Исповедање греха — да ли је исправно?

”ИСПОВЕД је духовно чишћење, начин да се почне испочетка, начин да се представимо као очишћени. Волим да одлазим на исповед, да искажем свештенику своје грехе, имам његов опроштај и радост после тога.“ Тако је рекао један искрени католик (Bless Me, Father, for I have Sinned).

Према New Catholic Encyclopedii, ”Христ је власт везања и одрешења, опраштања и неопраштања“ греха дао или поверио само свештенику. У истом делу стоји да редовна исповед треба ”вратити животу светост проиграну тешким грехом и... очистити савест“. Али, морална клима у многим земљама показује да редовно исповедање не наводи многе који се њим користе ”да се одврате од зла, и чине што је добро“ (Псалам 34:14, New World Translation). Дакле, да ли је то исправно?

Само ритуал?

Исповед може започети као обичан ритуал. У Ирској прва исповед следи непосредно пре прве причести. Зар изненађује што седмогодишња девојчица мисли о лепој, маленој венчаници коју ће обући више него о ’враћању животу светости која је проиграна тешким грехом‘?

”Осим новца који сам добила од својих рођака, највише ме одушевила хаљина“, признаје Романа, која је на своју прву исповед ишла у старости од седам година. ”Од свих девојчица које сам познавала“, наставља она, ”код ниједне није било осећаја духовности. У то време ниједна од нас није чак ни мислила на Бога.“

Уствари, приморавање деце да редовно исповедају грехе може довести до механичког понављања. ”Једноставно сам стално понављао исте речи“, каже Михаел, који је са исповедањем такође започео као седмогодишњак.

Изјаве неких католика цитиране у књизи Bless Me, Father, for I Have Sinned, показују да је чак и кад су одрасли, исповед за њих имала слабо духовно значење. ”Исповедање вас учи да лажете, јер постоје неке ствари које једноставно не можете рећи свештенику“,  признала је једна особа. Недостатак доследности међу свештенством може се искористити како би се добила најмања казна. Неки су тражили ”доброг“ исповедника да би им дао савет какав су желели чути. ”Пронашла сам свог исповедника након што сам три месеца ишла од једног до другог. Виђам га сваког месеца, лицем у лице у исповедаоници, и он је сјајан“, рекла је једна млада жена. ”Ако сте сналажљиви, наћи ћете свештеника који је глув, а од енглеског језика зна само ’три Здраво Маријо‘“, рекао је један други католик.

Дакле, очигледно је код исповеди неких људи нешто неисправно. Али, Библија указује да постоји потреба за исповедањем греха, јер каже: ”Ко преступе своје крије, тај не напредује, ко их призна и напушта, тај милост добија“ (Пословице 28:13).

Значи ли то да хришћанин треба исповедати све своје грехе? Ако је тако, коме? Та питања ће бити обрађена у следећем чланку.