија би могла да реши то трагање. Али како? Постоји ли доказ да иједна религија заслужује тако озбиљан приступ?