Исповедање греха — на људски или Божји начин?

ИСПОВЕД се међу католицима кроз векове драматично изменила. У раном периоду Католичке цркве, исповед и покајање су се захтевали само за озбиљне грехе. У вези тога, књига Religion in the Medieval West каже: ”Све до краја шестог века, покајнички систем је био врло строг: сакрамент се могао примити само једном у животу, исповед је била јавна, а покајање је било дуго и тешко.“

Колико је тешко било такво покајање? Требало је да неки покајник 1052. босоног хода од Брижа у Белгији све до Јерусалима. ”Још 1700. године су се код светих врела и извора могли наћи католици како уроњени под леденом водом све до врата клече и изговарају своје покајничке молитве“, стоји у књизи Christianity in the West 1400-1700. Пошто је тада опраштање било ускраћивано све док се није обавило читаво покајање, многи су са својом исповеди одуговлачили све до самрти.

Када се почела вршити данашња исповед? У књизи Religion in the Medieval West стоји: ”Нови облик покајања су у Француској крајем шестог века увели келтски монаси... Била је то тајна исповед, у којој је покајник своје грехе поверљиво исповедао свештенику, и то је било прилагођавање монашке праксе духовног саветовања.“ Према старом монашком обичају монаси су један другоме исповедали своје грехе како би добили духовну помоћ за савладавање својих слабости. Католичка црква је, међутим, у новијим тајним исповедима дала свештенику много већу ”моћ или власт да опрашта грехе“ (New Catholic Encyclopedia).

Да ли је Исус заиста некима од својих следбеника дао толику моћ? У вези којих његових речи су неки дошли до тог закључка?

 ’Кључеви краљевства‘

Исус Христ је једном приликом рекао апостолу Петру: ”Теби ћу дати кључеве краљевства небескога, и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што разрешиш на земљи биће разрешено на небесима“ (Матеј 16:19). Шта је Исус мислио под ’кључевима краљевства‘? То можемо боље разумети ако погледамо други случај кад је Исус употребио реч ”кључ“.

Исус је једном рекао јеврејским верским вођама, упућеним у Мојсијев закон: ”Тешко вама људима од закона! Јер ви узесте кључ од знања: сами не уђосте, а који хтедоше да уђу, не дадосте им“ (Лука 11:52). ’Нису дали онима који су хтели да уђу‘. Где? Исус нам према Матеју 23:13, говори: ”Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери једни, што затварате краљевство небеско од људи, јер ви не улазите, а не дате да улазе онима који би хтели да уђу.“ Јеврејско свештенство је затворило врата многима, одузимајући им прилику да буду на небу с Исусом Христом. ”Кључ“ који су ти верски вође ”одузели“ није имао никакве везе са опраштањем греха. То је био кључ до спознања припремљеног од Бога.

Слично томе, ”кључеви краљевства“ који су били дати Петру не представљају моћ да се извести небо чији ће греси бити опроштени а чији не, већ представљају Петрову велику предност отварања пута на небо кроз ширење божански припремљеног спознања путем своје службе. То је он прво учинио за Јевреје и јеврејске прозелите, потом за Самарићане и коначно за не-Јевреје (Дела 2:1-41; 8:14-17; 10:1-48).

”Што год свежете на земљи“

Оно што је Исус рекао Петру, касније је било поновљено и осталим ученицима. ”У истину, вам кажем: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу“ (Матеј 18:18). Какву власт је Христ поверио ученицима? Из контекста је видљиво да је говорио о решавању проблема међу појединим верницима и о држању скупштине чистом од непокајничких злотвора (Матеј 18:15-17).

Код озбиљних повреда Божјег закона, требало је да одговорни људи у скупштини просуде ствари и донесу одлуку да ли грешник треба бити ”свезан“ (сматран кривим) или ”разрешен“ (ослобођен оптужбе). Да ли је то значило да ће небо следити одлуке људи? Не. Како показује библијски научник Robert Young, свака одлука ученика уследила би после одлуке донете на небу, а не би јој претходила. Он каже да 18. стих треба дословно да гласи: Што свежете на Земљи ”биће оно што је (већ) свезано“ на небу.

Заиста је неразумно мислити да би било који несавршени човек могао доносити одлуке које би ограничиле небески суд. Много је разумније рећи да ће од Христа постављени представници следити његова упутства и његову скупштину држати чистом. Они би то могли уколико би доносили одлуке утемељене на начелима која су већ постављена на небу. У том делу би их водио сам Исус (Матеј 18:20).

Да ли је Било који човек способан да ”представља Христа као очинског судију“ до те мере да одлучује о вечној будућности свог суверника? (New Catholic Encyclopedia). Свештеници који слушају исповед дају опроштај скоро без изузетка, иако ”изгледа да [међу католичким теолозима] постоји неизречено веровање да ретко ко заиста жали због својих греха“ (The New Encyclopœdia Britannica). Заиста, кад си последњи пут чуо да је неки свештеник одбио да да̂ опроштај или да је осудио неког грешника? Вероватно је то зато што сам свештеник не сматра да поседује моћ да просуди да ли се грешник  каје или не. Али, ако је тако, зашто себи присваја право давања опроштаја?

Замисли суд у коме самилосни судија рутински ослобађа криминалце, па чак и упорне кршиоце закона, због тога што су прошли ритуал у коме су признали своје грехе и изјавили да им је жао. Иако би грешнике то могло задовољити, такво застрањено схватање милости би озбиљно нарушило поштовање правде. Да ли је могуће да исповед, како је обавља Католичка црква, уствари учвршћује људе на путу греха? (Проповедник 8:11).

”Исповед не ствара никакву тежњу да се грех убудуће покушава избећи“, каже Рамона, присећајући се свог исповедничког искуства као католкиње, које је започело већ у седмој години њеног живота. Она додаје: ”Исповед подстиче мисао да Бог све опрашта и да ће опростити све на шта те наведе твоје несавршено тело. Она не подстиче стварање искрене жеље да се ради оно што је исправно.“ a

Али, шта је с Исусовим речима записаним у Јовану 20:22, 23? Тамо је својим ученицима рекао: ”... Примите Дух Свети! Којима опростисте грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се.“ Зар овде Исус не даје изричито својим ученицима власт за опраштање греха?

Могло би изгледати да овај библијски стих овако издвојен говори баш о томе. Међутим, кад се ове речи размотре заједно с извештајем Матеја 18:15-18 као и свим осталим што Библија учи о исповедању и опраштању, до каквог закључка долазимо? Да је у Јовану 20:22, 23 Исус своје ученике овластио да из скупштине искључују непокајничке починиоце тешких греха. Христ је у исто време својим следбеницима дао овлашћење да показују милост и опраштају грешницима који се покају. Исус сасвим сигурно није рекао да његови ученици треба да сваки грех исповеде свештенику.

Одговорни мужеви у скупштини су тако били овлашћени да одлуче како да поступе са починиоцима тешких греха. Такве одлуке би биле донесене под вођством Божјег светог духа и у складу с Божјим смерницама датим кроз Исуса Христа и Свето писмо. (Упореди Дела 5:1-5; 1. Коринћанима 5:1-5, 11-13.) Ти одговорни мужеви би тиме одговорили на упутство с неба, а не би небу наметали своје одлуке.

”Исповедајте један другоме своје грехе“

Када је зато прикладно за хришћане да један другоме исповеде своје грехе? У случају озбиљног греха (не сваке ситне погрешке), појединац се треба исповедити одговорним надгледницима скупштине. Чак ако грех и није тежак, али грешника јако узнемирује савест, од велике су вредности исповедање и тражење духовне помоћи.

У том погледу писац Библије Јаков каже: ”Да ли је ко болестан [духовно] међу вама? Нека себи дозове старије мужеве скупштине и нека они моле над њим, мажући га уљем у Јеховино име. И молитва вере оздравиће болежљивога, и Јехова ће га подићи. Такође, ако је починио грехе, биће му опроштено. Исповедајте дакле отворено један другоме своје грехе и молите један за другога“ (Јаков 5:14-16, NW).

У овим речима нема ни спомена о формалној, ритуалној, тајној исповеди. Штавише, кад је хришћанин толико оптерећен грехом да се не може ни молити, треба да позове именоване старешине у скупштини, или надгледнике, и они ће молити с њим. Да би му помогли да се духовно опорави, они ће такође применити уље Божје речи (Псалам  141:5; упореди Лука 5:31, 32; Откривење 3:18).

Пажње вредно је упозорење Јована Крститеља да треба родити ”плод покајања“ (Матеј 3:8; упореди Дела 26:20). Грешник који се искрено покаје напушта свој грешни пут. Попут краља Давида у старом Израелу, покајнички грешник ће добити опроштај уколико Богу исповеди свој преступ. Давид је написао: ”Грех свој казах теби, не затајих ти кривице своје. Рекох: ’Исповедаћу Господу преступе своје‘ и ти греха мога опрости кривицу“ (Псалам 32:5).

Такав се опроштај не може заслужити покајничким делима. Може га дати само Бог. Он узима у обзир захтеве савршене правде, али његово је опроштење израз љубави, коју гаји према човечанству. Његово опроштење је такође израз незаслужене љубави утемељене на откупној жртви Исуса Христа и додељује се искључиво грешницима који су се покајали и који су престали да чине оно што је лоше у Божјим очима (Псалам 51:7; Исаија 1:18; Јован 3:16; Римљанима 3:23-26). Дакле, вечни живот ће добити само они којима је Јехова Бог опростио. Да би добили такав опроштај, морамо се исповедати на Божји, а не људски начин.

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Давид се исповедио Јехови, који му је опростио