Колико само разлога имам за захвалност!

ИСПРИЧАЛА LOTTIE HALL

ДОГОДИЛО се то 1963. на нашем путу из Калкуте, Индија, у Рангун, Бурма. Убрзо након што смо авионом напустили Калкуту, један брат је приметио уље на крилу авиона. Пошто су чланови посаде били обавештени о томе, најавили су принудно спуштање. Пре свега, авион је морао да испусти доста горива да би слетање уопште било могуће. Стјуард је упутио позив: ”Ако желите да се помолите, учините то одмах!“ Заиста смо се молили, уколико је Јеховина воља, да сигурно слетимо и било је тако. Заиста се догодило нешто за шта смо били захвални!

ДА, ЈОШ увек има много тога за шта могу да будем захвална. Са 79 година још увек имам довољно снаге и здравља које користим у пуновременој служби. Даље, поред благослова који се изливају на цели Јеховин народ, доживела сам многа изузетна искуства. Све у свему, највеће задовољство било ми је да служим Јехови у протеклих 60 година, од чега сам више од 30 служила као стални проповедник, или пионир.

Све је почело од мог оца док смо живели у Карбондејлу, Илиноис. Он је био повезан са верском заједницом Христови ученици и желео је да постане свештеник. Међутим, искуство које је доживео на два библијска факултета потпуно га је разочарало, јер је имао своје властите замисли о Тројству, бесмртности душе и вечном мучењу.

Коначно је био задовољен библијском истином коју му је донео колпортер Истраживача Библије 1924, кад сам ја имала тек 12 година. Мој отац је био срећан кад је чуо да има још таквих који размишљају као и он, тј. да су Тројство, паклена ватра и бесмртност људске душе лажне науке. Ускоро се наша породица  редовно састајала са Истраживачима Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Упознавање истине о Јехови и његовој Речи било је нешто за шта сам била заиста захвална.

Међутим, ускоро се догодила велика несрећа. Човек који је донео истину мом оцу постао је непоштен и неморалан. Спотакао је оца, али не мајку и мене. Сада, с 15 година, била сам најстарија од шесторо деце и са мајком сам чврсто пригрлила истину.

У лето 1927. било је најављено да ће бити одржан велики конгрес Истраживача Библије у Торонту, Канада. Отац је рекао да нема новаца за пут, али мајка је била одлучна. Почела је да продаје разне кућне ствари, тако да је до конгреса уштедела осам долара. С тим новцем кренуле смо нас две аутостопом до Торонта, 1 600 километара. Прошло је 5 дана и 37 вожњи док нисмо стигле тамо, дан пре него што ће конгрес да почне. Пошто су наша средства била мала, затражиле смо и добиле бесплатан смештај. Кад је брат A. H. Macmillan чуо за наше путовање, написао је чланак за конгресне новине под насловом: ”Никакав пораст цена железничког превоза не брине те Истраживаче Библије.“

Мајка је о свему обавештавала оца путем поштанских дописница. Тако је он коначно одлучио да дође у последњи час, стигавши аутом баш на јавно предавање одржано последњег дана конгреса. Сада на повратку кући није требало да стопирамо. Какав је то конгрес био! Како сам била захвална што смо могли да присуствујемо и што је мој отац могао да обнови духовну равнотежу!

Кад сам била упитана која је моја религија, годинама сам одговарала са ”МИБ“, што је значило Међународни Истраживачи Библије. Међутим, увек сам била незадовољна тим називом. Зато сам била захвална кад смо 1931, на конгресу у Колумбусу, Охајо, прихватили ново име, Јеховини сведоци.

Мој посао у школи

Међу многим благословима који су обогатили мој живот, били су и они повезани са музиком. Била сам врло привржена музици и рано сам научила да свирам клавир. Многе године имала сам предност да свирам у пратњи приликом певања у скупштини. Пре него што је Друштво Кула стражара почело да снима Краљевске песме, једном ме брат мисионар који је служио у Папуи Новој Гвинеји замолио да снимим многе наше песме, тако да би Папуанци могли да науче да певају. То је било нешто у чему сам заиста уживала.

Ипак, мој омиљени инструмент био је кларинет. Волела сам да га свирам у школском оркестру. Професор је био толико задовољан мојим свирањем да ме је замолио да свирам и у мушком саставу. У то време ниједна жена није свирала у мушком саставу, тако да су чланови састава, кад су чули шта професор намерава да учини, одлучили да штрајкују. Друкчије су размишљали кад су били упозорени да ће, ако буду штрајковали, бити избачени из састава. Још једна традиција је прекинута кад сам била позвана да учествујем са саставом у целодневној паради. Новине су то означиле сензацијом, извештавајући крупним насловом: ”Музичарка у мору мушкараца.“

Коначно, било ми је предложено да радим као професорица музике. Ипак, размишљајући о свим проблемима који би могли да се појаве уколико бих поучавала музику, као што је захтев да учим или свирам религиозну и националну музику, одлучила сам да радим нешто друго, па сам одређена да поучавам светску историју. Међутим, та промена није ме спречила да годинама касније свирам кларинет у конгресним оркестрима у многим земљама док сам путовала на међународне конгресе Јеховиних сведока.

Временом сам постала наставница историје у једној великој средњој школи у  предграђу Детроита. Једном сам била замољена од стране директора да препоручим један од неколико нових уџбеника. Прегледавајући те књиге, била сам изненађена чињеницом да, док садашњи уџбеник спомиње осам пута Јеховино име, нови не именују хебрејског Бога, иако именују многе богове паганских народа, као што су Ра, Молох, Зевс и Јупитер. Кад је трговачки путник дошао, упитала сам га зашто Јеховино име није наведено у његовом уџбенику, а он је рекао: ”Не, нећемо то име ставити у нашу књигу због Јеховиних сведока.“ Тада сам му рекла: ”Добро! Онда нећу да препоручим вашу књигу.“ Бацио је књигу у своју торбу и одјурио кроз врата.

Касније сам, уз изношење многих добрих разлога, известила директора да нам заиста није потребна нова књига. Сложио се са мном. Сви су били задовољни том одлуком кад је, само неколико месеци касније, одлучено да се предмет светске историје избаци из наставног програма средњих школа. Нови предмет, назван Наука о друштву, заменио га је у целом систему од 14 школа. Да је школа прихватила нове књиге о историји, био би то велики губитак!

Доживела сам многа угодна искуства радећи у школи, а уз то сам тражила велику дисциплину. То се показало успешним кроз многа доживотна пријатељства. Такође сам имала многе прилике за неформално сведочење. Међутим, коначно су ме време и околности довели до сталне службе.

Међународни конгреси

Након 20-годишњег рада у школи, почео је да ме напушта вид. Даље, моји родитељи су осећали потребу за мном, тако да ме отац замолио да се вратим кући. Сматрао је да мора да се изврши важније дело, а Јехова ће да се побрине да не будем гладна. Напустила сам посао наставника 1955. и међу првим благословима које сам доживела после тога било је присуствовање серији конгреса у Европи под називом ”Победоносно Краљевство.“ Како сам била захвална што сам могла да будем са нашом браћом из Европе, од којих су многи претрпели велике патње у току другог светског рата! Посебан благослов био је налазити се међу 107 000 присутних на Zeppelinwiese или Цепелинском пољу у Нирнбергу, где је Хитлер намеравао да одржи своју победничку параду после другог светског рата.

То је било прво од многих светских путовања која сам имала предност да предузмем. Године 1963. моја мајка и ја биле смо међу 583 делегата који су путовали око света у склопу конгреса ”Вечна добра вест“. То путовање одвело нас је из Њујорка у Европу, затим у Азију и на Пацифичка острва, да би се завршило у Пасадени, Калифорнија. Током тог путовања доживеле смо узбудљиво искуство описано у уводу. Каснија путовања одвела су нас на конгресе у Јужној Америци, Јужном Пацифику и Африци. Заиста, та путовања обогатила су мој живот, а то што сам имала прилику да свирам у конгресним оркестрима на многим местима била је додатна предност за мене као љубитеља музике.

Улазак у редове пионира

Године 1955, после повратка из Европе, придружила сам се мајци у пионирској служби у току једне године. Након тога Друштво ме позвало да сарађујем са малом скупштином у Апалачиколи, на западној Флориди. Кроз седам година заједно с једном сестром помагала сам у раду на том подручју, тако да је скупштина ускоро била у могућности да изгради Краљевску дворану да би изашла у сусрет напретку дела. Напредовање се наставило, па је недуго затим оформљена још једна скупштина у Port Saint Joeu. Провела сам 11 година сарађујући са три скупштине у западном делу Флориде.

Једном приликом замолио ме покрајински надгледник да пронађем место за одржавање покрајинског састанка. Обезбедила  сам коришћење угледног Centennial Buildinga у Port Saint Joeu за само 10 долара. Међутим, такође нам је био потребан ресторан, па смо мислили у ту сврху да користимо школу. Ипак, сазнала сам да се директор школе противи томе и рекао је да се морам састати са школским одбором. На тај састанак дошао је и градоначелник, јер је желео да користимо школу као ресторан. Кад је упитао за разлоге због којих нам се то не дозвољава, председник школског одбора је рекао да досад ниједна религиозна група није користила школске обекте. Градоначелник се окренуо према мени тражећи одговор. Код себе сам имала многе потврде о томе да смо већ користили школске зграде за наше састанке, а уз то сам указала на Дела 19:9, где се каже да је апостол Павле проповедао у школској учионици. То је деловало. Одбор се сложио са градоначелником да нам се допусти коришћење ресторана уз накнаду од 36 долара.

Кад сам имала само 13 година и кад сам се крстила, молила сам се: ”О Боже, дај ми да доведем у истину бар једну особу.“ Та молитва је до сада била услишена много, много пута док сам била благосиљана помагањем великом броју особа да заузму став за Јехову и његово Краљевство. Међутим, скоро увек кад би особа била спремна за предање и крштење, ја бих била додељена у неку другу скупштину. Још увек сам имала предност сејања и залевања, тако да су се многе од тих особа показале као доживотни пријатељи. Суделовање у тако продуктивном делу заиста је довело до многих разлога моје захвалности.

Помоћ јавних медија

Иако је јавност у многим местима увек изнова неповољно извештавала о деловању Јеховиних сведока, срећна сам што могу да кажем да су ми медији у Де Ланду, Флорида, где сада служим, помогли у сведочењу. На пример, кад смо са једног од оних конгресних путовања по свету мајка и ја послале опширне извештаје месним новинама, они су били спремни да их објаве заједно са сликама. Извештаји су били у облику путописа, али смо увек успевале да искористимо ту прилику за давање сведочанства о Јеховином имену и Краљевству.

Исто је било и са мојим сведочењем на улици. Имала сам свој угао улице где сам седела на једној платненој столици, док сам на другој држала литературу. Једном се на пола странице месних новина појавио чланак са сликом под насловом: ”Деланђанка Lottie наставља дело својих родитеља, Сведока.“ Недавно, године 1987, још једне новине објавиле су чланак на пола странице са великом сликом у боји и насловом: ”Lottie Hall има свој обележени угао за Христа.“ Идуће године још једне новине објавиле су на насловној страници моју слику уз примедбе као што су ”Она је увек тамо“ и ”Седећи на платненој столици, учитељица у пензији користи своје место на углу улице за проповедничко дело Јеховиних сведока“. Даље, четири пута је месна ТВ станица приказала моје сведочење. Наставила сам у ограниченој мери да суделујем у свим видовима краљевске службе: проповедању од куће до куће, накнадним посетама и библијским студијима на дому. Ипак, сада због поодмаклих година и физичких слабости већину времена проводим у раду на улици.

Гледајући уназад, морам да признам да заиста имам много разлога за захвалност. Поред благослова који су заједнички целом Јеховином народу, као наставница имала сам предност да делујем на многе младе. Осетила сам радост присуствовања бројним конгресима широм света. Имала сам плодну пионирску службу, а такође сам била благословљена у вези музике. Даље, била сам у могућности да сведочим путем медија. Заиста, могу да кажем као и псалмиста Давид: ”Песмом ћу ја име Божје славити величаћу га хвалама својим“ (Псалам 69:31).

[Слика Lottie Hall на 10. страни]