’Живети са Јеховиним даном чврсто у мислима‘

ИСПРИЧАО ЛИЛ РИШ

ОТКАКО знам за себе, наш породични живот се окретао око снажног веровања у долазак новог света праведности. Мајка и отац би нама деци читали из Библије о ’новом небу и новој земљи‘ и о ’крави и медведу који заједно пасу, о лаву који једе сламу као бик, чак и о маленом дечачићу који ће им бити вођа‘. То су чинили тако реално, да сам замишљао да сам ја тај мали дечачић (2. Петрова 3:11-13; Исаија 11:6-9, NW).

У 1890-им је мој деда, Аугуст Риш, упознао темељне библијске истине кроз дописивање са Чарлсом Т. Раселом. Он је обимно проповедао у свом дому и околини у северозападној канадској покрајини, данас Јорктон, Саскачеван. Увек изнова је саветовао својим синовима: ”Момци, пазите на 1914!“ Уверење да је Јеховин дан близу прожело је мог оца осећајем хитности који се провлачио кроз његов живот, а то је био и за мене животни пут.

Мајка и отац су били утеловљење гостопримљивости. Библијска група Истраживача Библије из Саскатуна, Саскачевана, Еклезија, редовно се састајала за проучавање у нашем дому. Путујући проповедници (названи ходочасници) често су остајали у нашој кући. Мој брат Верне, моја сестра Вера и ја извлачили смо из тога духовну корист. Увек је био присутан осећај стварности у вези вести Краљевства и хитна потреба да се другима говори о томе (Матеј 24:14). Тада нисам могао ни да наслутим да ћу у будућности највећи део свог живота провести настављајући дело тих ходочасника као путујући надгледник Јеховиних сведока.

Отац је 1927. преселио нашу породицу у Беркли, Калифорнија. Затим сам, у време тешке финансијске кризе 1933, завршио средњу школу. Брат Верн и ја смо се сматрали срећницима кад смо добили посао у фабрици компаније Форд Мотор у Ричмонду, Калифорнија. Међутим, једног дана у пролеће 1935, размишљао сам: ’Ако морам напорно да радим, могу исто тако напорно да радим и за оно што се исплати.‘ Тог дана сам напустио посао и написао молбу да служим у Бетелу, у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, Њујорк. Након присуствовања узбудљивом конгресу у Вашингтону, у јуну 1935. био сам примљен у бетелску службу.

Бетелска служба

Натан Нор, надгледник штампарије, поставио ме је да радим на одржавању зграде. Био сам сам на том послу. Као 20-годишњи самац, осећао сам се веома важно. Могао сам да се слободно крећем у сваком делу штампарије и нико ме није питао шта радим. Брат Нор је ценио начин на који сам обављао свој посао, али је приметио проблем у мом држању. Наставио је да утиче на мене како бих могао да развијам понизност.

Међутим, прошло је неко време пре него што сам схватио да брат Нор уствари покушава да ми помогне. Зато сам се извинио за своје понашање и изразио одлучност да се побољшам. Био је то почетак дугог, срдачног односа с братом Нором, који је у јануару 1942. постао трећи председник Друштва Кула стражара.

 Осим што сам радио на одржавању, научио сам да рукујем с већином машина у књиговезници или да помажем код тих машина. Повремено сам обављао канцеларијске послове, испуњавао и слао налоге за рад у штампарији. Пролеће и лето 1943. били су посебно испуњено и узбудљиво време. Свет је био усред другог светског рата, а Јеховини сведоци су подносили застрашивање, хапшења и судске казне свих облика неправедних оптужби. Године 1940. је Врховни суд САД одлучио да школе могу да захтевају од ученика да поздрављају заставу. То је покренуло талас насиља у 44 од 48 тада постојећих држава. Деца Сведока су избацивана из школа, родитељи су хапшени, а светина је протеривала Сведоке из града. Појединци су били стрељани, док су други били поливени катраном и облепљени перјем.

Док су се Јеховини сведоци борили на судовима, примерци писаних налога изданих од суда, документи које су прилагали адвокати пре изласка пред суд и документи које је издавало законско тело Друштва прелазили су преко мог стола како би били штампани. Сви смо провели многе сате у додатном раду како бисмо завршили у року. Као резултат, одлуке Врховног суда од маја и јуна 1943 — кад је 12 од 13 случајева било решено у корист Јеховиних сведока — ушле су у анале историје законодавства. Захвалан сам што сам из прве руке посматрао како је Јехова отварао пут одбране и законског утврђивања добре вести (Филипљанима 1:7).

Теократска школа проповедања

У то време смо на неким подручјима били слабо оспособљени да извршимо огромно дело проречено у Матеју 24:14, наиме, ’да проповедамо добру вест о Краљевству по целој земљи пре него што дође крај‘. Брат Нор је, као председник Друштва, увидео потребу за програмом поучавања. Заједно са осталим мушким члановима породице Бетела, добио сам позив да се придружим ’Напредном течају теократске службе‘. Тај течај се коначно развио у Теократску школу проповедања, која је од 1943. почела да делује у скупштинама Јеховиних сведока.

Састали смо се у соби за састанке породице Бетела у понедељак, 16. фебруара 1942, а брат Нор је изнео први поучни говор. Његова тема је била ”Библијски манускрипти“. Брат Т. Џ. Саливан је био надгледник школе који нам је давао савете како би нам помогао да се побољшамо. Временом ми је био додељен задатак надгледника бетелске школе, на што сам гледао као на велику предност. Али, то је опет било време за стегу.

Био сам превише критичан и недостајало ми је исправно поштовање у саветовању старије браће. Зато ми је брат Нор искрено рекао: ”Нико не воли кад исказујеш ауторитет на прекора вредан начин.“ Кад је јасно објаснио проблем и кад су моје уши постале довољно црвене, крупне смеђе очи брата Нора су се ублажиле. Пријазним гласом је прочитао Псалам 141:5: ”Нека ме удари праведник; то ће бити добро дело: и нека ме укори; то ће бити врсно уље, које ми неће разбити главу“ (King James Version). Тај стих сам користио много пута кад сам имао одговорност да дам другима исправан савет.

Пре него што се почело са Теократском школом проповедања, нас неколицина смо имали прилику много да говоримо у јавности. Кад је брат Ратерфорд умро, брат Нор је напорно радио како би развио своју говорничку способност. Моја бетелска соба је била баш испод његовог стана, тако да сам га могао чути како вежба своје изнашање. Дословно је на десетине пута гласно читао јавно предавање ”Мир — може ли потрајати?“ пре него што га је одржао на конгресу у Кливланду 1942.

На путу

Након што сам у Бетелу служио 13 година, брат Нор ме је одредио да служим на подручју као обласни надгледник. У  кратком упознавању са мојим новим задатком, он је рекао: ”Лиле, сад имаш прилику да из прве руке посматраш како Јехова поступа са својим народом.“ Са тим речима у мислима и две торбе у рукама, започео сам живот путујућег надгледника 15. маја 1948. Пре него што сам започео са обласном службом, неколико месеци сам служио као покрајински надгледник.

Прва група, или скупштина, у којој сам служио била је једна мала сеоска скупштина у Весеци, Минесота. Унапред сам писао Дику Кеину, слуги групе (како се тада звао председавајући надгледник) да ме сачека кад дођем возом. Он је био специјални пионир и, да би смањио трошкове, тек се био преселио из изнајмљене собе у којој је зимовао, у свој летњи стан, шатор. Међутим, у Минесоти у мају у ствари уопште није летње време! Те ноћи, грчећи се у шатору, питао сам се да ли сам уопште спреман за такав начин живота. Навукао сам тешку прехладу која је трајала недељама, али и то сам пребродио.

Током тих раних година, док сам посећивао разне скупштине и покрајине, одседао сам код браће и живео само с путном торбом. Искусио сам све врсте смештаја, укључујући спавање на поду кухиње, на каучу у дневној соби, у врућим непроветреним поткровљима. Понекад бих одседао у домовима где су се чланови породице противили нашим веровањима. У Висконсину ме један супруг неверник целу недељу гледао претећи кад год бих долазио и одлазио. Кад је једне ноћи дошао пијан кући и кад сам га чуо како прети да ће ”устрелити тога и тога“, закључио сам да је време да одем. Али, неугодна искуства била су релативно ретка и само су придала драж мом задатку. Била су нешто у чему сам се после неког времена забављао.

Пронашао сам сапутника

Тога се добро сећам. На покрајинском састанку у Тифину, Охајо, упознао сам лепу младу жену са смеђим очима, Леону Ерман, из Форт Вејна, Индиана. И она је била одгојена у хришћанској истини и била је верни пионир много година. Стално путовање није нам дозвољавало да се једно другом удварамо, али дописивањем смо одржавали сталну везу. Тада, 1952, упитао сам: ”Хоћеш ли?“, она је рекла: ”Да, хоћу!“, и тако смо се венчали. Често су нас питали зашто се никад нисмо вратили нормалном животу са кућом и породицом, али ми кажемо да имамо породицу — браћу, сестре, очеве и мајке у око 44 савезне државе где смо служили (Марко 10:29, 30).

Неки су питали: ’Зар се никад нисте уморили или се осећали обесхрабрени?‘ Да, више пута. Али код нас двоје, кад се једно осећа безвољно, други га подиже. Једном сам чак писао свом брату Верну, питајући га за могућност да с њим радим на његовом молерском послу. Одговорио је да је то често прижељкивао, јер смо били врло блиски док смо одрастали. Међутим, саветовао ми је да пажљиво одмерим своју одлуку. Тада сам се присетио речи брата Нора које је често понављао члановима породице Бетела: ”Није потребно много напора да се престане; потребна је храброст и беспрекорност да истрајете у свом задатку.“ То је још увек био добар савет.

Ниједан ожењени путујући надгледник не може да истраје у свом задатку без супруге која је лојална и која пружа подршку, као што се Леона показала према мени. Њена срдачна, љубазна личност и њен стални ведри став у скупштинама учинили су је драгом хиљадама. Никад нисам уморан да јој кажем колико је волим. Уверен сам да то и њој помаже да истраје у свом послу.

Сведок Јеховиног благослова

Главни посао обласног надгледника усредсређује се на покрајински састанак, где сваке седмице служи као председавајући, јавни говорник и надгледник теократске  школе. Јеховин благослов у тој припреми очигледан је из чињенице да су се, од стотина покрајинских састанака које сам надгледао, одржали сви до једног. Истина, неки су били ометани, али ни један није био укинут.

У Вустеру, Охајо, у пролеће 1950, док сам позивао на закључну песму суботњег вечерњег програма, светина од више од хиљаду противника окупила се ван позоришта где се одржавао састанак. Са собом су понели кутије с поквареним јајима како би нас гађали док будемо излазили. Проценили смо ситуацију и наставили са програмом уз песме, искуства и импровизоване библијске говоре. Око 800 Сведока остало је мирно и стрпљиво.

У 2.00 после поноћи било је изузетно хладно. Као да се припремају за излазак, редари су изнели противпожарна црева и почели спирати јаја која су пала на предњи тротоар. Светина се опет окупила, напуштајући топлину оближњег аутобуског спремишта. Међутим, акција редара је била начин да се скрене пажња, а ми смо тихо напустили дворану кроз задњи излаз. Сви су сигурно стигли до својих аутомобила. Светина је ометала и на другим састанцима у Охају, у Кантону, Дефиансу и Чиликоту. Али, насиље светине је престало кад су се одлуке Врховног суда САД донесене у нашу корист почеле примењивати на безаконицима.

Временом су здравствени проблеми учинили неопходним неке промене. Зато ми је Друштво средином 1970-их сусретљиво доделило задатак да служим као покрајински надгледник у подручју јужне Калифорније, где су скупштине биле близу и где су здравствене установе биле лако доступне. Док су дужности обласног надгледања укључивале више путовања, бриге и надгледање многих покрајина, дужности покрајинског надгледника укључују припремање покрајинских састанака и додељивање и испробавање делова програма. Даље, потребно је припремити и служити у Школи пионирске службе. Зато је посао путујућих надгледника, било обласних или покрајинских, пуновремени, награђујући животни пут.

Још увек очекујући Јеховин дан

Од мог најранијег сећања пре више од 70 година, увек сам имао горљиви осећај хитности. Армагедон је увек у мојим мислима био прекосутра (Откривење 16:14, 16). Као мој отац, и његов отац пре њега, живео сам у складу са апостоловом опоменом да ’чврсто држимо у мислима присутност Јеховиног дана‘. Увек сам гледао на обећани нови свет као на ’стварност, иако је нисам видео‘ (2. Петрова 3:11, 12; Хебрејима 11:1, NW).

То очекивање усађено у мене од најранијег детињства ускоро ће се остварити. ”Крава и медвед, они ће пасти“, ”чак ће и лав јести сламу као бик“, а ”мален дечачић сам ће бити вођа њима“ (Исаија 11:6-9, NW). Оваква срдачна обећања зајамчена су Исусовим речима Јовану из Откривења 21:5: ”И онај је који седи на престољу рекао: ’Гле! Све ново творим.‘ Он такође каже: ’Пиши, јер су ове речи верне и истините‘“ (NW).

[Слика Лила и Леоне Риш на 23. страни]